Oslobodioci/osvetnici, čemu?

Ne žurite sa osudom da sam ja preslobodan u izražavanju, pa da, u stilu blogokolege Drage Kovačevića, tražite da mi se oduzme autorska opcija (on je to nedavno radio, poor soul,  kada mu se nije svideo moj blog o Nataši Kandić). Nemojte, nije fer! Jer, moja namera nije da vređam ičija osećanja, niti da ikome solim pamet, već da ukažem na neke svoje - začuđenosti.

Ja nisam istoričar i ne bi mi palo na pamet da pišem o bivšima, ponajmanje „iz čista mira",  ali me je jedna posve nedužna knjiga, koju sam slučajno ovih dana nabavio (ah, te knjige!), na to podsetila.

A uoči novodišnjih praznika, u jednoj antikvarnici u Beogradu, naleteo sam na Šekspirovog Julija Cezara. Ta malena knjiga, iz daleke 1924. godine - ali dobro očuvana, odmah mi je privukla pažnju, znajući da se radi, naravno, o jednoj od najboljih Šekspirovih istorijskih tragedija. Shodno mojoj navici da svaki put kada imam u rukama knjigu koja dolazi sa stranog jezika prvo pogledam ko je - prevodilac, ime prevodioca Svetislava Stefanovića mi, priznajem, nije ništa govorilo. Video sam  da je on sačinio i  duži predgovor, a na kraju knjige dao objašnjenja za manje poznate pojmove i likove koji se javljaju. Lepo, rekao sam sebi pretrčavajući nasumce kroz stihove. Iako sam bio siguran da te poznate Šekspirove tragedije, u originalu i prevodu, već ima u biblioteci mog oca, kupio sam je bez premišljanja, jer nije bila skupa, pa sam rekao sebi da neće biti strašno ako se pokaže i da je - duplikat.

Kada sam se vratio doma, otkrio sam dve stvari:

Prvo, u biblioteci sam našao Julija Cezara, u srpskom prevodu, ali to nije bio prevod Svetislava Stefanovića, već zajednički prevod B. Nedića i V. Živojinovića, sačinjen četvrt veka kasnije.  

Drugo, informišući se na Netu o Svetislavu Stefanoviću, saznao sam za njegovu tragičnu sudbinu: u pitanju je bio jedan vrstan intelektualac iz prve polovine XX veka, rodom iz Novog Sada, koga su komunisti streljali 1944. godine pod stereotipnom optužbom:  „neprijatelj naroda i ratni zločinac".

Uvek se trgnem kada čujem da streljaju književnike, pod bilo kojim izgovorom! To je kod mene počelo u gimnaziji, kada sam prvi put saznao kako su španski fašisti streljali pesnika Federika Garsiju Lorku, u njegovoj 37. godini.

Vikipedija za Svetislava Stefanovića kaže da je bio „pesnik, kritičar, prevodilac, esejist, dramski pisac, lekar", te da je streljan 1944.  godine u Beogradu. I kao što se to tada radilo sa (na brzaka i potajno) streljanima, nije ostalo belega na mestu gde je sahranjen, tako da se i danas ne zna gde mu je - grob. Zapravo, groba i nema, jer su komunisti takve, nakon streljanja, zatrpavali kao pse, ne ostavljajući tragove.

Kao lekar (medicinu je završio u Beču) Stefanović je najpre radio u više mesta širom Srbije, pre nego što je došao u Beograd. Bio je osnivač Katedre za patologiju, kao i osnivač/prvi predsednik Jugoslovenskog lekarskog društva. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, više puta je odlikovan kao vojni lekar.

Bavio se i književnim radom, ali i politikom. Priklanjao se raznim političkim partijama i opcijama u periodu između dva svetska rata, s tim što je pritom bio jedan od onih koji su smatrali „идеологију комунизма као нешто што је потпуно страно српском народу". To će mu doći glave.

Naime, kada su komunisti preuzeli vlast, dr Svetislav Stefanović je streljan zajedno sa još - 105 intelektualaca koji su grupno okarakterisani kao „neprijatelji naroda". Tako, prenoseći Saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o suđenju ratnim zločincima u Beogradu,  „Politika", od  27. novembra 1944. godine, na prvoj strani, pod brojem 66, piše: „Stefanović dr Svetislav, ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve 'Korporativne države', nemačko-nedićevski komesar Srpske književne zadruge, Jonićev savetodavac, član nemačke Komisije za klevetanje sovjetske vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici...".

Za one koji su pratili tu tragediju bilo je primetno da optužbe protiv Stefanovića nisu bile potkrepljene verodostojnim dokazima, jer nisu postojala svedočanstva da je on ikoga denuncirao ili da je neko izgubio život zbog njega. Upućeni ukazuju da se njemu najviše zameralo što je navodno „klevetao sovjetske vlasti u vezi sa zločinima u Katinskoj šumi".

Naime, on je bio član Međunarodne komisije za utvrđivanje i ispitivanje ratnih zločina, formirane u julu 1943. godine, u kojoj je bilo lekara, profesora univerziteta, novinara i sveštenika; Komisija je imala zadatak da utvrdi i ispita istinitost sovjetskih navoda po kojima su Nemci odgovorni za pogubljenje oko 15.000 poljskih vojnika i oficira, u Katinskoj šumi, nedaleko od Vinice. Komisija je utvrdila da je zločin nad Poljacima počinjen mnogo pre nego što su nemačke vojne trupe zaposele pomenutu oblast, što je značilo da ga je počinila sovjetska Crvena armija. (Tačnost navoda te Komisije iz 1943. godine potvrđena je više od pedeset godina kasnije, 1987. godine, kada je utvrđena zajednička Sovjetsko-poljska komisija, koja je, takođe, ustanovila da su zločin nad zarobljenim poljskim vojnicima i civilima počinili pripadnici Crvene armije, u proleće 1940. godine, nakon sovjetske okupacije dela Poljske).

Dr Svetislav Stefanović bio je višestruko obdaren čovek. Pored bavljenja svojom lekarskom profesijom, intenzivno se bavio književnošću - pesme, drame, književne kritike, eseji i drugo, uključujući i prevođenje sa engleskog, nemačkog, italijanskog, francuskog i mađarskog jezika. (Pored Julija Cezara, preveo je još 13 Šekspirovih drama). Aktivno je učestvovao u književno-političkim polemikama između dva svetska rata. Prijateljevao je sa Lazom Kostićem, Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Jovanom Dučićem, Vladislavom Petkovićem Disom, Todorom Manojlovićem i drugim književnicima tog vremena. Jedan je od osnivača Srpskog PEN centra.

Bio je jedan od  mnogobrojnih uglednih ličnosti tadašnje Srbije koje su potpisale poznati "Apel srpskom narodu, 13. avgusta 1941. godine".

Da pomenem i da je, tokom nemačke okupacije, jedno vreme (1942-1944) bio i glavni i odgovorni urednik Srpske književne zadruge, u periodu tzv. „Komesarske uprave". Tada su objavljena dva „Kola SKZ", uključujući i izdanja kao što su „Antologija srpske poezije" i „Antologija srpske pripovetke".  (Po završetku Drugog svetskog rata, SKZ je bila prinuđena „da se odrekne ta dva Kola i rada Komesarske uprave").

Tokom bavljenja politikom, bio je i ekstremni desničar, na način kako su to bili neki tadašnji veoma poznati evropski intelektualci - Gabrijele Danuncio, Martin Hajdeger, Osvald Špengler, Rihard Štraus, Knut Hamsun i drugi. Pritom, energično je odbacivao svaku pomisao da se priklonio fašizmu („Најсмешнија је инсинуација да сам се ја приклонио фашизму...").

Kada su, pre dolaska komunista u Beograd, neki prijatelji Stefanoviću  savetovali da ode iz Beograda (i Milan Nedić ga je zvao da se s njegovim aparatom povuče iz Srbije), on je to odbio,  smatrajući „da neko ne može biti kriv za ono što je mislio i o čemu je pisao". Još se pozivao na navodne reči Tita „da niko ko nije imao ruke uprljane krvlju neće biti ni na koji način maltretiran". Ta Titova poruka bila je laž, ili bar nije sprovođena od strane njegovih saradnika. Naime, po upadu komunista u Beograd, Stefanović je bio uhapšen među prvima. I streljan po kratkom postupku.

U nastojanju novih vlasti da Stefanovića „izbace iz istorije", njegove knjige su vešto sklanjane i nisu ponovno štampane, te je i u tom pogledu gore prošao od drugih prokaženih (Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Sima Pandurović).

Bila su to strašna vremena. Zabeleženo je da su ideološki antagonizmi postojali i u samoj Svetislavljevoj porodici: njegov sin Pavle Stefanović, koji je u to vreme bio oduševljen komunističkim idejama, kada je naknadno čuo za očevu egzekuciju, hladno i cinično je komentarisao vest: „Sasvim ispravno"! A tridesetak godina kasnije, kao razočarani komunist, u 1973. godini, Pavle Stefanović, muzikolog i književnik,  pisao je kako se strašno kaje, te da mu je žao što je tada mrtvog oca neoprostivo uvredio.

Tamara Grujić, iz Kikinde, autorica knjige „Narodna književnost u viđenju Svetislava Stefanovića", uputila je zahtev Okružnom sudu u Beogradu za rehabilitaciju dr Svetislava Stefanovića,  smatrajući  ga jednom  od „najtragičnijih ličnosti srpske književnosti prve polovine XX veka". 

U Srpskoj književnoj zadruzi Stefanović je već rehabilitovan time što su, krajem devedesetih godina prošlog veka, ona dva zabranjena Kola iz perioda tzv. „Komesarske uprave"  - ponovno štampana.

Na kraju, želim da podsetim na reči akademika Predraga Palavestre, istoričara književnosti: „Tragedija Svetislava Stefanovića i intelektualaca tog vremena, rekao bih i tragedija te revolucije, bila je u tome što su mnogi ljudi u Srbiji partizane očekivali kao stvarne oslobodioce, a oni su došli kao osvetnici. Srpska inteligencija koja je imala neboljševičku boju to je, nažalost platila. Uostalom, kao i srpska građanska klasa koju je, kako je to Borislav Pekić rekao, od tada počela da nagriza plesan i na kraju je sasvim pojela".

P. S. Sutra je Badnji dan, a prekosutra Božić, za koji se veruje da je najradosniji hrišćanski praznik. Onima koji slave kažem: Hristos se rodi!

------------------------------------------

N. B. Što bi rekli Amerikanci: Please, don't make insensitive comments here.