PRAZNIČNE LUMPERAJKE

"Hiljade Slovenaca i Hrvata su novogodišnje praznike proveli u Srbiji," izveštavaju mediji.                        

Slovenci su već dugo vremena najpouzdaniji i najzahvalniji inozemni turisti u Srbiji. Troše pare ne štedeći, ne treba im prevodilac, znaju da se raspojasaju i kulturno se ponašaju. Slovenačke grupe mlađe generacije redovno opsedaju srpske granične prelaze u određenim periodima. U vreme praznika kao što je Nova godina i letnjih muzičkih festivala (Exita, Guče i BeerFesta), pristižu nam razdragani ex-zemljaci željni tuluma i provoda do koske.

Pored toga što ih rado ugošćuju, Srbi Slovencima zavide iz nekoliko razloga:
1. jer su u EU već o-ho-ho! dugo, dok se mi još upinjemo iz petnih žila, preciznije rečeno "porađamo mečku", i samo nam malo fali, još mrvica... da bismo se kandidovali,
2. jer imaju bolji standard od Srba o-ho-ho! te u skladu sa tim troše i više para od nas na holidejima i svetkovinama,
3. jer se skijaju po Alpima kad im padne na pamet tokom cele godine prelazeći sve granice bezbolno, za razliku od nas i našeg ukakanog srpskog pasoša s kojim se kao večiti sumnjivci i dalje lomatamo s vizama, ili smo osuđeni na Kopaonik, Taru i Zlatibor (po evropskim cenama),
4. Srbi ne govore i ne kapiraju Slovenački (Slovenski) jezik, a Slovenci nas super kuže jer spikaju Hrvatski ko od šale.

Što sam starija, sve manje verujem u novogodišnje čarolije. Masovna euforija često poprima razmere histerije, a neretko (u mom slučaju) i paranoje, pa se stoga trudim da je ignorišem i distanciram se.

Često se iz Zagreba u Beograd vraćam noćnim vozom s polaskom u 23.55, ali 29.12. je bila gužva kakvu do tad nisam doživela. Slovenci su pohrlili na doček Nove. Vagona je bilo samo četiri, a većina putnika bez rezervacije. Nema mesta ni za lek, svi su s koferima zaglavljeni u hodniku, nema prolaska, nema mrdanja. Put do Beograda traje sedam sati, a ja usred tog haosa, već isceđena.

Kad u prepunom vozu vidim zamračeni kupe sa zastorom na vratima, uvek pomislim da se unutra krije zaljubljeni par željan privatnosti, pošto sam i ja nekad koristila taj trik da bih izbegla nepoželjno društvo. Upala sam tu i ugledala četiri raskomoćena momka, ali i dva slobodna sedišta.
Zatvorivši vrata iza sebe rekla sam: "Nećete imati protiv da sednem kod vas." Nisu se bunili. Sva četvorica su mladi, jedva punoletni, mogu im biti mama.
"Hoćete... hoćeš popit s nama jednu?", pita plavušan preko puta mene, "Jeger ili Viski? Ima i kole."
"Viski. Hvala! Kuda ste pošli momci? Na doček u Beograd?"
"Da, na doček, ali u Niš."
"U Niš? Šta ćete tamo da radite?"
Oni u glas: "Da pijemo i pevamo!"
I zapevaše istog časa najgori treš hit na koji sam alergična:
"A da me vidi babo da se opijam... sedam jegera, sedam jegera...aaa!"
Pitaju me: "Znaš li tu pesmu?"
"Ne znam, ne slušam narodnjake! Ali samo vi raspalite... živeli!", kažem, i već mi je jasno u šta sam se uvalila.
Na prvoj zdravici i "kuckanju" s prepunim plastičnim čašama, plavušan kome je ime Štef, prolio mi je viski-kolu po pantalonama, izvinio se i odmah natočio novu. Nasmešila sam se i rekla: "Nema veze!" Progovorili bismo par rečenica, a onda bi se zaorila pesma, pa bismo opet razmenili koju frazu, pa opet pesma. Isuse!
http://www.youtube.com/watch?v=-XaW7hQrFpY
http://www.youtube.com/watch?v=UAH_aQ12iao&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=uycRX8ABEY0&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=3V27dUX_HxI&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=j3PlnbX7WWc&feature=related

Momci su iz Ljubljane. Fino su obučeni, zgodni i šarmantni, čak i ovako "nakresani", no muzički neukus i "7 jegera" sam teško podnela.
"Da li često dolazite u Srbiju dečki? Koliko ostajete u Nišu?"
Štef je preuzeo ulogu PR-a: "Bio sam prošle godine, a sad smo prvi put u ovom sastavu. U Nišu imam rođake, tamo su puno niže cene i uvek je ludnica! Bićemo pet dana, veseliti se, piti, jesti roštilj, juriti ženske... "
"Super! Vidi se da umete da živite!", zaključila sam.

Pušili smo u kupeu, baš kao i ekipa na hodniku, iako svi znaju da je zakonom zabranjeno. Voz je bio tako krcat da je kondukter odustao od pregleda putnih karata jer se nije mogao provući, a ni na granici niko nije ušao da nam traži pasoše. Neverovatno! Talični Slovenci! Vesela družina je u neko doba promenila repertoar, pa se tu moglo čuti još svašta: "Rakija, šampanjac... bekrija i dama..." Bili su iznenađeni a pomalo i razočarani što nisam čula za Šekiba Mujanovića(!?), pa su rešili da me "edukuju".
http://www.youtube.com/watch?v=3JVuTZCCt3s&feature=related

Da, postoje razlozi zbog kojih zavidimo Slovencima, ali š'a nas briga kad smo u najvažnijoj stvari neprevaziđeni, neprikosnoveni. Njima fali lumperaj - dernek - kafanski raspašoj, party all night long, kad se fajront ne nazire do jutra, noge plešu same, glasne žice pucaju, ture pića više niko ne broji, a muzika neumorno praši li praši. Toga su željni Slovenci, i svi drugi - sem mene. Primaju se na naše cajke i "seljanu", baš kao i Hrvati. Moj sin od osamnaest godina bi se tu bolje uklopio. Kada sam od njega prvi put čula "7 jegera", bila sam mnogo kritičnija i očajnija nego sad. Ne usrećuju me pesme u stilu "udri me do zore!" i "čaše lomim, ruke mi krvave...", ali taj stil nikako da izađe iz mode, već je s novim generacijama sve grđi i popularniji. Volim džez, rok, fank i soul, pa me muzička intoksikacija omladine deprimira. Ali mirim se sa sudbinom, mladost je nepopustljiva i teško se artikuliše.

Sedela sam bespomoćna, pila viski-kolu i slušala falšeraj "in vivo", tešeći se time što nisam na hodniku, nemam devetnaest godina i još niko ne povraća. Sve se orilo oko mene, više me nisu primećivali, bili su srećni i samodovoljni. Mladi su svuda slični i bučni! Nije bitno u kom gradu žive, kojim jezikom govore, koliko imaju love, u koje škole idu... Svi listom žele FEŠTU i svaka prilika će biti iskorišćena bezrezervno, do daske, do krajnjih granica izdržljivosti! Makar iza nje ostala samo mutna, zbrkana sećanja. Sloboda se čini najdosežnijom tamo negde drugde, van domaćih okvira. Gde god da smo ukotvljeni nismo zadovoljni; ako nije predosadno i čemerno, onda stalno nešto vonja. Usred tog razmišljanja, stiže mi telefonska poruka: "Mama kad stižeš? Ujutru u 9 krećem busom sa tri ortaka na Zlatibor, imamo besplatan smeštaj u Markovoj vikendici, tata mi je dao lovu, ne brini sve sam spakovao, skije ne nosimo nema snega. Uživaj ovih dana i budi dobra u Novoj godini! 30. dec. 02,20 am"

Duboko sam uzdahnula. Stići ću bar da ga vidim na kratko. Neću da brinem, svuda je isto. Stavila sam sluške u uši, pokrila se jaknom preko glave i ubrzo zaspala uz afro-jazz beat & funk.

Kad sam se u svitanje prenula utrnulih udova i promeškoljila na neudobnom sedištu, momci su spavali obeznanjeni, sklupčani kao mačići. U nestvarnom spokoju toplog, zagušljivog kupea, dok je vlak jurio ka evropskoj prestonici falš zabave tutnjajući šinama, na plejeru je išla pesma "It's a man's world" James Brown-a. Kroz vlažno staklo sam hipnotisano zurila u plavičastu jutarnju izmaglicu, ogoljeno drveće i ravničarske pejzaže okićene injem, toneći u vrtlog trivijalnih, patetičnih emocija, kojima sam bila paralisana, kao prikucana, sve dok nismo prešli preko Save.

pisano za: http://www.maribor2012.eu/