play, again

gost autor: ludvig92

godina je ne sećam se koja niti je na bilo koji način važna za ovu priču, pa se neću ni potruditi da taj podatak nadjem. naprotiv. muzika se ne dešava u vremenu. niti u bilo čemu drugom. jednostavno se desi. ponekad. 

vrelo povečerje na tvrđavi. exit, neki, po redu. već skraćen na 4 dana, komercijalizovan do granice podnošljivosti sa tendencijom da je pređe, malo bržeg ritma ali sporijeg duha nego prvih godina. tako to mora. valjda.

ni danas pojma nemam zašto sam te večeri opet hteo da ih čujem. po ko zna koji put. povečerje je prešlo u prijatnu noć u trenutku kada sam stigao na rock stage (ne balkan fusion, nikako, podseća na lane moje prim aut.:))). plato ispred stage-a krcat. livada okolo takođe. do te mere iznenađen prizorom, pomislim da su menjali satnicu programa. ipak, vidim antona koji se već štimuje na bini. ali mi i dalje nije jasno ko su svi ovi ljudi.

kratak razgovor sam sa sobom. da li ih slušati u masi, kao i uvek, skačući, ili, što mi je u tom periodu postajalo sve interesantnije, kao jedan moj prijatelj, koji me je učio kako se sluša muzika, malo sa strane, uz cigaretu. pobedi ova poslednja verzija pomalo neubedljivom činjenicom da je tako bolje jer sam stigao sam, iako je ona prva verzija vrištala od besa, brejkersi se ne slušaju tako, idiote. ipak, smestim se sa desne strane kod šanka, zapalim...

izlaze na binu. zakleo bih se, sa sličnim izrazom lica kao moje, par trenutaka pre toga kad sam video brojnost publike. prvih nekoliko pesama sa poslednjeg albuma, jako, tvrdo, zagrevajuće. između pesama cane odluči da proveri moje i svoje sumnje. nekoliko standardnih provokacija između pesama, meni uvek neviđeno zabavnih. usput i hipnotisana gomila, čini mi se. i, počinje komešanje. ipak su neki, zalutali, jasno je. ili samo ne razumeju...neke stvari... šta on meni tu, bre, ko je on da proziva publiku...blah, blah, blah..čuje se sa svih strana. i plato se polako prazni uz negodovanje zalutalih...ostade nas jedva pola od početnog broja. 

i tada počinje. rock'n'roll. samo to. svirka. i to na koji način.

u početku ne prepoznajem riff ali onda cane počinje da peva:

Govorim ti najruznije reci
Ali ne brini za mene
To je samo nacin da ti kazem da te volim

Radim ti najstrasnije stvari
Ali ne brini za mene
To je samo nacin
Da ti kazem da te trebam

nasmejem se, onako, baš, ugasim cigaretu i spustim se u prvi red....prekid teksta....

nastavak teksta... počinje sa završetkom bisa...ide ulični hodač....ovako nekako...

niko nije primetio, jer rekoh, vreme sa tim nema nikakve veze, ali očigledno je potrajalo, ima još bendova, pokazuju iz backstage-a, nema večeras, pomislimo kolektivno, ne uspevaju da ih skinu sa bine, jedno vreme, onda im isključuju struju, bend se na kraju ipak povlači, ali cane ne, ostaje tako sa ugašenim mikrofonom, penje se na zvučnik, i peva, i pevamo, ne sećam se šta, opet nevažno. kakav osećaj. i stoji tako. i peva. 

i peva. sve dok u tom backstage-u nisu shvatili da ovo nije bio samo nastup nekog benda u toliko i toliko sati na toj i toj bini. naposletku, uključiše im opet struju, vrati se i anton i odsviraju još, nešto...i završe.

beše to poslednji rock'n'roll nastup a exitu ikad. tako sam barem odgovorio prijateljima na pitanje kako je bilo. oni su slušali garbage, na primer. 

eto.

*****

ovaj tekst je već objavljen na blogu u junu 2009.
napisao ga je jedan od meni najdražih blogera, i  istomišljenik u 

opasno mnogo slučajeva:)

radujem se da prenosim njegov tekst na temu o kojoj ne znam mnogo,
a povodom jubilarnog koncerta grupe partibrejkers, kojim

oni proslavljaju 30 godina postojanja.
 koncert će biti održan 03.03. u hali sportova.
vigo misli da značaj ove grupe raste kako godine prolaze...