Istina o promaji

Na početku si uvek fazan. I u školi, i na poslu, i u vojsci, i na Visu. Nema ništa gore od toga, kad si gušter, kad ljudi gledaju kroz tebe, kad si niko i ništa, kad te niko ne pita za mišljenje, kad svima smetaš, kad nemaš nikakvu ulogu u životu, kad ne znaš šta bi s rukama i kad nemaš gde da se deneš.

U vojsci je samo stvar malo očiglednija. Sve vas ošišaju, obuku u zelene košulje i postave na crtu. Onda počne trka na 365 dana. Kad se završi, jedan ošišani najebao, drugi onako, trećem bilo super. Neko stručno lice moglo bi da izvuče razne zaključke iz toga: uticaj vaspitanja, rodbinske veze; da crta grafikone fenotipova, oblika i veličina noseva, obrazovanja, navika; da crta Gausove krivulje i da pokaže šta sve utiče na to kako će čovek da preživi fazanstvo, ako ga uopšte preživi. A sve to džabe. Eksponencijalna kriva i Studentov t- test o pitanjima sreće i božanskog proviđenja nisu još urađeni. Ne da ja znam.

Vis se u odnosu na služenje vojnog roka u Črnomelju razlikovao. Niko me nije ošišao. Zadržao sam i svoju civilku. Nije bilo postrojavanja i salutiranja. Ali bio sam fazan, ja sam znao da jesam, znale su to medicinske sestre, a i pacijenti.

Oseti to čovek po načinu na koji te ljudi gledaju. U stvari te ne gledaju, više te posmatraju. Kao da si nekakav preparat. Kao da si beli miš koji treba da pronađe put do sira kroz lavirint, u kutiji za cipele.

Moj je lavirint počinjao na nekoliko metara od gradske plaže, na mestu gde se uličica koja je vodila iz dvorišta moje kuće ulivala u ulicu koja svojim vijugavim tokom vodi na rivu. Ona ide uz more, a more se mestimično vidi, a mestimično ne – zbog kuća koje blokiraju pogled i koje su uglavnom prazne i napuštene.

Kad iz nje izađeš na rivu udahneš punim plućima. Prostransvo pučine koja se iznenada otvori natera te na to. Punctum contapunctum toj šitrini je mikrokosmos komiške rive koja osim pristaništa brodovima, barkama, jedrilicama, brodićima, kočama i čamcima, predstavlja gradsku štraftu i socijalno težište mesta.

Kad se tu pojaviš vidi se lepo kolika si gušterčina u svom tvom neveselom gušterskom sjaju.

Svoj prvi đir rivom prošao sam sa Zoranom Franičevićem. On mi je objašnjavao ko je ko. Nisam  se mnogo trudio da zapamtim, sem kad su bila u pitanju ženska lica.

Nisam se trudio najviše zato što sam mislio da neću tu provesti mnogo vremena. Par nedelja, mislio sam. Šta bi beograđanin navikao na frku mogao da radi u ovom zaboravljenom mestu, pitao sam se, a nametao mi se jedan jedini odgovor.

Onda smo otišli na bilijar. To se tada u Beogradu nije igralo, ali sam znao nešto o tome. Gledao sam jednom prilikom, davno, dok sam bio klinac, emisiju o pravilnom igranju te igre. Emisija je bila šaljiva i davala je uputstva za igranje karambola, tako što bela kugla prvo udari 6 - 12 puta o martinelu. U Komiži se ivica zove šponda i ta je reč često u upotrebi jer se u Komiži ribariti mora, bilijar se takođe igrati mora, a ostalo već kako kome volja.

Taj smo bilijar Zoran i ja igrali sa Dijanom i Katarinom. To su one dve lokalne devojke koje su, igrom slučaja, skakale sa stena u more u jednom od prethodnih nastavaka ove storije. Njih dve protiv njega i mene. Pobedile su nas. Zoran je bio dobar, ali sam ja bio očajan. Kasnije, u danima, nedeljama i mesecima koji slede, stvar će se menjati u moju korist.

Od rive ide put pored bioskopa, uzbrdo, onda jedna staza skreće polulevo, kroz maslinjak prošaran stablima mandarine, pored igrališta za balote i izlazi na ambulantu. U ambulanti je pod od mermera. To joj daje sjaj i utisak visokog stepena čistoće. Ulazna vrata vode u veliku svetlu čekaonicu. Desno je hodnik koji vodi u previjalište, moju ordinaciju i kuhinju. I u rentgen salu, takođe. Levo ide hodnik ka ordinaciji Dr Strake, stomatologa. Prilikom svog prvog obilaska prostorija zatekao sam na tim vratima selotejpom zalepljenu isečak iz novina na kojem je krupnim slovima pisalo: "Zubar ima sidu!" Skinuo sam papirić misleći da neko hoće da mu napakosti, zgužvao sam ga i bacio.

Onda sam otišao u previjalište. Sestre su me posmatrale. Proverio sam da li su kompleti za malu hirurgiju sterilisani. Rekao sam da na kutiji sa sterilnim tupferima treba zalepiti flaster na kome piše datum sterilizacije. To sam pravilo naučio tokom studentskih dežurstava na Drugoj hirurškoj. Sestra Ksenija se osmehnula i blago odmahnula glavom. «Ne treba doktore, ja to sterilišem svaki drugi dan.» Reč doktor izgovarala je nedalmatinski, s tvrdim k. Shvatio sam koliko je moj predlog delovao fazanski. Odustao sam od ideje da im dalje solim pamet.

Prvo iskušenje imao sam kad se pojavio mladić s velikom glavom i krupnim telom, ribar, koga sam sreo na rivi i koji tom prilikom nije potrošio ni ovlašni pogled na mene. Ali mi je Zoran rekao nekoliko reči o njemu, što je značilo da ga uvažava. Sad je sedeo u previjalištu i smeškao se. Iz palca desne ruke virila mu je udica čiji je fi bio brat bratu jedno 4 mm. Vrh se zario duboko u meso i nije se video.

Svako ko se bavio pecanjem zna da udica ima oštar vrh. I zna da osim oštrog vrha svaka udica ima i oštar kontra vrh. Vrh služi da se udica zabode u riblja usta, a kontra vrh da ne može da ispadne iz njih.

Kad to primenimo na palac shvatamo šta je problem. Ako pokušaš da izvučeš udicu promera 4 mm pokidaćeš mišiće, krvne sudove, nerve; čovek može da ostane bez prsta.

Pacijent me je posmatrao. Sestre su me posmatrale. Moj fazanski mozak radio je u uslovima povišenog pritiska. Telo je fingiralo pokušaj da ostavi utisak nehajne bezbrižnosti čoveka koji stvari drži pod kontrolom jer je do sada bezbroj puta vadio džinovske udice iz ribarskih palčeva.

Kupovao sam vreme: «Šta li si hteo da uhvatiš ovolikom udicom? Morskog slona?»

«E.» rekao je mladić i nastavio da me posmatra.

Onda mi je sinulo.

Pogledao sam jednu od sestara, onu najmlađu.

»Idite molim vas u komšiluk i donesite mi motorcangle.»

Sestra me je posmatrala par sekundi čudeći se, a onda je nevoljno otišla.

Ostali prisutni su ćutali. Mislim ćutali su u odnosu na mene. Između sebe su razgovarali. Nešto što nisam razumeo, ali očigledno nevezano za situaciju, nešto što je u svojoj nevezanosti trebalo da potcrta kako ćemo uskoro biti svedoci situacije u kojoj jedan beogradski doktor fazan demonstrira svoju nemoć u odnosu na udicu koja se zverski zabila u prst, zaglavila i ne da se izvaditi.

«Motorcangle, a doktore!?» rekla je sestra Ksenija ne skrivajući zapitanost.

«Motorcangle.» potvrdio sam.

Kad se ubodete na trn to boli. To je bar svakom poznato. Nije to naročito jak bol, ali je svakako neprijatan. Inače, postoji skala za bol. Ima deset stepeni i kaže se da je najjači bol, onaj koji je označen brojem deset – bubrežna kolika. Zubobolja je takođe visoko rangirana. Moja je procena da je ova udica izazivala bol broj 6 ili 7. Ali to se nije dalo primetiti iz očiju koje su me posmatrale s podsmehom i nepoverenjem.

Kad su motorcangle iz komšiluka stigle, navukao sam gumene rukavice, očistio palac alkoholom, i dezinfikovao ranu povidon-jodom i hidrogenom.

Potom sam uzeo pean, njime uhvatio vrat udice i gurnuo njenu glavu napred, na taj način probio kožu iznutra, na suprotnoj strani praveći još jedan otvor, izlaznu ranu. Tako sam gurajući s jedne strane učinio da vrh udice izađe s druge strane prsta i postane vidljiv i dohvatljiv.

Onda sam vrh i kontra vrh odsekao onim bočnim oštrim delom motorcangli koji služi za sečenje eksera.

Pa sam udicu bez vrha posuvratio unazad i lako je izvadio.

Zašio sam obe rane i previo. Ustao sam, skinuo rukavice, rekao da se pacijentu da antitetanusna terapija i antibiotici i protegao se, konstatujući da me nešto seva u krstima, što mora biti da je od promaje koja po svemu sudeći u Komiži ima na pojedinca iste negativne efekte kao i ona beogradska.

Dok sam izlazio iz previjališta posmatrao me je pacijent, posmatrale su me i sestre, ali je način na koji su me posmatrali bio za nijansu drugačiji nego pre.

U tom je bilo deset sati, vreme za pauzu. Krenuo sam sa Dr Strakom na rivu, gde ćemo sledeće tri godine svakoga dana piti kafu. Silazeći niz strminu požalio mi se da mu je neka budala s vrata ordinacije skinula natpis «Zubar ima sidu», a on ga je lično isekao iz Slobodne Dalmacije jer mu se jako dopao.

Slegnuo sam ramenima ništa ne odgovorivši na to.

(...)