Kako me nerviraju (ne)vernici

Kada su me na popisu pitali da se izjasnim o veroispovesti bila sam za trenutak neodlučna jer ... ne znam. 

 Povod za ovaj tekst dolazi iz neoubičajenog sudara nesanice (jer inače spavam kao klada) i razmišljanja  o koječemu, a mahom o komentarima na vesti i to mahom na Blicu. Jer Blic mi dođe kao neki realan presek stanja misli u prosečnog Srbina, a i moderacija im nije nešto stroga (u prevodu, rekla bih da se ne objavljuju samo teške uvrede, psovke i prostakluci, a sve druge može).

Ali, ovo je jedan od onih od Kulina bana tekstova, pa ćemo se sa komentarima sa Blica sresti tek  na kraju.

Kada su me na popisu pitali da se izjasnim o veroispovesti bila sam za trenutak neodlučna jer ... ne znam. Ne bih za sebe rekla da sam ateista, mada sam naravno zadrti darvinista, pragmatičar i sve slično. Ali opet ostavljam mrvicu ideje o nečem višem. I nužno dobrom. U čije postojanje sumnjam svakodnevno jer postoji Batenova bolest. (I ne želim da mi iko objšnjava čudnost puteva Gospodnjih i nemogućnost da se pronikne u dobru nameru iza sveg tog užasa.)

Uglavnom, kada se radi o religiji, vernicima među Srbima i verskim običajima, više je toga što me nervira nego onoga što poštujem. Crkve posmatram kao kulturne i arhitektonske spomenike i one za mene malo imaju značaja u verskom smislu. Iako krštena, suštinski se ne osećam kao vernik. Krštenje je bila moja odluka, radi crkvenog venčanja, kojom sam prihvatila tradiciju porodice u koju ulazim, a koja se od moje razlikovala. Nimalo se ne kajem zbog toga, niti se smatram licemerom. Akt vere je akt ljubavi. I obrnuto.

Moja porodica je bila u tom smislu bila .. konfuzna. Otac nekršten, odrastao u porodici u kojoj je jedina ikona bio Tito, svoje veze sa pravoslavljem održavao je preko svog dede, a kasnije preko moje majke čija je porodica takođe imala Titovu sliku na zidu, ali odmah kraj ikone sv. Vračeva. Božić, Uskrs, Petrovdanska litija i krsna slava bili su za mene deo tradicije koju sam obožavala, koja je striktno bila vezana za kuću pokojne baba Slavke, mamine mame, gde su se za Božić mali jaganjci uvodili u kuću samo zarad naše cike i radosti. Toliko o tome. Crkva i pop bili su nevažni elementi rituala, a često i sasvim odsutni (ovaj drugi posebno pošto je večno bio u svađi sa babom). Suštinski praktikovanje vere za mene se svodi na održavanje jedne (pre svega zavorene, porodične) tradicije.

 Početak devedesetih doneo je turbo pravoslavlje kojeg se neizmerno grozim. Ljudi su se krštavali u zrelim godinama, vukli decu da se krste po manastirima (jer najbliža crkva nije dovoljno in, šta li), počinjali da slave slavu najčešće nemajući pojma o značaju&značenju. Nas je to sve porodično zaobišlo, pošto je ćale, iako po političkim i životnim ubeđenjima više bio unuk svog dede, nego sin svog oca, odlučio da se ne krštava u zrelim godinama i da ne uvodi običaje sa kojima se nije saživeo. O običajama koji su se kao nuspojave svega toga začeli, oni sa pucanjem i pevanjem, neću ni trošiti reči.

Malo starija od devedesetih je "ne valja se" tradcija. Tj. ja je tako zovem. Ono, nemoj da pereš veš na crveno slovo. Ne, nemoj ni mašinu da uključuješ! A sudove, smem? Pročitah Bibliju i još štošta od korica do korica, ali nigde traga ovim osetljivim distinkcijama šta se sme nedeljom ili praznicima. Mislim stvarno... da l' neko misli da Više biće ima potrebe da se mlati našim rasporedom spremanja po kući? "Ne valja se" ima hiljadu stavki, svako selo ima neku svoju, a dokone strine su neprikosnoveni poznavaoci. Ne valja se da slavite prvi rođendan sad jer je post !?#$?!! Ne valja se da se dete krsti u (ne)parnoj godini!?#&%$?!?

No, od svih tih stvari sa kojim se u mislima svađam poodavno, od kojih su neke banalne, a neke suštinska pitanja (ne)verovanja, najviše mi na nerve idu turbo ateisti koji svoj ateizam ne propuštaju da istaknu ni na najneprimerenijim mestima. I tu dolazimo do komentara na Blicu od kojih je sve počelo. Na vesti koje se tiču nečijeg zdravstvenog ili životnog stanja ljudi često ostavljaju komentare podrške koji sadrže fraze: Hvala Bogu! Ili Bože zdravlja! i sl. Nijednom se nije desilo da se ne javi nekoliko njih koji će da krenu sasvim ozbiljno, zaagriženo i uglavnom sa nipodaštavanjem da objašnjavaju kako se tu nema šta zahvaljivati Bogu, jer ga nema i nema nikakvih zasluga, a ovi što ga zazivaju su srednjovekovni mračnjaci. Aman, to je samo fraza, koja se u jeziku zadržala noseći određeno pre svega socijalno i emotivno značenje, a ne logičko. Svako od nas, zasigurno izgovori nešto slično potpuno nezavsno od svog religijskog opredeljenja.

I na kraju, u susret proslavi Sv. Save... Šta god mislili razni koji sebe vide kao tolerantne i prosvećene, narečeni Rastko je bio prosvetitelj. U vreme u kojem je živeo prosvetitelji su gotovo isključivo bili iz redova sveštenstva i ređe vlastodržaca. Takođe, šta god mislili o pravoslavlju ono je neodvojivi deo kulture ovog prostora koji se očituje u arhitekturi, muzici, slikarstvu, narodnoj  i umetničkoj književnosti. Za one kojima je to jedinstvo neshvatljivo neka se distanciraju malo i pokušaju da zamisle Džojsa ili Don Kihota lišenih katoličanstva, Dikensa bez uticaja protestantske živote etike, Homera bez Olimpskih bogova, i da ne nabrajam dalje... A način* proslave Sv. Save po školama... posledica su opšteg neukusa i činjenice da ljudi koji nam obrazuju&vaspitavaju decu (čast izuzecima) među sobom prepričavaju turske (ili bilo koje druge) sapunice.

 *ispravka by AO