SAKUPLJAČICA OSMEHA

               Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.
               Birala je kamičke najmaštovitijih oblika i punila njima džepove i staklene posude pažljivo raspoređene po policama i vitrinama. Vlažni su se prelivali u neverovatnim bojama i radovali je, ali, kada bi se osušili, gubili su draž i prirodnu vrelinu osunčanosti i postajali tek hrpa gotovo bezvrednog šljunka sa kojim nije znala šta bi.
               Sortirala je na hiljade salveta prema vrsti, obliku, veličini, bojama... Oni nežni, japanski, pravljeni tako da podražavaju svilu i tananost, bili su joj najdraži. A onda ih je jednog dana još jednom pažljivo presložila, pozatvarala u kutije od košulja i cipela i ćušnula pod krevet bez preteranog žaljenja.
               Pa je uredno slagala u šarene katronske fascikle autobuske i vozne karte, ulaznice za bioskopske i pozorišne predstave, bilete za muzeje i galerije. Naravno, duboko uverena da će tačno znati sa kim je gde bila, šta je gledala i slušala, kuda je i zašto putovala, nije se setila da na poleđini istih zabeleži ma kakvu naznaku, te je u nekom trenutku zapanjeno primetila da raspolaže pozamašnom kolekcijom nemuštih papirića.
               Docnije je, htela – ne htela, počela da pribira manje zabavne stvari: promašene ljubavi, razočaranja svake vrste, male i velike lične neuspehe, neispunjena očekivanja, nedosanjane snove, pogrešne susrete, suprotstavljena osećanja, povremene postiđenosti, očigledne nedorečenosti, ponavljajuće zatečenosti, sporadične gluposti, neprijatne bezrekosti... Bila je to prilično tužna kolekcija, te ju je jednog dana, preispitujući po ko zna koji put svoj lik u ogledalu, izbrisala iz glave najjednostavnijim pokretom trepavica.
                I onda se nasmešila...

               Možda je tako počela da se zanima za osmehe.
               A možda i nije.
               Teško je sada reći kada se to tačno dogodilo, ali, dogodilo se jeste i traje.
               U početku, sakupljala je osmehe nasumice, u prolazu, sasvim neselektivno i bez naročite ideje šta bi sa njima. Primetila je da joj prijaju, da imaju neku dozu isceliteljske energije i da umeju od bilo kog nezanimljivog i pretežno bezbojnog dana da načine jedinstvenu čaroliju.
               Kako je upotpunjavala zbirku, zapazila je da nije sve baš tako jednostavno kako je zaličilo u prvi mah. Počela je da primećuje kako osmeha ima raznih, i po ukusu, i po nastanku, i po boji, i po obliku, i po teksturi, i po smislu,  i po trajanju,  i po temperaturi...

               Prvo je odvojila iskrene od neiskrenih. Rešila je da na ove druge ne treba trošiti vreme. I tako ničemu nisu vredeli, a pri tome su joj ostavljali bljutav osečaj nelagode negde u dnu stomaka.
               Zatim je počela još pažljivije da posmatra.
               Pa je uočila kako ima osmeha i gorkih i kiselih i ljutih i slatkih i onako, sasvim bez ikavog određenog ukusa. Potonje je odbacila bez griže savesti kao potpuno nebitne, nagorko-kiselkasto-ljutkaste je prihvatila kao potrebne u nekim situacijama, ali nezanimljive za njenu novu  kolekciju, a slatke je pomno probrala. One ušećerene, uštirkane od preterane slatkoće, eliminisala je sa trunkom prezira, a one medonosne, što se cakle i blistaju i razlivaju od iskrenosti preko čitavog lica počela da prihvata sa neskrivenim zadovoljstvom.
               Zapazila je da se osmesi formiraju na različitim mestima, bez obzira na vrstu. Neki izvire tek iz očiju, kao iskra koja plaminja negde duboko u zenici ili kao blago drhturavo mreškanje bora smejalica u uglovima kapaka. Drugi ovlaš protegnu usne i maličak zaoble obraze, dobro pazeći da emocija ne isklizne iz svoje savršene ravnoteže. Treći preplave čitavo telo, pa deluje kao da se smeškaju i ramena i dlanovi i obrve i kosa.
               Opet, ima osmeha bezbojnih ili sivih, što izazivaju poriv da se od njih pobegne što dalje, a i raskošno šarenih poput pera iz paunovog repa u koje bi svako poželeo da sasvim uroni .
               Pa onih nekako ravnih i nećkajućih, nalik crti povučenoj već po malo tupom olovkom, koji se ne usuđuju da se pokažu i onih sasvim polukružnih, što teže da se raskomote od uva do uva.
               Postoje i hrapavi osmesi, o koje, kad se pogled očeše, može i da se povredi, i oni glatki niz koje klizi kao ptica niz dobar vetar.
               Ima ih podrugljivih, sažaljivih, ciničnih, bezobraznih, podcenjivačkih, ljutitih, pritvornih, dvosmislenih, ali i ohrabrujućih, dobronamernih, srećnih, ganutih, vedrih, popustljivih...
               Neki su stidljivi, neki baš onako, svoji na svome.
               I koliko ih dolazi iz glave, još više ih dolazi iz srca.
               A traju sasvim različito. Dok pojedini prelete licem poput senke, u trenu, ostavljajući tračak sumnje u svoje postojanje, drugi se nose dugo u nekom naboru usne i na vrhovima trepavica kao vilinska prašina i amajlija protiv svih uroka i zala ovog sveta.
               Neki su topli poput krzna mačke i greju svojom pojavom sve oko sebe. Zadese se i hladni, ledeni, dostojni Snežne kraljice, koji za sobom ostavljaju oštre opiljke nelagode i očaja.
               Tu su i veseli i tužni, i pitomi i divlji, i lekoviti i otrovni...

               Čitav jedan neverovatan svet u koji je zabasala sasvim slučajno i iz koga se trudi da odabere samo ono najplemenitije za svoju zbirku.