Šta se dogodilo sa Sir Paul-om?

Već dva dana kuća mi se kupa u bejbi blu, i bejbi roza  tonovima pesme "It's only a paper moon", mirisa puderastog, i niza drugih, večitih muzičkih standarda  sa liste  Great American Songbook-a, koje  mi je ovog puta priuštio Paul McCartney na  ganc novom albumu "Kisses on the bottom".

Ne, ne... nije Paul zločest,  ne namiguje u fazonu anatomije, i naslov nema veze sa bilo kakvom derrière.  Oduvek je bio jako pristojan momak, što ipak  nije bio dovoljan razlog da ga volim više od Lenona. Album je nazvao po stihovima  pesme,  prve po redu  na ovom vrlo smooth albumu, "I'm Gonna Sit Right Down and Write Myself a Letter". Evo ostalih pesama na albumu, plus dva njegova originala "My Valentine" i "Only Our hearts".

Dakle, Paul je ispunio pre svega svoju davnašnju želju, i snimio album sa starim pre-rock&roll standardima, pesmama na kojima je rastao, i koje je često slušao kao dečak u kući prvenstveno od svog oca muzičara,  klaviriste. Voleo je tadašnju muziku, koja je uostalom obeležila i njegovo poznanstvo i saradnju sa Lenonom, i nije se smejao tim starim "njanjavim" pesmama kao većina iz njegove generacije nakon pojave Elvisa,  i početka r&r ere. Naprotiv,  želeo je  da   The Beatles snime ploču sa jazz i pop standardima, još  u vreme njihove najveće slave, ali su kako kaže Paul, "svi bili prezauzeti i okupirani snimanjem White album-a" (sic!)

You Sir are welcome, but... žao mi je,  bio je to odličan  i ozbiljan razlog. Beli album ipak sadrži muzičke dragulje iz druge polovine dvadesetog veka, koji će takođe ući na liste nekog drugog Songbook-a. Za ove crooner-ske dragulje kao što vidimo, i  falabogu da je tako, nije kasno.   Kao  pokušaj me raduje,  jer volim skoro stopostotno listu pesama u American Songbook-u, koja sadrži skoro sve najdragocenije i najbolje napisano u muzici u dvadesetom veku. Srednje ime mi je eklektika, he, he...to sam već rekla.

Uz malu pomoć njegovih prijatelja i kolaboracionista, producenta Tommy-a LiPuma-e, te Diane Krall, Eric-a Clapton-a i Stevie-a Wonder-a, Paul je fanovima učinio dobar poklon, odlično tempiran za Valentine's Day, pokazavši da se konačno  oslobodio stega bitlmanije, iako ne i svog biznismenskog duha i šmeka.

Glas Paula McCartney-a, uprkos godinama je  dobar, baršunast i topao. Držala sam mu sve vreme šipke, jer sam se iščekujući ovaj album plašila da  na momente ne zazvuči kao moja omiljena lutka od glumice, Bette Davis,  u "What ever happened to Baby Jane?" kad je na vrhuncu svog filmskog ludila onako maestralno odigrala i izvela "I've written a letter to daddy".

No, nije ispalo loše, Paul, zviždući i pevaj  onako za svoju dušu, sve zvuči baš tako kao da sviraš i pevaš za sebe i nekolicinu prijatelja, onako... kad se ekipa na kraju proredi. To sam ja ispala zločesta. Ali da to overim, moram kazati još nešto - Pol, zaboga, ne farbaj više te sede, i ne peglaj više svaku boricu, nabijaš mi teške komplekse!

I na kraju, ali ne manje važno, da kažem da je Paul McCartney i pored svih mana  (ahh...tako ljudskih mana)  jedan od velikana, i meni omiljenih ludaka za sva vremena, koji su promenili svet, sviđalo se to nekima ili ne,  a unapred mi je žao što će hejteri i cinici to uzeti kao valjan i istinit fakat, samo onog dana kad Sir Paul  bude ostavio ovaj svet.

PS

Pesme možete preslušati ovde  pri dnu stranice Guardian-ovog osvrta, a koga mrzi da otvara linkove, evo uz čitanje...