Evropska Unija

Prerano pisem ovaj blog jer niti smo jos zvanicno postali kandidati, a jos manje da smo postali clanovi EU. Ali nekako imam potrebu da napisem par reci o tome sto ce, bez obzira na svo kocenje domace elite (one PROTIV, ali i one ZA), Srbija ipak nekako da se primakne korak blize ovoj "porodici".

Igrom slucaja zivim u drzavi clanici EU, ali i u drzavi u kojoj je opozicija prema EU takodje mozda najsnaznije izrazena od svih zemalja clanica, barem dok Srbija ne udje skroz. Naravno, rec je o Velikoj Britaniji. Protesti i zamerke Uniji se krecu od imbecilnih da ne smeju banane i krastavci da budu zakrivljeniji od evropskih propisanih precnika, do ozbiljnih od kojih je poslednji primer sprecena ekstradicija radikalnog imama Abu-Katade u Jordan, koju je odobrio britanski vrhovni sud, a zabranio evropski sud za ljudska prava u Strazburu.

Polemika je velika, zestoka, konstantna. Pojedini redovno zakupljuju stranice u novinama oglasavajuci neophodnost britanskog izlaska, dok drugi takodje redovno objasnjavaju koliki je znacaj za britansku industriju trgovina sa evrozonom i Evropom uopste, i neophodnost da Britanija bude unutar, a ne van unije. Postoje i marginalci koji zale za imperijom (koja je, uzgredbudireceno, definitivno uzvratila udarac, ali to je druga tema), i oni koji jos uvek misle da treba da se ratosiljamo funte i prigrabimo evro, uprkos svemu.

Ali ono sto je iznad svega toga, i uprkos svim problemima, realnim i imaginarnim, racionalnim i histericnim, ekonomskim, politickim i socioloskim, je da postoji jedna istorijska tekovina koja objedinjuje, tj. koja je objedinila prvo zapadnoevropske (nominalno) narode, a evo u poslednjoj deceniji se siri i na istok. A to su dva principa: princip ravnopravnosti i princip nevodjenja rata, koji se svode na tri stvari: pregovori, ustupci, i opet pregovori.

Ponekad me rad Evropske Unije podseca na beskrajna "usaglasavanja" republika i pokrajina koje smo imali kod nas sedamdesetih i osamdesetih. U tom svetlu inicijalno razmisljanje bi bilo da treba da bezimo od EU kao djavo od krsta. Naravno, ovo je ne samo povrsno, nego i totalno promaseno razmisljanje. Iako je u SFRJ bilo mnogo toga (da li bas sve?) pogresno, naopako, ideoloski prevazidjeno, pravno neodrzivo, resenje ipak nije bila alternativa u necemu sto je po prirodi mnogo gore i pogubnije. Olakost sa kojom smo procerdali relativno solidno nasledje obe Jugoslavije se i ogleda u teskocama koje imamo danas kada, kao, pokusavamo da pristupimo EU. Skretanje u istorijski corsokak, prakticno jedina evropska zemlja koja je to uradila pre 23 godine, i danas placamo preskupo. Trenutak u kome smo odlucili da je lakse da se bijemo nego da radimo, i umesto da pristupimo i to po skracenom postupku EEZ samo da ne bude rata, nije se zaboravio, jer je to bio direktan samar onome sto su tada prvenstveno francuzi i nemci pokusavali da uspostave kao normu u (medju)evropskim odnosima posle drugog svetskog rata. Ne uzimaju nam to sada za zlo, ali se s pravom pitaju koliko se u Srbiji stvarno razume sustina evropskog projekta, a i o cemu se tu u stvari radi kad neko kao mi toliko radi u korist svoje stete.

Naravno, ne postoji nista sto je apsolutni i automatski "garant mira i stabilnosti", sto smo vec videli na sopstvenom primeru, niti garant prosperiteta, sto gledamo ovih dana na primeru evro-krize. To nije ni EU. Ali to ne znaci da zbog toga sto imamo poplavu u kupatilu da treba da srusimo celu kucu. Tu lekciju, bojim se, Srbija nije naucila jos uvek, dok vecina evropskih naroda uglavnom jeste. Zato je i proces ulaska zapadnog Balkana u Evropu tako spor. Ne veruju nam, i ne veruju nam s pravom. Ne veruju nam ne zbog toga sto smo mi nesto posebno problematicni, a jos manje jer nam se svete ili jer nas mrze, vec iskljucivo zbog toga sto je ocigledno da ne verujemo ni sami sebi.

Na kraju ce ipak sve biti u redu. Na kraju cemo i mi imati pasose na kojima ce pisati "European Union". To nece biti samo simbolicko slovo na papiru. To ce biti oznaka da smo se podigli i uspravili, cak i ako stojimo na stakama, cak i ako nas najblizi partneri drze ispod miske da se ne stropostamo nazad na zemlju. Svejedno. To nece znaciti samo potpunu slobodu putovanja, slobodu boravka, slobodu zaposljavanja, slobodu trzista, slobodu glasanja. To nece znaciti samo ravnopravnost i srpske drzave i srpskog pojedinca sa svim ostalima koji zive na evropskom kontinentu. To ce znaciti da i nas obuhvataju mehanizmi koji ce da nas (dok postoje i koliko su u mogucnosti) stite i od nas samih, a to nam je posle svega sto se desilo mozda i najpotrebnije u ovom trenutku...