Kazi Mi Nesto o... Religiji...

Djavo (ili bog?) mi nesto ovih dana nije davao mira. Sto puta sam sebi rekao da necu, da ne treba to da radim, da nema potrebe da se uplicem (opet) u ta vrzina kola. Ionako se radi o licnom izboru, licnom osecanju i unutrasnjem sklopu i ustrojstvu svakog pojedinca.

Pa zasto onda (jos jedan) blog o religiji?

Zato sto se, narocito u poslednje vreme, sa obe strane toliko zamutila granica izmedju vernika i nevernika, religioznih i ateista, crkve i drzave, institucija vere i institucija slobode, agnostika i... dve stolice... da sam morao da reagujem. U stvari, ako cemo iskreno i posteno, pravi razlog je sto pomalo osecam da (mi) je ateizam uzurpovan i da se koristi za svrhe za koje niti sluzi (jer "sluzenje" necemu mu nije ni smisao postojanja), a i da mu se sustina duboko kompromituje, iskrivljuje i predstavlja ne za ono sto jeste, nego za ono za sta ga obicno dogmatski nastrojeni umovi i teisticke i ateisticke nominalne orijentacije zele da smatraju, i upravo sa tim ciljem. Da ispadne ono sto, jednostavno, nije.

Ateizam nije mrznja prema religiji. Nije ni pokret za ukidanje religije. Nije ni nerazumevanje religije. Ateizam je jednostavno izmisljena stvar da bi se docarala i opisala jedna prirodna pojava, tj. da bi se nekako uspostavila protivteza stecenoj pojavi verovanja u boga. Ateista ne veruje u boga. I tu je cela prica gotova. Naravno, ta recenica se moze tumaciti na milion nacina, i to se upravo i cini, ali u svom izvornom znacenju znaci samo to, ni manje, ni vise.

Ne verujem u boga, kao sto ne verujem u azdaje, vile i vilenjake, ili jednoroge. Ne postoji (tj. ne bi trebalo da postoji) potreba da se taj i takav stav (to u stvari nije ni stav), objasnjava, ali zbog raznoraznih, mnogobrojnih, istorijsko-socioloskih razloga (od kojih su inkvizicija, spaljivanje vestica, jihad, i Da Vinci Kod mozda najbolji primer za ilustraciju), ne verovati u nesto je postavljeno kao izuzetak, a ne pravilo. Nikad u pabu nisam imao situaciju da ja nekog "ispitujem" ili se zgrazavam sto ga ne interesuje, na primer, fudbal, a on mi kaze "da, to je zato jer sam ja afudbalista". Odsustvo nefizicke pojave (ukljucujuci i idejno-misaone) ne moze da bude razlog za znak pitanja, niti za pretpostavku licnog nedostatka po bilo kojoj osnovi.

Zbog toga, moje neverovanje je moja licna, i samo licna stvar. Nemam ja problem da posetim i udjem u crkvu, dzamiju, sinagogu. Ne da se molim, ali da pogledam velelepnost sikstinske kapele, i grandioznost Vatikana, lepotu Studenice, ili Aja Sofije, stvari koje je stvorio covek. Jerusalim je grad u koji bi svaka osoba, kojoj je stalo da razume na kakvoj planeti zivi, ako moze trebalo da poseti u svom zivotu. Ali to nista ne menja stvar. Nemam potrebe da na ulici oslobadjam zabradjene zene (bez obzira da li ih muzevi drze zabradjene, ili su same tako odlucile), nemam potrebu da objasnjavam bilo kome zasto i kako je dokazana Darwinova teorija evolucije, nemam potrebu da likujem sto je bog sateran u predbigbangovski singularitet i prognan u paralelni univerzum.

Ne. Religija je politika, a ateizam je nesto drugo. Ili bi barem trebalo da bude. Ateisti su samo prirodnija covekova inkarnacija. Mozda samo jedan evolutivni korak. Da li je taj korak napred, nazad ili u stranu, pokazace vreme koje je jedino merodavno. I svaka dalja diskusija o stetnosti religije je bespredmetna, jer niti ja imam pravo da bilo kome drugom popujem (see...) sta je za njega/nju dobro, a sta nije, niti je to sustina odsustva religiozne vere.

Dokle god covek ima snage da sebe natera da se ophodi prema drugima po principu "ne radi drugima ono sto ne zelis samom sebi", vecina moralnih svetonazora bice u manjoj ili vecoj meri ispunjena. Ni vise ni manje nego kada se bog poziva u pomoc da nam (pr)osvetli put. Uostalom, da bi se zivelo slobodno potrebno je omoguciti slobodu zivota, u svim oblicima, ukljucujuci i religijski afinitet. Ateizam je nefer uguran da se takmici sa religijom, iako ne trci istu trku, niti igra istu utakmicu. Sablonsko shvatanje ljudskog uma i aktivni rad na ogranicavanju istog je mogao pojavu kao sto je ateizam da definise samo relativno u odnosu na teizam. Nikako samo po sebi. Kao da je teizam nesto bogomdano i kao da je kao takvo jedino sto postoji...

Medjutim, ni to nije neki problem. Jer, na koncu konca, nacin kako se odnosimo jedni prema drugima ne zavisi od religioznog verovanja (ma koliko se crkva turala i gurala da je ona jedini nosilac nekih moralnih nacela), vec zavisi iskljucivo od drzave. A kada je drzava uglavnom slobodna, i pojedinac uglavnom moze da veruje ili ne u sta god hoce.

U mom UK okruzenju, koje bas zato jer je sustinski sekularno, u njemu ravnopravno (plus-minus ljudska nesavrsenost, glupost, i zlocest) ucestvujemo svi mi, i u kome kako ateizam relativno malo smeta religiji, tako i ateizmu religija smeta analogno malo, sto je rezultat slobode britanskog drustva. Dobro, Dawkins i drustvo su se obogatili na potenciranju onoga sto se ionako istorijski, dokazi su neoborivi barem za zapadno-evropska drustva, uveliko, vrlo lepo, evolutivno, bespovratno i, ja bih rekao, sasvim dovoljnom brzinom desava. Prosle nedelje su objavili neka istrazivanja da nereligioznih, tj. onih koji niti veruju, niti upraznjavaju, niti ih religija interesuje, ni na vernickom, ni na tradicionalnom nivou, ima oko 55%. U ostali kos su strpane sve denominacije, agnostici, vernici koji praktikuju veru institucionalizavano, one koji veruju ali ne posecuju nikakve bogomolje i sve ostalo. To je zapanjujuci procenat. Religioznost drustva se drastico smanjuje, broj ljudi koji nisu religiozni raste, a to je iskljucivo je jer je sekularnost drzave stvarna, realna, i iskrena, sto znaci da su pravila igre za sve ista, da niko nije favorizovan i da su pojedinci en-general slobodni da naprave izbor koji zele, i da dok god nije prekrsen zakon (a koji se konstantno, civilizacijski, menja ka povecanju licnih sloboda) svako moze da po pitanju religioznog verovanja i religioznih obicaja radi sta god hoce.

I uopste nije potrebno biti iskljuciv. Vera-crkva-religija igraju (i danas i kroz istoriju) jednu vrlo preciznu ulogu u ljudskom drustvu. Nije ona samo prosta zamena za nedostatak pocetnog naucnog znanja u zacecu civilizacije, niti je luconosa kroz moralni lavirint kojim se krecemo svakog dana u nasim zivotima. Ne. Ona je jedna obicna secerna kocka. Placebo, koji nam omogucava da se ubedimo (i da zaista verujemo u to, ja ne potcenjujem vernike, naprotiv) da je vera stvarna supstanca koja nas vodi kroz zivot i koji nam isti taj zivot cini smislenim, pa i laksim. Kao "security blanket" sto bi rekli amerikanci, ali security blanket ne nosimo na posao u svojim dvadesetim, tridesetim, cetrdesetim godinama, security blanket ne trazimo na samrtnoj postelji, ali veru, tj veru u izlecenje i spasenje drzimo do poslednjih otkucaja srca. I taj realni efekat placeba ne treba niti zanemariti, a jos manje nipodastavati. Ako vas nesto izleci, zar je bitno da li je pilula u stvari samo kocka secera rastvorena u vodi ili je neka kompleksna hemijska supstanca proizvod godina mukotrpnog istrazivackog rada, ili neki biljni prirodni preparat. Vazan je samo rezultat...

I to je situacija koja smiruje. I to je situacija zbog koje, na kraju, nece u 21. veku pobediti niti Amerikanci, niti Talibani, vec ce, kao i uvek, samo kompromisni dogovor dovesti do nekog mirnijeg perioda. Zato mi i smeta kad vidim kako se ljudi glasno, ali povrsno zgrazavaju nad grozotama koje radi crkva, bilo da se radi o militantnom (islamskom) fanatizmu, zatucanosti americkog bible belt-a, zlostavljanju zena, zloupotrebi i indoktrinaciji maloletne dece ili o bacanju fatve na poznate pisce i pesnike, a sa druge strane u ime ateizma se sluze istim sredstvima. To pravi ateizam nije.

Ali, to je cena koju placamo zbog sopstvene nesavrsenosti i zbog nezajazljive potrebe da u svemu vidimo nesto konkretno, da sve oblikujemo u nesto "poznato", da u svemu prepoznamo pattern, i da sve i svakoga smestimo u precizno obelezenu fijoku. To je cena koju placamo jer jos uvek nismo spremni da budemo potpuno slobodni uz svu odgovornost koju potpuna sloboda nosi i zahteva.

Mozda je anegdota koja najbolje ilustruje zasto ateizam u stvari i nije direktan pandan religiji je ona koju pricaju severni Irci: na popisu stanovnistva u Belfastu pita popisivac severnog Irca koje je religije. Na odgovor "ateista", popisivac kaze "dobro, ali da li si katolicki ateista, ili protestantski ateista"...

 Videcemo za par hiljada godina...