ILI
O NEDOSLEDNOSTI VREMENA
Nešto svakako nije bilo u redu sa njenom percepcijom proticanja vremena. I sada, kada je na tenane sa svih strana uspela da osmotri sva ta dešavanja koja su je u najmanju ruku zbunila, a na trenutke i prenerazila, i dalje nije bila sigurna šta da misli i koji bi se zaključci iz svega mogli izvući. Ono što je sigurno je da nije niotkud uspela da iščeprka bilo kakvo objašnjenje koje bi je zadovoljilo i postavilo stvari na svoje mesto na njoj prihvatljiv način.
Elem, dogodilo se to na razmeđi dva dana, oba prolećna taman koliko treba, sa svim onim sitnim nedoslednostima koje ih čine bespogovorno prolećnim, koji minut pre ili posle ponoći i ne može da se otme utisku da je upravo taj vremenski okvir bio jedan od faktora koji je učestvovao u zakuvavanju čitave priče. Naknadno se dosetila da je možda u svemu učestvovala i upravo posuđena Paklena mašina koja se na izgled sasvim nezainteresovano smestila negde između futrole sa naočarima za čitanje i malog, rahitičnog zelenog kineskog kišobrana na dnu njene torbe.
Kako god, veče je do tog trenutka bilo gotovo u potpunosti savršeno - jedno opušteno prijateljsko okupljanje sa puno smeha, priče, malih, tako dobrodošlih razmena uzajamnosti - sve u svemu, jedna potpuno uspela psihoterapeutska seansa punjenja baterija. Jedini nedostatak je bio taj što je proletelo suviše brzo za njen ukus.
Razdragani pozdravi na rastanku, par ovlašnih poljubaca, jedan brz, snažan, topao zagrljaj, videćemoseuskorobašjeprijalo, još jedan, poslednji osmeh koji ostaje da lebdi ispod uličnih svetiljki blago opijen od dragosti koja je ostala razlivena u mekom noćnom vazduhu, nekoliko koraka, sasvim opuštenih, u smeru stajališta noćnih autobusa za preko reke....
U tom trenutku, nešto se strahovito poremetilo. Osetila je kako joj desna cipela naglo koči tarući se bespomoćno o nešto nalik grubom šmirgl papiru, potpuno nesposobna da nastavi započeti korak. I upravo tada ( sad je sigurna, mada mora priznati da na to nije odmah obratila pažnju ) je vreme naglo promenilo ubrzanje i čak je, ubeđena je u to, na trenutak sasvim stalo, da bi potom nastavilo da curi neverovatno sporo između njenih prstiju. Padala je neopisivo lagano i nepojmljivo dugo. Zna to po tome što je negde u tom propadanju uspela da analizira čitavu situaciju i da zabeleži svaku pojedinost, kao da je baš to bilo najbitnije za činiti u datom momentu.
Onda je videla sebe kako leži sa glavom na ruci, okrenuta na bok, gotovo kao kad spava, dok joj se kićanka na kapuljači ogrtača nekako neprirodno iskrivila niz leđa, a torba odletela na pločnik par koraka dalje.
Da, bio je to neobjašnjv podatak. Kao da je stajala oslonjena o obližnji parkirani automobil i posmatrala čitav prizor sa strane. Uspela je čak i da se začudi toj potpuno neverovatnoj činjenici i da usput čestita sebi što je dovoljno pribrana da ne ustaje odmah, već i dalje mirno meditira na, začudo, sasvim prijateljski raspoloženom betonu, čekajući da se smiri zujanje u ušima koje je postalo gotovo nepodnošljivo i da se svetlaci koji su joj iskakali pred očima lepo dogovore da ponovo uobliče sliku stvarnog sveta koji je je, u to nije sumnjala, i dalje okružuje.
Iznenadno ubrzanje. Zabrinuti glasovi, momci koji joj pomažu da ustane, pitanja, predlozi, kesa sa ledom i čaša vode, taksi, kuća, bol, objašnjavanja, lakari, lekari, lekari... Okov gipsa na ruci, neverica, rezigniranost, nemoć, blago samoironičan i namerno kroz šalu provučen otklon, nešto kao samoodbrana i samoobmana, organizacija, reorganizacija, nesanica, beskrajni intervali usmereni jedino na nastojanje da prsti gledaju u plafon po strogoj preporuci ortopeda sa najdobronamernijim osmehom na svetu....
Usporavanje. Naglo i sveobuhvatno. Vreme se uskopistilo i ne mrda ni na nagovor, ni na molbe, ni na pretnje. Zamišlja sebe kako ga gura ramenom kao Sizif onu svoju stenu, uporno i predano, ali ni to ne pomaže. Spremno da istera svoj hir, ono se ne da i mili i puzi i zastajkuje i odugovlači, očito sasvim namerno, što više može, njoj u inat. Ni datumi na kalendaru ne pokazuju nameru da se promene, ni skazaljke na satovima nikuda ne žure. Čini joj se da su čak i poslovično brze sekundare proredile svoja otsečna kuckanja. Sve se, izgleda joj, urotilo protiv nje.
Primećuje da počinje da radi sasvim neočekivane stvari. Hvata sebe kako pokušava da prati teniski meč, što inače nikada ne radi. Ali, recimo da je opravdava to što su kumovi u poseti sa sve cvećem za brz oporavak čije ime počinje na slovo L, ali, da je ubiješ, kuma ne može da ga se seti, mada joj je cvećarka, kanda ipak po nešto nadmeno i sa visine, misli kuma, izdeklamovala i latinski naziv kao da je on lakši za pamćenje, i zato svi sede okupljeni oko malog ekrana uz kafu nakon dobrog ručka i malo ćaskanja i svega ostalog što ide uz kumovske posete. No, najčudnije je to što hvata sebe kako potpuino zaboravlja da diše za vreme jedne duže razmene udaraca na terenu, ne preterano uzbudljive, ako bi bila savim poštena. Kada to shvati, gotovo panično počinje da guta vazduh po malo zgusnut dimom cigareta i razgovorom, a onda se sa olakšanjem smeje.
Uopšte, zanemarujući beskrajne noćne sate u kojima tiho cvili od muke u svojoj sobici sa svodom od plastičnih fluorescentnih zvezda koje uredno naliva svetlošću svake večeri, uspeva da pronalazi najrazličitije povode da se kikoće.
U nekom časopisu za razbibrigu, koji joj je, uzgred, sasvim slučajno došao pod ruku, u rubrici pod naslovom DA LI ZNATE...? pročitala je sledeće: Svaki put kada pomislimo na seks, kinemo. To neprocenjivo zapažanje podelila je sa starijom ćerom, i od tada se cerekaju kao sumanute kada god se začuje kijanje, pa makar to bili i sasvim nedefinisani mačji zvuci koje proizvodi večito šmrkavi kućni tigrasti mačak.
Onda je jednom, sapeta bezradom koji joj je sve teže padao, tek krajičkom oka zapazila kako voda u polupraznoj čaši počinje da treperi plavičastim plamičcima po svojoj površini i pri samom dnu. Osmotrila je bolje... Ne, nije se varala. Budući da je vreme i dalje teklo neverovatno sporo, imala ga je dovoljno da se čudi sasvim lagano i da pokuša da nađe razumno objašnjenje. Onda se iz čaše začuo zvuk, a plamičci su zgasli. Još jedan trenutak zabezeknutosti u kome starija ćera prilazi i uzima svoj mobilni telefon da bi odgovorila na poziv... Provala smeha.
I tako...
Posmatra proleće kroz prozor, već sasvim pomirena sa tim da će vreme, uprkos svemu, teći upravo onako kako samo bude htelo i da tu ona ništa ne može da promeni, dočekuje i ispraća hirovite pljuskove uz zeru gotovo neprimetne nervoze i pokušava da ne zaboravi da se seti da se smeje.
Uostalom, šta joj drugo preostaje?
Blogovi autora
- У КАНЏАМА ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА (134)
- МОДЕРАН ЛАПОТ (306)
- DAN NAKON JARČEVE OBRATNICE (67)
- KAD BIH ZNALA DA VOZIM BICIKL (156)
- ZEN (219)
- REKAPITULACIJA (182)
- KRATAK SAŽETAK VREMENSKE SITUACIJE DO SREDINE JULA PO GUGL (150)
- STID, SMEH, SAN I MALO TIŠINE IZMEĐU (41)
- PESMICE (167)
- HAZARTKINJA SE KITI TUĐIM PERJEM - LICA I MASKE (50)
- VRLO DUGAČAK UVOD I VEOMA KRATKA PRIČA O ŽABI (34)
- VOLELA JE KIŠU (54)
- PRIČE U PRIČAMA U PRIČI (78)
- VANREDNO STANJE ZA NEKE I DALJE TRAJE. ŽELIMO ZNATI ZAŠTO... (7)
- DOBAR DAN PREDSEDNIČE, DOBAR DAN SRBIJO (23)
- POMOĆ ZA ALIJA (6)
- A KAKO SE ZVALA TVOJA LUTKA? (160)
- DIPTIH IZ ČETIRI DELA (218)
- STRAŠNE PRIČE ZA LAKU NOĆ (325)
- HAZARTKINJA SE KITI TUĐIM PERJEM (191)
Najnovije VIP blogeri
- Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан - Jolene
njanja_de.manccini
Najnovije blogeri
- DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović - Bebče siroče o tranzicionoj pravdi
Nebojša Milikić
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (3)
- Muzika (3)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Budućnost (1)
- Životni stil (1)
- Politika (1)
- Umetnost (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org