Kupofobija

Nikada nisam vole da kupujem. Ni onda kada sam bio mlađi i lepši, a kamoli sada. Jedini izlozi u gradu pred kojima sam zastajao bili su oni sa knjigama.  Garderobu sam zanavljao na vrlo jednostavan i efikasan način. Prošetam stotinak metara od kancelarije ili stana, bilo levo ili desno, uđem u prvu robnu kuću, «Beograd», «Beko» ili «Kluz», pa pravo na odeljenje muške konfekcije. Priznajem, prodavačice nisu bile mnogo zainteresovane za nas kupce, ali meni to nije smetalo. Izaberem šta mi treba, pronađem prodavačicu i tražim veličinu 104. Uvek su imali. Obično to što odaberem i ne isprobam. Šta imam da isprobavam – građen sam po YUS-u,  YUS se čvrsto držao svojih standarda, a ja godinama nisam menjao obim struka, težinu i visinu. Bez obzira šta i koliko sam kupovao, nikada na kupovinu nisam potrošio više od sat vremena. Tako je to bilo nekada, u onom starom Beogradu, glavnom gradu propale nam socijalističke Jugoslavije.

Ne bih ni primetio da su svetski i evropski brendovi u centru Beograda otvorili svoje ekskluzivne prodavnice, da mi nije zatrebao kišni mantil. Moj stari kišni mantil, marke «Kluz», supruga je jedne godine, prilikom redovne sezonske revizije plakara, poklonila našoj kućnoj pomoćnici. Naravno, bez mog znanja i odobrenja.

Kada je sledeće godine stiglo rano proleće, pitam gde mi je mantil. Moja lepša polovina i oslonac svih moji životnih postranja, odgovara da ga potražim na Pešteru, jer u njemu stric naše kućne pomoćnice odavno čuva ovce, ukoliko ga i on nije bacio. Taj mantil je bio sasvim OK, nije bio ni pocepan, usudim se da primetim. Naravno, odmah posle te moje oštre primedbe,  složio sam se sa njom da je odavno bilo vreme da kupim novi mantil.

I tako krenem ja po centru grada da kupujem kišni mantil. Pođem od Terazija prema Slaviji, prvo sa leve strane. Zagledam izloge, ulazim u prodavnice, pitam, tražim, molim ...  nemaju. Vratim se desnom stranom, od Slavije prema Terazijama, nemaju ni tamo.  Udarim Knez Mihajlovom, prema Kalemegdanu, gledam u izloge na obe strane, nigde kišnih mantila. Doduše, nailazio sam na nešto što oblikom i bojom podseća na kišni mantil, ali to je bilo i kratko i sprčito, a nije štitilo ni od vetra, a kamoli od kiše. Shvatim konačno da centorm Beograda duvaju drugačiji modni vetrovi i da su odavno oduvali «Kluz», «Prvi maj», «Varteks», «Muru» i druge nekadašnje velike proizvođače, zato se spustim ulicom Kralja Petra prema Dušanovoj. Računam da ću u ovim skrajnutim i od centra udaljenijim ulicama pronaći prodavnicu u kojoj je zaostao bar poneki kišni mantil. Nije ih bilo ni tamo.

 U oktobru iste godine, pa u martu sledeće, pređem isti put ponovo, sa istim rezultatom, odnosno bez ikakvog rezultata. I tako godinama, sve do danas.

Naravno, nisam zaobilazio ni poznate svetske brendove kao što su «Hugo Boss», «Pal Zileri», a bio sam i u «Burberry – Shopu» na Terazijama čim se otvorio. Sećam se da su jedino kod njih vrata bila zaključana, a iza zatamnjenog stakla duže vreme, rekao bih sumnjičavo, gledao me robusni stražar u elegantnom tamnom odelu. Kada ih je konačno otvorio, očekivao sam da će tražiti da mu kažem „parolu“, «odziv»  ili  «lozinku», baš kao u JNA.  Prodavačice su bile mnogo ljubaznije, mlađe i lepše odevene od onih iz nekadašnjih robnih kuća. Međutim, imale su izložena samo dva muška kišna mantila, jedan bež, drugi teget. I nehotice  sam se setio „Kluzovih“ prodavnica u kojima je bilo bar stotinjak muških kišnih mantila, različitih modela, dužina i boja. Pitam imaju li veličinu 104.  Odmah vidim da ne razumeju šta ja tražim, jer mi pridržavaju da probam jedan od ona njihova dva mantila. Pristojan sam čovek i ne odbijam. Obučem tu englesku kreaciju, pogledam se u ogledalo, a ona mi, ta kreacija, da prostite, iako sebe ne smatram naročito obdarenim, ne pokriva ni muda. Pitam imaju li neki duži kišni mantil, odgovaraju da takvi nisu odavno u modi. Tek toliko da ih odmah ne odbijem, pitam za cenu, iako znam da se u takvim prodavniocama, za cenu ne pita. 147.526,00 dinara, odgovara jedna od one dve  prodavačice. A koliko treba da doplatim da ga malo produžite, bar do ispod kolena, pokušao sam da budem duhovit. Ništa mi nisu odgovorile. Onaj isti robusni  stražar mi je daleko brže otkljućao vrata pri izlasku, nego kada sam ulazio.

I tako je to počelo sa kišnim mantilom, ali tu, naravno, nije bio kraj. Pre par godina sam  pokušao da  kupim sako od tvida, ako ne baš od onog pravo engleskog kakav je uvek nosio Fokner,  a ono bar nešto slično. Naravno da tako šta u Beogradu  nije bilo moguće. Nastavilo se sa pokušajem kupovine  pantalona. Ne mislim na farmerke ili na one uske i plitke klinačke pantalone, takvih ima sijaset, već na komotne klasične pantalone, sa kosim džepovima, ali da nisu od somota.  Ni njih nije bilo. Pokušao sam i kod krojača. Onaj u Skadarskoj, koji mi je ponekada nešto šio ili prepravljao, odavno je umro, sada je tamo kafić, a onaj drugi, u Kosovskoj,  još uvek radi, ali nema štofa. Gde da u Beogradu kupim dobar štof, pitam, Nigde,  toga u Srbiji više nema, odgovara.  

Nagovarali me mnogi da idem u Miškovićev šoping mol ili na Ušće. Kažu, tamo svega ima. Poslušao sam ih i odem  jednom na Ušću.  Sve je isto kao i u Knez Mihajlovoj, samo što je pod jednim krovom. Sada mi govore o nekakvom OUTLET-u Inđiji. Pa, zaboga, nije valjda dotle došlo da ja iz centra Beograda idem u Inđiju da kupujem odeću? Jel ta Inđija, postala Trst?

Moj problem sa kupovinom odeće je eskalirao do te mere, da sumnjam kako sam oboleo od neke nove, meni nepoznate bolesti. Već desetak godina svako novo godišnje doba i sezonsku promenu garderobe dočekujem sa nervozom, nesanicom, noćnim znojenjem i košmarima. Psiholozi i psihijatri odavno govore i pišu o kupoholiji, međutim za kupofobiju, nisam čuo, a mene je, izgleda, baš  to dohvatilo.

Dok se ne izlećim od te opake bolesti ili dok se u Beogradu i Srbiji nešto ne promeni, ukoliko na ulici slučajno sretnete visokog  prosedog muškarca u iznošenoj retro-odeći, to sam ja ili meni slični. Mahnite nam slobodno.

........

 Umalo da zaboravim:  Nemoj da mi na ovom mom blogu neko pomije  izborne krađe, lažne ili prave listiće, vreće  iz Zaječara ili Odžaka, sve ću da vi banujem.