„Блиц, Демократија, Време..." - викала је на мојој пијаци енергична колпортерка и продавачица цигарета, мало мушкобањастог става, кратко ошишана, проседа, увек у спортској одећи... а кад ме је видела и осмотрила, скоро једнако гласно је наставила: „... а, видим, неки читају и Политику!..." Вербално јој нисам ништа одговорио, само сам се насмејао и отворио новине, тако да је могла унутра да види и Блиц и Демократију. „А, извињавам се", насмејала се са, ипак, чуђењем, и она.
„Шта ће ти толике новине, само трошиш паре", није ни мојима било јасно, „ваљда у једним новинама све пише, а и шта ће ти уопште новине, све чујеш на телевизији?!" Други неки су у најмању руку мислили да изгледа нисам баш опредељен, неретко су ме питали подсмешљиво: „Шта пише Политика?"... У шали сам некима одговарао да се мора знати шта мисли непријатељ, некима мало стрпљивијима говорио сам да се тамо има шта прочитати кад се пређу унутрашњополитичке странице, а и оне су могле бити у неком смислу каткад, на одређени начин информативне... Но, да не браним и овде ту своју „неопредељеност"...
Ко год да је листао Политику, морао је да прелети и преко читуља и помена, а да не региструје неке већег формата и у том прелету није била велика вероватноћа. Нисам баш био апсолутно редован читалац, али сваке године бих наишао на помен младићу, мом вршњаку, који је као војник да л' ЈА или ВЈ, не знам како беше, погинуо у Босни. И, увек исти текст, у једној реченици сваке године упорно различит од „званичне верзије". Поред сентимента који се може очекивати када се такав текст чита, нарочито из године у годину, примећивао сам да цензура, изгледа, макар на њему, бар мало, жмури.
Пре неког времена сетио сам се тих помена, схвативши да одавно нисам наишао на њихову нову тужну „копију". „Ко зна шта се десило с људима, да ли су живи"... Опет, нисам апсолутно редован читалац и, притом, редован прелиставач тог дела...
И, данас, читајући Политику у аутобусу, просто су ми упали у очи она иста насмејана слика и онај исти текст, само у годишњици промењен:
I N M E M O R I A M
Навршава се 20 година од како није са нама наш насмејанко, наш вољени син и брат
МАРКО Х.
5. 7. 1972 - 23. 5. 1992.
Београђанин, бруцош Грађевинског факултета, војник на одслужењу војног рока у
63. падобранској бригади
Погинуо је у страној држави, у околини Мостара, у борбеној акцији своје јединице.
Погинуо је у време када Србија није била у рату и када ниједан војник из Србије није био ван Србије.
И после двадесет година поставља се вечно питање - зашто је погинуо Марко? Уместо објашњења или, не дај боже, кајања, слушамо зов Феникс птице. Зар опет?
У суботу, ..., у друштву пријатеља, свештеника и незаборавних момака са две заклетве, припадника 63. падобранске, поклонићемо се успомени на великог храброг момка.
Породица Х.
Затекло ме то поновно виђење готово истог помена, после не знам колико година. Истог тренутка скоро сам чуо своју спонтану мисао: „То сам могао бити ја". Ваљда се тако искристалисала после обновљених сећања, обновљеног стања свести из тог времена, после јучерашњег читања Наташиног блога.
По ко зна који пут ме судбина непознатих у том лудилу пре две деценије чудно дотакла. Тада сам се из петних жила трудио да не будем учесник у кланици - ни као, можда, убица под принудом (бојао сам се сопствене тадашње неформираности и могуће слабости да у неком тренутку поклекнем под ко зна каквим притиском) ни као жртва - да ли „сопствене" или супротстављене стране, на ко зна који од начина. Та могућа реалност ми је била тако жива од средине 1990. године, да ми је једини императив у то доба био - избећи то, просто сам осећао да ми је то врло могућа судбина. Успео сам да је избегнем (на потпуно легалан начин, пошто се никаквим привилегијама нисам могао надати ни од кога), али као да сам је негде у неком паралелном свету ипак живео. (Да, тамо сам можда... вероватно и погинуо. Подсетило ме на овај осећај оно Далијево проживљавање и „проумирање" других, непознатих људи, док је био у коми - тек недавно сам прочитао те његове блогове.) Са стрепњом сам слушао о судбинама неких мојих другара који су послати на фронт и питао се зашто и они нису уписали факс који је тада могао да одложи служење војске.
Да, сви смо могли бити на Марковом месту, и месту толиких других (на свим странама). Ако ишта поставља питање бесмисла (овакве) људске егзистенције, онда је то рат.
... Има један човек, не знам је ли још жив, који је сваког 21. октобра носио цвеће мајкама својих другова који су погинули тог датума 1941. Јер, он је преживео стрељање у Шумарицама.
- - -
(Марково презиме сам изоставио из истих оних обзира због којих нисам ставио скен овог помена. Можда је и овакво цитирање прешло неке границе.)