Šta su to, u stvari, „evropske vrednosti“?

Ja više ne znam, ako sam ikada i znao.

Da ne znam, samo me je uverio Lajčakov hitri poziv Nikoliću da poseti Brisel.

O čemu se radi? O kulturnom, civilizovanom potezu? O pokušaju blagovremene amortizacije predsednika Nikolića? O stavljanju do znanja da prošlost nije (više) bitna?

Ovo poslednje mi se posebno ne dopada, makar bilo samo implicitno. Neka je i implicitno, sluti na suštinu. A suština je - možeš da budeš bilo kakav, ako si naš, ako se ponašaš kao naš.

Nije da te „dvostruke standarde" nismo viđali i ranije, uglavnom na našu štetu. I nije da nam nisu smetali, i nama, koji se nikad nismo identifikovali sa personifikacijama „ružne prošlosti".

Bilo je dovoljno, izgleda, da i te personifikacije „progutaju svoje žabe" pa da postanu „nezaobilazni faktori". Da ih to opere u očima dojučerašnjih i stranih a i domaćih javnih čistunaca. I opet su nekadašnji „strani plaćenici" / „domaći izdajnici" (da ne kažem „izdajnikinje") - kako ih je nazivao i novoizabrani predsednik, na liniji „spoljnog faktora"? Nekada su se moja razmišljanja umnogome poklapala s nekim spoljnim viđenjima i nekim, tada, opozicionim, pa sam bio uverenja da opozicionari (i neki koji nisu bili direktno u politici) ne govore javno to što govore zato što su dobili pomoć iz inostranstva, nego zato što to zaista i misle, a pomoć je - pomoć, jer se mišljenja poklapaju. Sada već više nisam siguran. Pomišljam da neki već moraju da vrate neke dugove. (Ne znam koji; kao što rekoh - ne znam više šta da mislim.)

Ne treba ovo mešati, naglašavam, s potpuno opravdanim kritikama na račun prethodne vladajuće garniture, niti s okrivljavanjima istih što su rekli neke istine. Pod lupom mi je sada prilično eksplicitno afirmativno pominjanje imena bivšeg arhineprijetelja. Možda je to bilo samo okretanje u smeru duvanja vetra (ono klasično, oportunističko); ne, dakle, po narudžbini, ali - bljutavo je. Naročito ako niste baš bili neka aktivna opozicija protekle četiri godine. Mnogi kažu da se u svetu novca nužno sve, ali baš sve vrti - oko novca i da na bajke o nezavisnosti treba zaboraviti. Možda.

I, sad, da se vratim na poziv iz Brisela - naravno da neću misliti da bi za Srbiju bilo bolje da ga nisu pozvali i da su ga ignorisali i tako poslali „nedvosmislenu moralnu poruku". Ali, ne mogu da se po ko zna koji put ne upitam da li je EU zapravo jedan megalicemer i ne mogu da ne mislim, sada, kada za to možda dobijamo i konačni dokaz, da ni njoj s tim licemerjem dobro biti neće.

I do sada je bilo nekih priča, pa baš i na Blogu, ne znam da li je to Omega ili Libkonz pisao o nekom primeru „s terena", da je maltene uslov za napredovanje u ovdašnjoj politici - „puter na glavi", prosto - mora da postoji nešto na osnovu čega će te moćniji držati u šaci, mora da postoji taj vid „blanko ostavke"... Pre 14 godina mi je jedan političar, tada već opozicioni, odgovarajući na jedno pitanje, rekao da „radikali moraju da ćute, jer Milošević uvek može da otvori fioku, a iz fioke može da izađe svašta".

Funkcionišu li i evropska i svetska politika na isti način? I treba li konačno da prestanemo da politiku, generalno, shvatamo mnogo ozbiljno? Ili ne razumemo termine „pacifikacija" i „faktori mira i stabilnosti"?