Elita

Kaže meni moj dobar drugar pre izvesnog vremena:

Mnogo si propustio što nisi krenuo s nama.
Ono............ bio je totalni promašaj, ono kasnije, ............, naprotiv.
Izuzetno prijatno i inspirativno sedenje, do valjda četvorke.
Ni jednog jedinog smarača.
Nije odveć preterano reći - to ............. društvo je srpska elita.

Odgovorim mu o'ma':

Drago mi je da je tebi bilo lepo i prijatno.
Dobri moj druže, propuštaću ja još mnogo dobrih stvari i ljudi u životu.
A propos srpske elite, znaj da te u nju ubrajam.

Društvo u kojem mu je bilo prijatno i inspirativno i koje je proglasio za srpsku elitu, to i jeste, znam ih i poznajem ih. Ostvareni kao ljudi ali i u poslovima i zanimanjima kojima se bave, civilizovani, kulturni, bez imalo ili sasvim malo strogo kontrolisane sujete. Srpska elita kojoj po mom vrlo meritornom mišljenju, pripada i moj drugar, odnosno deo srpske elite, jer njih ima (istina ne mnogo!) i van ovog malog kruga, društvo je koje bi poželeo svaki pametan i obrazovan čovek.

Izvorno značenje reči elita po Vujakliji: (lat. eligere - izabrati, fran. elite) ono što je najbolje, najodabranije, kita, cvet nečega, naročito društva.

Po Francusko-Hrvatskom ili Srpskom Rječniku Valentina Putaneca: elite - cvijet, vrhnje, biser...

Englesko - Hrvatski ili Srpski Rječnik Dr. Rudolfa Filipovića i ekipe, pod odrednicom elita piše: izbor, ono što je najbolje, cvijet...

Po THE RANDOM HOUSE DICTIONARY of the ENGLISH LANGUAGE: 1. The choice or best of anything considered collectively, as of a group or class of persons. 5. Representing the most choice or select.

Sve je to lijepo i krasno ali je reč elita u zemlji Serbiji odavno izgubila svoje izvorno, prvobitno značenje, dugotrajnim povlačenjem po kalu i blatu, žabokrečini ovdašnjih kriterijuma. Počela je da se upotrebljava, bolje reći zloupotrebljava, proglašavanjem za elitu grandopevaljki i pevača, u vlasti uhlebljenih secikesa, stranačkih vođa, pojedinih novinarenogomuglavuudarajućihpolitičara, multimilionera nepoznatih zanimanja a još manje poznatih načina stcanja istih, tj miliona, kriminalaca, vođa navijača, samoproklamovanih književnica i kniževnika, kvazi slikarki i slikara, starleta....dodajte po želji.

Elita, prava, istinska, nepatvorena elita pa bila ona i srpska kako reče moj drugar, nije ni u snu sklona eksponiranju, javnost i publicitet su joj strani i neprihvatljivi.

Srpskoj eliti, bar ovoj o kojoj govori moj drug, možda se može zameriti izvesna zatvorenost koja je meni ipak razumljiva. Ta zatvorenost se sastoji pre svega iz: S kim mogu, želim i hoću da komuniciram a s kim pak NE! Civilizovani i kulturni kakvi jesu, spremni su i na žrtve kada se i ako se, stjecajem okolnosti, nađu u društvu koje im ne prija i ne odgovara ni po jednom mentalnom parametru.

Intelektualnu nadmoć, obrazovanost, znanje....nikad ne pokazuju a kamo li nameću. Drže se onog: Zar je važno da drugi znaju koliko ja znam!

Moj drug je obrazovan, radi na sebi i dalje, što ja podrazumevam kao nešto što svaki uman čovek mora da radi celog svog života, radoznao je, zainteresovan za sve i svašta, majstor svog zanata...zato sam mu rekao da i njega svrstavam u elitu. Pa ipak su na njega ostavili takav utisak. Retko izlazi iz svoje čaure, pa nije ni čudo.

Moj drug i ja smo operisani od sujete što verovatno predstavlja, nedostatak, manu u kompletiranju sopstvenog Ega ali kaj se tu more. Konstantno živimo u sumnji, pre svega u sebe i svoje postupke, delanja u osami ili javna. Ja to ne smatram manom već vrlinom ali u slučaju mog druga koji lako odlazi u krajnosti i ekstreme glede samog sebe, to ponekad predstavlja problem. Postaje nesiguran iako ne postoji nikakav relevantan razlog za to. Naivni i neiskvareni dečak u njemu to potencira, najčešće bez suvislog razloga. Ne postoji tema o kojoj se s njim ne može voditi razgovor. Ako nešto i ne zna, on je spreman da pita za razjašnjenje, što je, priznaćete vrlina tako retka u ovim krajevima gde svi sve znaju. Za razliku od njega, ja se ponašam takorekuć normalno, prirodno i u druženju s elitom ali i u svim ostalim druženjima. Siguran sam u sebe, svestan sam koliko vredim i koliko znam, pa mi to i ne pada teško. Ipak, moram da priznam da u poslednje vreme, šest, sedam godina unazad, nemam padobran pri ruci da bih se spuštao na svakakve nivoe! Izdržim neko vreme a onda se izgubim, ono tipa: Samo tetki da odnesem lek.

Prethodno pomenuta zatvorenost drugarove (a i moje, što kriti) srpske elite, nikako se ne može svrstati u nekakvu ilegalu ili konspiraciju, masonskog ili rozenkrojcerovskog tipa, ne to su sasvim normalni ljudi, žene i muškarci, kojima, pored tz ozbiljnih razgovora i diskusija, nije strana ni šala i zafrkancija. Često su spremni i voljni da se priključe širim skupovima i druženjima ali do određene granice. Uostalom, kako rekoh, i ja. Čim postane naporno, dosadno, čim počne da se kao pokvarena ploča, vrti jedna ista priča, i oni i ja pravac apoteka, tetki po lek!

Nisam njima fasciniran (ubeđen sam da ni oni nisu mnome), retko šta me još na ovom dunjaluku može dovesti u stanje fascinacije, ekstazu da i ne pominjem. Kada sam s njima u društvu, imam utisak a ne vara me sigurno, niko od nas se ne oseća inferiorno. To su prijatna druženja, ravnopravnih s ravnopravnima. To nikako ne znači da sam sebe svrstao u srpsku elitu! Nisam nesvrstan ali ne volim ni da me svrstavaju bilo gde. Svrstan sam uz sebe, nekoliko dragih drugarica, nešto manje drugova i to mi je dovoljno.

P.S. Drago mi je što je moj drug u pravu i što Srbija, iako većina o tome nema pojma, ima svoju elitu.