MALTRETMAN „RADOZNALIH“

Evo šta veli Vujaklija o tzv "Apsolutnom pravu":

Apsolutno pravo

Pravo vlasništva nad svim pokretnim i nepokretnim stvarima, bilo da imate zakonsko pravo ili ne. Tužno je to što se često srećemo sa ljudima koji sami sebi daju za pravo da imaju pravo.

Petak posle radnog vremena stojim u supermarketu i čekam da platim. Iza mene par čiji razgovor čujem:

Dama: "Jao mnogo smo uzeli, nećemo imati para..."
Gospodin: "Imam, ima."
Dama: "Kako? Već smo sve potrošili!"
Gospodin, cedeći kroz zube: "Ćuti! Imam one pare što sam uzeo da podelim radnicima...ššššššš... ma, neka čekaju!"

cerski

"toliko veliki da su teško objašnjivi i da mogu izazvati čitav niz novih delikatnih pitanja"

Biće da je ovo u pitanju.
I da je , takođe, u pitanju sakrivanje mnogih slabosti i užasnih praktičnih rešenja u okviru MF ili PU koji su prisutni dugi niz godina.
MF i PU su umesto da budu elitne, ekspresne, najsposobnije, najkvalifikovanije, najplaćenije, naj, naj, naj službe a naročito efikasni u sakupljanju para za državu, oni su upravo suprotno.

sam kupila stan po nekoj ceni, predlala papire poreskoj upravi za prenos apsolutnih prava i dobijem posle nekog vremena kovertu- bez da je bilo ko dosao na procenu, koju sam primila i otisla na put-vratim se ja otvorim svu postu i u spomenutoj koverti rebnuta neka abnormalna cifra, koja sa cenom stana nema nikave veze- odem ja u poresko, odcekam onih meleon sati u zagusljivom hodniku i neverovatno neljubazna sluzbenica koja me je primila, kaze, ona je odradila moj predmet, kakve veze ima koliko sam ja platila, to je super lokacija, bla bla, sto niste trazili procenu- odkud ja znam da treba-sto se niste zalili- pa isto nisma znala da istice rok za n dana, kao da je to kutija sladoleda, pa se pokavari za toliko dana!

posle mi kaze komsinica koja je radila u toj sluzbi u Zemunu- kako oni protivzakonito povecavaju tu cifru i naravno koriste to sto gradjani nusu zavrsili obuku kako da se rvu sa poreskom upravom- ti kursevi bi bili pogodni i neohodni za sve gradske sluzbe, oni umesto da zavrse posao za gradjane, od njih dobijaju plate, oni oh dezavuisu i maltretiraju,...mogu ja da budem nepismena, nerazumna, nesposobna da usvojim materiju-oni su duzni da urade sve kako treba, zato su tu!

Mislim da postoji i treća, po meni najverovatnija mogućnost. Neko je ovlaš pročitao njen zahtev i ne želeći da se preterano udubljuje u to šta ona traži, jednostavno upotrebio template: SPZNNDU-01 (Spisak Propisa Zašto Nešto Nemogu Da Uradim 01) i time "pokrio" svoje d**e...

Nije to situacija samo u državnim ustanovama. Evo jedne situacije iz corporate sveta.

...

Svojevremeno odem na sastanak sa nekim Grkom, koji je poslat iz centrale na Kipru da dovede u red subsidijara u Srbiji. Grk osuo paljbu, kako mi njih non stop zavlačimo, kako nam je softver pun grešaka, a potom nam treba večnost da nešto ispravimo, kako ovo... kako ono...
Pošto sam bio poslat da ga zapravo zavlačim još neko vreme, krenem u priču kako bi sve eto bilo lakše kada bi mi imali VPN (za neupućene, nije ni naročito bitno za priču) pristup do njihove baze podataka, kako bi onda mogli da reagujemo odmah na primede korisnika, kako bi onda bilo sve daleko efikasnije itd.
Složi se on samnom (u stilu, ajd i to, pa da vidim na šta ćete posle da se vadite), a ja odem u firmu i prenesem menadžmentu šta smo se dogovorili i da treba da mu pošaljemo mail, sa po nekoliko rečenica u kojima opisujemo kako smo to realizovali kod drugih klijenata, a onda će oni da odaberu jedan od tih modela i da podnesu zvaničan zahtev. Menadžment odahne (dobili smo na vremenu ne moramo da povlačimo resurse sa drugih projekata) i odredi da pošalje direktoru sektora koji se bavi tom vrstom posla, da nađe nekog da napiše taj mail i da ga pošaljemo Grku...
Posle jedno pola sata zove mene kolega iz tog sektora:

Kolega: Rekli su mi da ti treba nešto za VPN za te i te...

Ja: Ma treba mi u po nekoliko rečenica, koji smo model primenili kod tih i tih, ovih i onih i onih tamo... Na osnovu toga će oni uputiti zvaničan zahtev...

Kolega: E, al' to ne može tako, ti moraš da postaviš zahtev na portal, pa ako odobri taj i taj, onda će to neko uzeti da radi...

Ja: Šefe, ne tražim ja od tebe da kreneš da uvodiš VPN kod njih, ja ti tražim da mi u maksimalno 15-ak rečenica opišeš koji sistemi su upotrebljeni kod ovih drugih tri klijenta, pa će oni da odaberu jedan i podnesu zahtev da i njima tako napravimo...

Kolega: Da ali to ne može bez odobrenja, ti postavi zahtev na portal...

(prethodne dve rečenice se, s varijacijama, ponavljaju nekoliko puta)

Ja: Ti to najozbiljnije? (ovo već čuju na spratu iznad)

Kolega: Takva je procedura, kada se odobri zahtev na portalu...

Ja: Nema problema (sada već čuju i na drugom spratu), dobićeš napismeno! (mislim se: uz jedno -10% na sledeću platu)

Odem ponovo do menadžmenta firme, dam malo oduška svojim frustracijama (sad već čuju svi spratovi) i nakon toga se vratim u svoju kancelariju. Posle petnaestak minuta zvoni mi telefon, zove gorepomenuti kolega:

Kolega: A šta tebi tačno treba?

...

Mi Srbi smo jednaostavno navikli na takav način rada i konstantno se tako ponašamo, razlika je što se u privatnom sektoru takve pojave vrlo lako sankcionišu (mada se ne mogu iskoreniti) a sa državnim institucijama neka nam je Univerzum u pomoći...

Interesantnije je nešto drugo. To - zašto neko (čak i da ne postoji Zakon o slobodnom pristupu informacijama) nalazi da je logično, umesno, smisleno, jednostavnije, jeftinije, lakše ... da umesto npr. rečenice „raspon se kreće između 120.000 i 175.000 dinara po m2",

A gde to piše,to što ti kažeš da je "lakše" - kako se zove taj dokument i da li uopšte postoji?

Ako zaista to negde piše, dakle ako postoji dokument koji to navodi (spisak svih iznosa po određenim lokacijama), onda se svakako može tražiti da se taj konkretni dokument i informacije u njemu, daju na uvid.

No, ako se traži da poreska uprava po zahtevu za pristup informacijama, krene da pregledava sva rešenja na traženim lokacijama, po svim osnovama koje su navedene, pa da krene da računa i onda da joj to predoči, onda mislim da to nije baš ono što Zakon o o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja kaže.

A kaže - a ti, kao poverenik kaži šta to znači, nije valjda da je ovo prvi slučaj da neko traži da organ vlasti sačini novi dokument na osnovu gomile podataka iz gomile dokumenata koje poseduje?

- Informacija od javnog značaja, u smislu ovog zakona, jeste informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu

- Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.

A ako tražena informacija, nije sadržana ni u jednom dokumentu, te ako organ javne vlasti tom informacijom ne raspolaže - jer niko nije seo, niti imao pravnog osnova (naredio mu šef ) da sedne i sabere i notira sve te vrednosti iz poreskih i drugih papira - šta ćemo onda?

Ako je bil namera da se i takve stvari saznaju, pa neko - recimo Poverenik ☻ je oonda morao da incira da se to doda jasno i glasno, te da se onda bez dileme obavežu državni organi da po zahtevima "radoznalih" (c by Poverenik ) građana i inih, pod obavezno obrađuju sirove podatke i stvaraju Nova Dokumenta koje bi onda sadržala tražene podatke.

Kolika je prosečna plata u Srbiji? Naizgled ovo pitanje nema veze sa temom, ali to je samo privid. Na železnici, tvrde, da su visoke plate, a sve izvršne službe, čak i one gde je potreban zavidan stepen znanja i odgovornosti, imaju 30000. din. Zašto, kad je prosek na SŽ, pitaj boga kolki? Pa zato što u Nemanjinoj, uz gen, dir, pa zamenika gen, dir, pa zamenika zamenika gen, dir, , pa direktora sektora koji više i ne postoje, jer nemaju ni službenike, ni majstore, ni mašine u teretnom saobraćaju na koji su se do skora vadili, jer je bilo očigledno /nije se moglo sakriti/ da je putnički saobraćaj na izdisaju. Svi od gore pomenutih, imaju po fakultetski obrazovanog sekretara, a na to dodajte po sekretaricu za svakog po na osob. Čak ni sekretarice nemaju ispod stotinak hiljada. Zbog čega ova priča ima veze sa predhodnom temom? Pa ja opisujem na osnovu institucije koju poznajem i sve druge u kojima su udomljeni bivši partijski kadrovici, još iz Brozovog vremena, te njihova deca, a kasnioje se to izdelilo po raznim partijama, te diže hajku na svaku pojavu nečeg novog i narodnog. Otuda tolike priče o vrednosti i sposobnosti pojedinih partija na političkoj sceni, koja ima stručne ljude, a koja nema? Koja ima mrežu ljudi, a koja nema? Pa od koga su nasledili te mreže, vidimo sada kada smo još malo pa dokrajčeni! Zato bežite od političkih subjekata koji nastupaju sa pozicija prirodno predodredjenih da vladaju. Tako su vaspitani, i to je najbolji pokazatelj da su u pitanju paraziti koji nokad ništa nisu stvarali sem političke podobnosti!