I'm...

I'm just poor boy, nobody loves me....Lažem kao pas! Kao pas?! Opće je poznato da psi ne lažu, pogledajte ih u oči i namah ćete se uveriti u to. Dakle, lažem ja kao ja, kao čovek. A zašto lažem? Odnekud mi u moždanu svesnost dolepršale reči i melodija i nikako da ih se rešim! Izgovorim ih na glas ne bih li ih razvejao na sve četiri, svih osam strana sveta ali niš! Pored mene na stepenicama Utopije-Trećeg Beograda sede moja žena, Anica i Nina. Nina me ču pa se grohotom (ženskim) nasmeja od srca. Ne znam na svetu voljeniju osobu od tebe, pa čak i da te volimo samo nas tri i to je više nego dovoljno. Ne prenemaži se bogati...i dalje uz/kroz smeh. Mazi se stalno, što je stariji sve više, kaza moja žena. Anica se sagnu i poljubi me u obraz: Ljubim ja mog Mikelea!

Znači i lagao sam i nisam lagao. Reči pokojnikove pesme koje sam izgovorio, u mom slučaju su laž ali ja sam ih samo izgovorio i pevušio u sebi pre toga, nisam imao ni primisao da se to odnosi na mene. To bi bilo isto kao da sam kazao: Ja sam crnac! A opet, ima istine izvedene iz rečenice, a i reči moje žene, što više zalazim u godine, sve su mi potrebnije pažnja i ljubav. Starci, stariji ljudi, babe i dede, traže, naprosto vape za pažnjom i ljubavlju. Kaže se: Stari su kao deca. Ponekad se uplašim od samog sebe i tih i takvih želja pa pobegnem, izgubim se, zabijem se u mišju rupu! Često dosadan i samom sebi, ni malo ne želim da dosađujem drugima, naročito onima za koje sigurno znam da me vole.

A da li ja volim? I da li (im) pokazujem to, mislim, da ih volim? Dašta! Voljenje je dvosmerna ulica. Ponekad se zapitam, kako to da su osobe koje volim i koje me vole, pretežno ženskog pola! U procentima to iznosi oko 85%. Nije da sam bez drugara ali od kad sam progledao, počeo sam da preferiram žensku populaciju.

Niti sam boy, niti sam poor, voljen sam i volim ali mi nikad dosta! Ulovim sebe kako postajem ljubomoran na neku od volećih me osoba, kad me makar na kratko zapostavi zarad nekog drugog! Um mi govori da je to sasvim normalno, da ona pored mene ima i druge koje voli, da ja nisam centar sveta ali to zrnce ljubomore zna da me bocne i zaboli. Iracionalno, glupavo čak, svestan sam toga i borim se i ne pokazujem to ka izvan sebe ali to mu je to pa to!

Govorim sebi u sebi da svi vole da budu voljeni, da je to sasvim prirodno, da nisam izuzetak ali malo ili nimalo ne pomaže. Sebičan sam, egoistik, pervert glede voljenja me. Znam da su to i drugi ali za razliku od inih, ja to javno objavljujem, javno izlažem svoju ranjivost, prikazujem se kao Sv. Sebastijan privezan za stub i izložen streličarima ali bez onog telećeg pogleda, posebice kod Mantenje.

I šta mi preostaje? Da i dalje dajem i primam ljubav/voljenje, suzbijajući u sebi koliko god mogu perlice ljubomore i uživam u činjenici da sam voljen. Mogu ja to....i moram!

P.S. Po čitanosti mog poslednjeg posta, svestan sam da će većini od vas ovo biti lanjski sneg, jesenje lišće već opalo je, 2007-ma rupa na svirali, mani me bre ovakvih gluparija, piši o politici....itd, i tome slično. Kako god, ja sam ja, nek' vam je sa srećom!