A kad izlapimo

OVO NIJE POLITIČKI BLOG! (Ni alegorija, basna,metonimija, parabola, antiteza...)

-----

Moja prijateljica upravo vodi borbu sa institucijama i organizacijama u korist svog dementnog oca. O tome ću posle.

1.

Ne računajući šale i pošalice tipa doživelasamdevedesetuizdravasamdakucnemudrvo KUC-KUC Ko je?,  demenciju (senilnost, izlapelost, išćućalost, podetinjelost, senilna demencija...) sam pobliže upoznao kada je obolela najstarija sestra moje majke. Tačnije, kada je bolest već itekako uzela maha. Moja majka, najmlađa sestra, kao sveža penzionerka otišla je kod tetke da se kao lekar nađe pri ruci njenom terminalno bolesnom mužu, mom teči, koga je volela kao brata, i olakša mu zadnje dane. Po tečinoj smrti imala je više vremena i za sestru. I tada je primetila da teta M pokazuje simptome galopirajuće demencije.

M je posenilila!

Meni to nije baš mnogo značilo, računao sam da mu nekako dođe normalno da žena u 77 godina postane zaboravna. Sve dok nekoliko meseci kasnije nisam seo sa majkom koja je upravo provela nekoliko meseci sa sestrom.

Znaš, ona je potpuno posenilila.

I dalje mi to nije mnogo značilo, nisam shvatao šta to stvarno znači (ne slušam majku pomno, posebno kad se žali). Posle nekoliko nedelja majka se vratila u inostranstvo kod sestre... i tako je u sledećih godinu i po više vremena provela u inostranstvu kod tetke, udove bez dece, nego sa svojom porodicom. Iz njenih priča sve jače je izbijao očaj i nemoć dok na kraju nije rekla

Ne mogu više, rešila sam da je dam u dom.

Ako smo u nečemu tradicionalna i tradicionalistička porodica - to je u nekom praiskonskom strahu od staračkog doma. Dede, babe, majka, delimično i otac... svi su sa neskrivenim gnušanjem navodili slučajeve prijatelja i poznanika koji bi roditelje dali u dom. Moja majka je, negde od svoje pedesete počela da povremeno, ničim izazvana, vapije "deco, ako izlapim ne dajte me u dom".

I onda - Ona sestru u dom!

Tu sam se već dublje zainteresovao. Objasnila mi je da je M senilna, što znači da ne prepoznaje ljude oko sebe, da ne pamti ni jedan događaj iz skorije prošlosti, da nema osećaj vremena, da se gubi u prostoru i da su komunikacija sa njom i zajednički život otežani do granice nemogućeg.

Operativna kakva jeste, moja majka je vrlo brzo sve sredila. Tetka M je imala značajnu ušteđevinu i dva velika stana u vlasništvu. Jedan je već bio u najmu, iznajmljen je i tetkin stan i ugovoreno je da se oba najma plaćaju direktno na račun doma čime je pokriven najviši nivo usluge. Sve akcije su prodate i pretvorene u gotovinu koja je pridodata ušteđevini i sve oročeno do ostavinske rasprave.

Moja majka je primetno odahnula kada je teta M otišla u dom. Obilazila je svakih 2-3 meseca, još neko vreme završavala neke poslove sa advokatima, bankama, kojekakvim institucijama. Kasnije je prilično skupe - i njoj sve težepadajuće posete sestri koja je nije ni prepoznavala - proredila na otprilike 2 godišnje.

Onda mi se zalomilo da sam bio poslom u gradu na 2 sata vožnje od tete M, uzeo sam slobodno popodne, izanjmio kola i otišao da obiđem tetku koju nisam video od tečine sahrane, skoro 3 godine. 

Došao sam nenajavljen u dom u neko pristojno popodnevno vreme.

Dobardan, ja bih da obiđem svoju tetku, gospođu M Takoprezivajućuse.

- Nije vreme posete... ali dobro, došli ste izdaleka. Ali mi nemamo takvu.

Kakonematetakvu, kod vas je Odtogitog Datuma.

Opet gleda žena, proverava kompjuKter, zove nekog. Pa će odjednom:

- A je li to njeno udato prezime ili devojačko?

Udato, jedino koje nosi poslednjih skoro 60 godina.

- E, to se ne važi. Nego mi recite njeno devojačko.

Kažem ja devojačko, očas je nađe, lupi se po čelu "agospođaM, kakodane". Javi na 3. sprat da je spreme za posetu. Kad sam već uspostavio fini kontakAt pitam a što ih vode po devojačkom a ne po udatom.

- Kad ste poslednji put videli tetku? (imabiće3godine, odgovaram) E pa kad je vidite biće Vam jasno. Znate, oni se ničega ne sećaju, retko ko se seća ičega iz svog odraslog života.  Ali devojačko prezime nose od detinjstva i ako se nečega sećaju - sećaju se devojačkog prezimena,

Maločudećise ali ajdede odem polako na 3. sprat. Sjajan dom, gledam jelovnike odštampane za taj dan, vrhunsko, sobe za aktivnosti, u jednoj štrikeraj, radionica stolarska, neki živahni starčići uređuju baštu... Zaista sjajan dom.

Popnem se na 3. sprat, dođem do pulta dežurne sestre, dobardan ja bih da posetim M Devojačkoprezimetakoitako.

- Upravo ste prošli pored nje. Spremna je i čeka vas.

Pogledam - u kolicima sedi teta M, kratko ošišana, neofarbana, čista ali po njenim uvek izrazito strogim merilima higijene, lepote, šminke i oblačenja prilično zapuštena.

Šokiran što je vidim takvu - i u kolicima a niko mi nije rekao da je nepokretna - pravim se da nije ništa, najsrdačnije je pozdravljam, poljubim, zagrlim, pričamo na jeziku kojim gotovo isključivo govori već preko 50 godina. Vidim da uopšte nema pojma ko sam ja. Predstavljam se: 

Tetka, ja sam Krkar, sin tvoje sestre Teite.

- Aaa, naravno, ti si sin (imemogdedenjenogoca), tebi je majka (imemogpradede) a brat ti je (njena srednja sestra).

Tu se pomalo šokiram ali trudim se da ništa ne pokažem. Pošto sam od sestre dobio dozvolu da do 1900 izađemo na prizemlje u društvene prostorije ili u baštu, guram tetku u lift i pokušavam da neobavezno ćaskam, dok pohvatam neke repere njene realnosti. Objašnjava mi kako uopšte nije nepokretna ali sedi u kolicima "jer tako treba" i kako je sestra Taita njen sin i jako dobra prema njoj. (Ime sestre Teite kojajojjesin isto je kao i ime sveca po kojem se dom zove, muškarca).

Vrlo teško vodim razgovor. Ona ne pokazuje nikakve znake zbunjenosti, umora, fizičke nemoći, čak i deluje kao da je umno najzdravija - jedino je referentni sistem potpuno drugačiji. Sve prostorne i vremenske koordinate su ... kao kod Lobačevskog.

U jednom trenutku sine mi da probam da govorim na našem. Otkako je pamtim teta M je govorila kao bastard Milana Panića i Tobožnjeg prestolonaslednika Karageorgewitcha; kao deca smo je zezali i sprdali se kako ubacuje strane reči i stranu sintaksu.

Jesi zaboravila naš jezik?

Šokiran sam kad se prebaci na najlepši, najčistiji i najmelodičniji govor, kombinaciju lepog gimnazijskog i književnog i gradskog, savršene melodije, dikcije, intonacije i sa vokabularom na kojem bi joj i mnogi najzdraviji sadašnjevremenici pozavideli. Alionatakonikadgovorilanije! Otkako pamtim mešala je reči, brkala sintaksu na način tipičan za nekoga ko je odavno otišao i nije imao priliku da se služi maternjim.

Pričamo dugo. Iz nje izbijaju priče o pradedama koji su rodili (ne IZrodili nego rodili silnu decu), komšinicama koje su pomrle negde oko Korejskog rata i drugima kojih se seća a koje su umrle... kad je Napoleon bio u komšiluku, bratu koji je otišao u rat i bio partizanski oficir... i u Trstu rodio bebu (kojanosiimekojejeufamilijijedinočukundedaimao). Dakle, gomila podataka koji su potpuno neverovatno spojeni i povezani, višeslojna paralelna realnost.

U jednom trenutku pomislim da joj se možda ne pali lampica na mene (imam dojam da ona mene prepoznaje kao nekog bliskog ali ne zna jeam li ja njena prababa ili je od mene kupila pudlicu Tinu). Sine mi da pozovem telefonom majku i ujaka i da ih spojim. Očekujem da možda vidim neki viši nivo prepoznavanja.

Ništa. Ona, naravno, s njima priča ali na više energetskih nivoa koji su istovremeno paralelni i koncentrični. Osećam da je njima neprijatno.

Pošto smo se lepo išetali vrtom (kad sam joj rekao da je u redu da hoda, ustala je iz kolica i vrlo lepo i bez muke i ikakvih pomagala šetala) pozdravljamo se i predajem je sestrama u dogovoreno vreme. Vraćam se u veliki grad, odlazim sam na piće.

Kasnije mi majka objašnjava da ih kljukaju sedativima da sestrama i negovateljicama bude lakše, da budu mirni; da im stave pelene da im bude lakše, da imaju manje obaveza... i da je i pored svega toga to jedan jako fini i pristojan dom gde nijedan pacijent nema ni dekubitus, ni infekcije, ni gljivice, ni žive rane, ni jaču generalnu atrofiju... To je kriterijum za dobar i kvalitetan dom.

Tada sam je poslednji put video. Godinu ipo kasnije ugasila se i sahranjena kod kuće.

Kad je došlo vreme za ostavinsku raspravu čekao nas je šok. Pošto nisu imali dece, ona i pokojni teča za života su se dogovorili da podele sve po pola, da on sve svoje ostavi deci svoga jedinog brata a ona deci svoga brata i dveju sestara.

Na ostavinskoj raspravi ispostavilo se da je jedna naša rođaka koja živi u toj zemlji tetku operušala do kože. Posećujući je i izvodeći u šetnju svaki put joj je davala ponešto da potpiše. Jednom ovlašćenje za prodaju stana, drugi put prenos drugog stana na rečenu rođaku, treći put ovlašćenje za račun u banci... Toliko je temeljno opelješila da bi, da je tetka poživela još neku godinu, verovatno ostala bez načina da plaća dom jer penzija nije pokrivala punu cenu.

Nije nam bilo ni do novca ni do imovine ali bili smo zapanjeni da tako nešto može da se desi, da u jednoj civilizovanoj i organizovanoj zapadnoevropskoj zemlji takve ljude niko ne štiti od bezočne zloupotrebe. Razmišljali smo da rođaku damo na sud, ne da bismo mi dobili novac i imovinu nego da ona ne bi uživala u otetom. Dadosmo prilične pare advokatima dok nismo zaključili da je vuk pojeo magarca, da svedoka nema, tetka mrtva, njeni potpisi naizgled (a verovatno i po grafološkim kriterijumima) validni...

I tako hohštaplerka nekažnjeno izvarala bolesnu ženu, sistem nije ništa umeo/primetio/mogao...

Ja sam bar shvatio šta je demencija i kako izgleda.

2.

Ono gore u stvari je bio uvod i referenca.

Otac moje drugarice, vrlo fini gospodin, inženjer, ugledni stručnjak, dobrodržeći čičica kome je 70-i-neka, u poslednjih godinu ipo pati od demencije. Od prvih simptoma, pre nepunih godinu ipo, galopirajućom brzinom došao je do  stanja u kojem nikoga od rodbine uopšte ne prepoznaje, prijatelje, rođake komšije takođe. Ne seća se ničega, nema dobru prostornu orijentaciju, gubi se, ne ume da se vrati ni sa razdaljine od nekoliko desetina metara, odluta, nepredvidiv je...

Majka moje drugarice u tih godinu ipo otkako joj je muž oboleo sve je pokušala ali medicina nema rešenje. Uprkos najboljoj želji i svim pokušajima gospođa J  ništa ne može da napravi za svog muža. Pokušavajući, uzalud, rapidno je propala. Za manje od 12 meseci izgubila je petnaestak kilograma, otprilike četvrtinu svoje težine, zgrčila se i zgrbila, loše spava, brine, skočio joj je pritisak. Gospodin T ničega nije svestan. Ne samo da ne zna da mu je gospođa J žena već 40+ godina sa kojom ima 2 dece i unuka nego verovatno nije ni svestan da je pored njega svakog dana ista osoba a još manje da se ona za njega brine i oko njega se trudi. 

Nema ni pun mesec otkako sam gospodina  T video. Izgledao je sjajno, vitak, dobro očuvan, nasmejan, obučen sportski elegantno u sive pantalone i teget blejzer sa savršeno ispeglanom košuljom. Pravi dendi. Taman bi uz njega pristajao nekakav kabriolet ili štapovi za golf. Ali - već od prve rečenice vratile su mi se slike tete M. Isti simptomi, isto ponašanje, ista realnost Lobačevskog.

Zbog svega toga moja drugarica i njen brat u dogovoru sa majkom odlučili su da oca daju u dom, da majci bude lakše.  Novac nije problem, porodica je dobrostojeća, drugarica ima vrlo dobro plaćen direktorski posao u inostranstvu, brat imućan...

Zaređaju oni tako po privatnim domovima. Nađu u drugom gradu, mirnom i civilizovanom, predivan dom u predgrađu, velika vila sa baštom, sve čisto i uredno, dvokrevetne i trokrevetne sobe, čili starčići, čiste, uredne i nasmejane sestre, energična upravnica...

U prošli ponedeljak gospodin T ode u dom. Porodici istivremeno i teško i laknulo. Majka posle dugog vremena može da spava bez brige da će g. T negde odlutati, deca odahnula što majka više neće kopniti.

U petak moja drugarica doleti u Beograd (nije bila tu kad je otac otišao u dom) i pravo sa aerodroma nenajavljena se pojavi u domu.

ŠOK!

Nađe oca ne u vili koju je obišla nego u pomoćnom objektu nekoliko stotina metara dalje, maltene šupi; ne u dvokrevetnoj nego u dvanaestokrevetnoj!!! sobi koja izgleda kao konclogor. Gospodin T koji osim demencije nema ni jednu ozbiljniju bolest ni tegobu - pod jakim sedativima, kao zombi, sa pelenama (nikada nije imao nikakav problem sa inkontinencijom).

Digne drugarica dreku, pokažu joj papir koji je g. T potpisao gde je saglasan da bude 'privremeno, za potrebe pružanja bolje usluge' "premešten u depandans" . Krene da zove lekare, traži da neko hitno napravi procenu zdravstvenog i mentalnog stanja njenog oca.

Niko od lokalnih lekara neće - neće da se zameraju! (A možda i tezgare u Domu).

I danas se ceo dan akaju sa advokatom i kojekakvim birokratskim zavrzlamama da oca IZVUKU iz tog doma, nadaju se da bi sutra moglo da bude sređeno.

U međuvremenu, poučen iskustvom a i pričama koje čujemo od raznih koji su bili u sličnim situacijama, preporučio sam im da kao porodica pokrenu hitan  postupak za odzuzimanje poslovne sposobnosti gospodinu T na osnovu nesposobnosti za rasuđivanje (medicinski razlozi) da im se ne bi desilo da, dok je u nekom domu 'pri punoj svesti' pokloni svu svoju imovinu koznakome. Znamo nekoliko slučajeva u kojima se baš to desilo - a porodica saznala na ostavinskoj raspravi. Jedan čak u kojem je udomljenik (pretpostavlja se pod jakim sedativima) na dokument kojim suvlasnici doma ostavlja svesvoje - stavio otisak prsta. A čovek bio javni tužilac! 

Takostvaristoje. Zasad.

Da je postupak završen bez imalo frke bih objavio o kojoj se lopovskohohštaplerskokriminalnoj organizaciji radi (a možda to i uradim naknadno).

Beleška na margini

Fotografija u naslovu ovog bloga nije nimalo slučajna!