Patriotska umetnost

vesti online

Prvo što mi je palo na pamet pročitavši da „umetnost MORA biti patriotska“ je to da je sasvim sumanuto davati direktive i kalupiti umetnost na bilo koji način. Jednostavno je neizvodljivo, osim verovatno u institucijama pod šapom Ministarstva. Pogrešno je jedan tako širok pojam kao što je umetnost posmatrati tako usko i lokalno, ma koliko jedno društvo imalo dugu i bogatu tradiciju iza sebe. Gore izrečeno Moranje takođe predstavlja svojevrsno zatvaranje i okretanje leđa brojnim manjinskim nacionima koji žive u našoj zemlji, a usled čije kulture je Srbija samo bogatija. Da ne govorim o uticajima kulturnih pravaca širom sveta na stvaralaštvo generacija koje dolaze i tek kreću sa svojim istraživačkim i eksperimentalnim poduhvatima iz različitih oblasti umetnosti. Da je koncept umetnosti baziran isključivo na patriotsko/tradicionalnim vrednostima sasvim neodrživ svedoči sama činjenica da je umetnost bezkompromisna i traži širinu pri svom izražaju. Ta širina, između ostalog, predstavljena je tom „lepezom“ gde se na jednoj njenoj strani nalaze ikonopisci, koji će se lako uklopiti u koncept shvatanja umetnosti novog ministra, sve do, npr. slika Biljane Cincarević (Erotic nature) na kojima je oslikan potpuno neprihvatljiv prikaz muško-ženskih i žensko-ženskih odnosa za jedno tradicionalno društvo. Gledano laički to su krajnosti, ali umetnost ne poznaje te krajnosti. Jer umetnik stvara svoje delo koje za nečiji senzibilitet može biti krajnost ili provokacija. A za tog umtnika je to to – način na koji se izrazio, ono unutarnje koje ga je vodilo do nekog rezultata. Sasvim normalno.

Patriotsko/tradicionalni koncept kulture kao jedini ili dominantniji je pogotovo neodrživ u nekoj cenzuri štampanih dela zato što se nalazimo u vremenu takvog tehnološkog napretka (imagine the internet) da se svako društveno neprihvatljivo/izdajničko delo može naći na dohvat ruke milionskom auditorijumu za svega par minuta.

Prepustiću da kompetentniji od mene govore o tome kako će patroitsko Ministarstvo vršiti selekciju koje će filmove podržati a koje ne. Isto važi i za pozorišta. Kad smo kod filma... Povela se diskusija na Tviteru oko novoizabranog ministra gde sam dobio odgovor da dotičnoj osobi smeta to što je ministar ustupio prostor za promociju knjige ratnog zločinca „isto koliko i finansiranje "Srpskog filma" od strane istog tog ministarstva,npr.“ (!!!!!)

Da ne zaboravim da spomenem jednu veoma važnu ulogu umetnosti – kritika. Kritika samog društveno-političkog života; kritika raznih pojava koje se vremenom ustale i na koje nam umetnost skreće pažnju. Zatim, kritika sistema vrednosti koji je sve niži, do čega su i doprineli loši odnosi u društvu, i prema društvu, koji opet često zavise od loših političkih poteza itd. Znači uloga umetnosti je kritika kojom ona teži da ubedi/navede na zakljucak ljude, ili da ih usmeri, ka nekim promenama. Nekim novim shvatanjima i pogledima na sopstvenu okolinu, npr. Šta će se desiti kada počne da se kritikuje tradicionalno shvatanje umetnosti kao jedino prihvatljivo za novu vlast? I da li će vlasti biti dosledne te prihvatati izložbe slika ili izvodjenje pozorišnih predstava u tradicionalnom duhu naših prekograničnih komšija? Hrvata, Bošnjaka, Albanaca... Namerno sam nabrojao „neprijateljske“ nam narode jer sam ubeđen da njihova tradicija nije dobrodošla u odnosu na Crnogorsku (sa sve novim pismom), Makedonsku, Rumunsku, Grčku...

Ali, činimi se, da je jedan od motiva Petkovićeve patriJotske izjave, i nesvestan širinom svoje izjave, bila predstava Zoran Đinđić. Njegov komentar je: „Ne mogu da nam se nameću lažne vrednosti. Najgora vrsta pozorišnog otpada, diletantska u svakom pogledu. To je daleko od dobrog pozorišta, a sve to još i za državne pare. Svaki bi građanin za čin pljuvanja i povraćanja po zastavi na ulici bio odmah uhapšen. U Americi bi za takav čin odležao robiju, a s obzirom da je to kod nas urađeno u pozorištu, to se proglašava umetničkim činom.“

I već u prvoj rečenici se prevario i rekao baš ono što predstava ima za cilj, a to je demaskiranje lažnih vrednosti i lažnih patriota koje su ogrnute tom srpskom zastavom. Rušenje kulta njihove nedodirljivosti. Ali drago mi je da ministar ima dovoljno znanja da napravi tu razliku da je (na ulici) paljenje ili bilo kakav drugi oblik narušavanja ugleda obeležja jedne države prekršajno delo; u odnosu na politički teatar na jednoj pozorišnoj sceni. Mora još da nauči šta znači preneseno značenje na najdirektniji mogući način.

Ovo me je podsetio na deo u Lauševićevoj knjizi kada opisuje kako su mu na predstavu upali Radikali; prekinuli je, psovali, pretili, vikali... Sve to jer je Sveti Sava bio prikazan na nepodoban način. Da li se sve to vraća?

Sledeći zaključak, pročitavši da umetnost mora biti patriotska, je da je sasvim logično da onda postoji i suprotna umetnost ovoj – izdajnička. Je l’? Odmah me je zasvrbelo to pitanje – ko će biti ti koji vide jasnu destinkciju između patriotske i izdajničke umetnosti? I kako se „rešavaju“ problemi/kreacije tih umetnika, to jest kako se obračunava sa tom vrstom umetnika i njihovim delima koji nisu više drutveno prihvatljivi jer nisu „patriotski“ i u skladu sa tradicionalnim vrednostima? Šta ako se pojavi neki naš Frljić? U književnosti, slikarstvu, pozorištu, stripu...? Pojavi se tako neki skulptor koji će napraviti zbirku društveno neprivatljivih penisa od kamena i terakota u čijoj unutrašnjosti glavića su naša ili Ruska crkvena zvona(na njima jasno piše- zemlja porekla Srbija ili Сделано в России)? Hoće li ministar patriotski shvatiti da je to kritika crkve koja je prepuna skandala i urušenog ugleda?

Jer to nije više ona podela na dobru i lošu umetnost, onu sa dubljim značenjem i onu površnu i laku, ona koja vam se sviđa i ona koja nije po všem ukusu... Selektivnim odabirom dela podiže se kulturna svest građana, međutim, tu selekciju će vršiti svaka garnitua novopridošlih po svom ukusu. Pa tako dolazimo i do ovoga, da kultura Mora biti ovakva ili onakva tj. patriotska i bazirana na tradicionalnim vrednostima.

Razmišljajući kakva je to patriotska umetnost, setim se da mi je otac pre neki dan doneo dve stare knjižice. Naime, kopajući po tavanu stare dedine kuće (nadao sam se da će naći umotan šmajser ili mauzer) naišao je na knjigu pesama Branka Radičevića „Pesme“ i knjižicu – „Epopeja Sutjeske“ (Dušan G. Zeković, Sarajevo 1967.). Otvorim ovu drugu i nađem patriotizam, pa prenosim:

Kad bi TITO birao junake,

Džeferdare dariv’o im lake

Za njihovo junaštvo iz rata,

Odabr’o bi slavnog komadanta.

Legendarnog narodnog junaka,

Oličenje ratnoga barjaka.

Div-junaka borbe proleterske,

Gromobrana vojske sa SUTJESKE

................

I tu ponovo nastaje problem. Umetnost koje strane je prihvatljiva? Čičine ili Titove? Možda tek srednjevekovna.

Da završim ovaj tekst sa komentarom ministra Petkovića u vezi obnove NBS: „Набавка нових столица је бацање пара, пре сам могао да седим цео дан и да читам, а сада се брзо уморите од седења.“