Priče za letnje i ostala godišnja i životna doba

Šoljica kafe
Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku. Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem.
”Čini mi se da vam treba šoljica dobre kafe”, rekao je i povukao se u kuhinju. Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušila kafa i celim asortimanom šoljica.

Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih…Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane…

“Poslužite se.”
Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:
”Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari trebala dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice.
Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu… poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo.Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u kafi. Pijete kafu, a ne šoljicu.“

Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega.
Žive jednostavno, govore ljubazno, vole velikodušno…”

Аутор пише под псеудонимом zadruzni_konj. Преузето са истоименог сајта.

nazalost, ovo se ne moze nauciti... ili jesi ili nisi

uvek trebas biti malo gladan, malo zedan, i malo da ti je hladno

pojedi, popi, nadji nekog da te zagrli

priča je lepa i baš, onako, zenovska...nego mene nešto drugo interesuje: da li ste ikada razmišljali zašto je seme zena posijano u indiji kao dhyan, razvijalo se u kini kao ch'an, da bi napokon procvetalo u japanu kao zen?
zašto se nije razvio i procvetao već u indiji?

e, 'ebiga mikele, kad sam postavio pitanje mislio sam da malo dublje razmislimo o tome, a ne da izvedeš ovako paušalan zaključak.
al' nema veze, pokušaću objasniti šta sam, ustvari, svojim pitanjem mislio.
da bi pravilno rauzmeli zen anegdote važno je poznavati istorijsku pozadinu samog porekla zena. u toj pozadini one postaju iluminozne. u trenu ti dosegneš njihov smisao i značaj. drugačije, one su odvojeni spojevi. kada sam rekao da je zen rođen u indiji, rastao u kini, a procvetao u japanu, pitao sam zašto u indiji nije našao pogodno tlo da se razvije i procveta, već je morao da traži pogodno tlo. u kini je našlo to plodno tlo i izraslo je u jedno veliko drvo, ali nije moglo da procveta pa je tako došlo do japana gde je procvetalo.

indija je jedna introvertna zemlja; japan je ekstrovertna zemlja, dok je kina upravo u sredini ova dva ekstrema. indija i japan su apsolutne suprotnosti. kako je došlo do toga da seme koje je rođeno u indiji procveta u japanu? one su suprotnosti, one su kontradiktorne, nemaju ništa zajedničko. i kako se desilo da se kina nađe između ove dve zemlje kao pogodno tlo za za njegov rast?

seme jeste jedna introverzija. pokušajmo shvatiti fenomen semena. šta je seme? ono nije izdanak, seme se dakle doista okrenulo sebi. seme je jedan introvertni fenomen. njegova energija je unutrašnja, centripetalna. radi toga je seme pokriveno i zatvoreno za vanjski svet. seme je priroda indije. međutim, indija zbog svoje unutrašnje zatvorenosti nije pogodno tlo da se to seme razvije, da izađe van. indija se ne brine za svoju vanjštinu, nju interesuje samo unutrašnji život. ona je sva okrenuta svojoj unutrašnjosti.indija je jedna introvertna svesnost. seme koje rađa indija ima neverovatan potencijal, ali nema pogodno tlo da se razvije.

zato je bodidarma preneo seme na plodno tlo u kinu. konfučije je harmoničnost prirode prepoznao kroz balans. jin i jang. balans između introvertnog i ekstravertnog, unutrašnjeg i vanjskog. kina nije ekstremna, ona je jedna uravnotešena zemlja, a semenu iz indije je upravo ta uravnoteženost trebala da bi moglo da nikne. dhyan je dobio naziv ch'in. seme je izašlo napolje i postalo u kini jedno ogromno drvo, ali to drvo nikako nije moglo da procveta. da bi procvetalo bila mu je potrebna potpuna ekstravertnost. baš kao što je seme introvertno, tako je cvet ekstrovertan.
seme se kreće iznutra, cvet se kreće izvana. seme je nalik na žensku svesnost, cvet je nalik na mušku svesnost. cvet se otvara vanjskom svetu i oslobađa svoj miris vanjskom svetu. zatim se taj miris na krilima vetra kreće do najudaljenijih mesta na planeti (do ovog bloga, recimo).

japan je bio potreban. japan je jedna ekstrovertna zemlja. sam način života i svesnosti jeste ekstrovertan. za razliku od indijske svesnosti koja je potpuno okrenuta ka unutra i čiji način života ne mari mnogo za vanjštinu, japan je potpuno okrenut vanjskom. pogledaj samo japansku drevnu odeću, sve je u duginim bojama. vanjsko je veoma značajno. pogledaj njihovu ceremoniju čaja, pogledaj kako jedu. vanjsko je svečanost, vanjsko je veoma važno. pogledaj njihove zen bašte - perfekcija jednostavnosti i lepote. sve je podređeno spoljašnjosti.

eto, to sam, ustvari, mislio kad sam postavio ono gore pitanje.
mislim da je sada lakše razumeti, recimo, one zen anegdote koje je postavila arianna, dole, malo niže, kad srolaš.

Ispričano je: Mojsije, kojeg štuju i kao Musu a.s., beše pozvan na goru Sinajsku, da bi mu Gospodar preneo svoj naum. Penjući se uz planinu, naiđe Prorok u jednom času na lepu zaravan na kojoj je spokojno paslo stado ovaca. Njihov pastir, neuk i siromašan mladić koji na sebi nije imao ništa do li lanenu košulju, u naručju je držao tek izleglo jagnje, nežno ga milujući i još nežnije mu govoreći: "Moj Bože, kako bih ja voleo da si ti ovo jagnje, pa da te mogu stalno milovati, paziti, uživati u tvojoj igri i tvojoj bezazlenoj radosti..." Proroku se te reči učiniše kao bogohulne, te on sa svojom gorostasnom figurom, koja se mladiću morala strašnom učiniti, stade pred njega i zagrmi dubokim, skoro pretećim glasom: "Ko si ti da se tako mome Bogu obraćaš?" U tom se času, uz zaglušujući tresak, rascepiše nebesa nad gorom Sinajskom, čudna pomrčina se nadvi nad planinu, a iz neba se začu glas od čije srdžbe zadrhta srce svakog živog bića na planini: "Ko si ti, da Mog roba ometaš, dok Meni ljubav iskazuje?"

je "gde ima tu se i prosipa".

znaci, u zivotu treba biti bogat, neizmerno bogat, i samim tim srecan. eto, sve sam shvatio.

para vredi. mada sam se prepoznao u onoj prici o zen govedu.

lepo,

Neke znam neke su mi nove. Ima jedna koju nikako da nadjem na internetu ali mogu da prepricam:

zivela porodica buva na dupetu nekakvog velikog goveda ... mama tata i puno malih buva dece :)

jednog dana, rece zena buva svome muzu:
"a kako bi bilo da se preselimo na neko drugo mesto, ja sam za promehnu, mozda na vrat ili na glavu, ovde smo otkad znamo za sebe a mozda je bolje na drugom mestu, sta msilis da probamo?"

muska buva rece: "a mozda bi to smetalo govecetu, ko zna da li smemo? "

rese da krenu na put do glave, do uveta i da lepo pitaju govedo da li ima nesto protiv. Posle par dana stignu dodju na uho i postave pitanje.
Govedo im na to ne odgovori nista.

tako je

Stop Asking Universe for Permission to Have What You Wantili sto bi Najke reko - Just Do It

Yep! Go get them, Tiger!

Blatnjavi put
Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala. Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće. Dođi, devojko, reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata. Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama, rece Tanzanu, posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si ti to učinio? Ja sam devojku ostavio tamo, reče Tanzan. Da li je ti još uvek nosiš?

Pauze izmedju predavanja sam provodio uglavnom tu.
Narandžasta knjižica.
Sećam se prvih dveju priča, prelivanja čaja i "tako dakle"
Pretpostavljam da su i ostale priče iz iste knjige, jer je nikad nisam celu pročitao, nego samo fragmente.
Mikloše, hvala što si me vratio u 1988.
Lepo je imati dvadeset godina
Jebote, pamtim ko slon.

Je ultra lajt.

Setim se detinjstva, humor sveščica iz trafike i Lasalvija.

Lepe priče, uživala sam. Davno sam pročitala i ovu o kojoj piše pedjalon. Malo promenjena verzija. ali to je to. Naučila me je da i ja mnoge stvari ostavljam iza sebe.

Što neko reče, jedan od skupljih hobija na svetu jeste praviti se pametan.

I njemu se, za razliku od mačje glave, izgleda ipak može odrediti cena :)

Posetnica
Keiču, veliki učitelj zena u periodu meidi, bio je poglavar Tofuku hrama u Kjotu. Jednoga dana guverner Kjota ga potraži po prvi put. Njegov pratilac mu predade guvernerovu posetnicu, na kojoj je pisalo: Kitagaki, guverner Kjota. Nemam ja posla sa takvim čovekom, reče Keiču svom pratiocu. Reci mu da ode odavde. Pratilac odnese posetnicu nazad, izvinjavajući se. Moja je greška, reče guverner, i olovkom precrta reči guvernera Kjota. Zamoli ponovo svog učitelja. O, jeli to Kitagaki?, uzviknu učitelj kada vide posetnicu. Hoću da vidim tog čoveka.

Veliko hvala.