Leto `68.

Godišnji odmor bio je gotov, po malo na silu. Pravila iz Servisne knjižice bila su jasna, obavezni servisni pregled za novog Fiću, kupljenog pred letovanje, nalagala su dovoženje limenog čeda na prepovijanje pre nego što se na cajgeru pojavi cifra 2000. Letovanje nam je, obično, počinjalo prvog julskog vikenda, da se spoje Dan borca i 7. juli a završavalo se poslednjeg vikenda u avgustu. Medjutim, to leto je bilo potpuno pomereno.

Prvo su se majska gibanja prelila u Beograd. Nije da sam znao šta se tačno dešava, ko će da pazi na još neka gibanja kad se haotično kreće izmedju Histologije, preferansa i romantike. Ipak, pod uticajem sredine, proširio sam, na račun nauke koja nije zec pa da pobegne, svoje interesovanje i na okupljanja na Filozofskom i ispred njega, sve dok nisam čuo nekog govornika koji se popeo na trolejbus i, sa savijenim kačketom u ruci, uz frenetično odobravanje mase, a ruke su već bile, i bez aj`mo, gore, sa stisnutim pesnicama. Zahtevao je…ma ne znam tačno šta, meni je kačket nešto kao političko krilo kožnih kaputa, onda je vikao “ Dole crvena buržoazija” a ja ne volim kad se viče “ Dole…”! jer se to često završi tako što nekog popnu gore, na vešala; bilo mi je milo što sam, uprkos svojoj lenjosti, auto parkirao dve ulice niže. Malo kasnije, na fasadi Filozofskog razvijen je transparent sa novim imenom Beogradskog univerziteta: “Crveni univerzitet Karl Marks”. Za mene, bio je to signal da se pokajnički povučem u zagrljaj nauke. Ipak, bio sam učesnik. Greškom, priznajem. Mislio sam da ću prisustvovati ponovnom osvitu demokratije a iskradao sam se, pokunjeno, sa skupa koji je zahtevao više komunizma. Dok sam prebirao po džepovima da nadjem ključeve “Fiće”, po glavi su mi se kovitlale misli: Za obične greške dovoljna je obična pamet. Za zbilja epohalne, moraš da budeš  genije. Napoleon je bio vojni genije. Marks filozofski. Uzdahnuo sam i rešio da ne budem genije.

Učestvovanje u revolucijama traži neke žrtve. Ja sam žrtvovao nedelju dana učenja, u ispitnom roku! Sada je to trebalo da se nadoknadi, i ovo je vreme za ispovest!  Ispit sam spremao sa dvojicom kolega nezaraženih kartanjem, u cilju uzajamnog propitivanja i održavanja budnosti, što nije funkcionisalo baš uvek. Zato su oni, ne znam odakle, nabavili tablete koje pojačavaju koncenrtraciju i održavaju budnost a ja sam spremio litar kafe, i udri. Mene je udarilo tako da sam zaspao posle pola sata i probudio se ujutro, svež kao tri dana zaboravljeno mleko i koncentrisan toliko da pod oko klozetske šolje ostane suv. Oni su izgledali pomalo izbečeno...ali ni inače nisu izgledali mnogo drugačije. Tako sam ja digao ruke od psihoaktivnih supstanci a oni su terali po svom. Srećom, zbog demonstracija je ispitni rok bio produžen pa sam uspeo da, bez odricanja od kartanja i romantike  položim ispit, za razliku od mojih sapatnika koji se nisu odricali psihostimulansa pa su psihu toliko stimulisali da su došli do vrlo interesantnih naučnih saznanja koja nisu naišla na razumevanje službene naučne zajednice.

Tako je ispalo da smo na more otišli tek krajem jula, posle prvog servisa za novog “Fiću”;  trebalo je preći tih 500 kilometara kad se ide na prvi servis, u vreme učenja i demonstracija, a servis ne smeš da propustiš jer ode garancija. Kao što ne sme da se propusti ni onaj na 2000 jer, šta?, ode garancija. Gadno stisla ta računica sa kilometražom, da odeš na more i vratiš se, 1100 kilometara, sa 500 si krenuo, šta ti ostane za tamo, kad smo potrošili tih 400 morskih, morali smo nazad.  Kad smo stigli u Beograd, do onih 2000 ostalo još samo 15,  to potrošim iste večeri na romantiku, da se ne zavlačim u detalje, i ujutro, tačno u 06.00, moj otac i ja na kapiji servisa, bio je to “Kosmaj”, kod Bogoslovije, tu smo vozili i prvi auto i znali smo šta koji majstor pije, što je vrlo korisna informacija. A tih majstora je bilo raznih i bilo je važno kome pripadneš i zato su iskusni automobilisti bili na kapiji već u 6, iako je radno vreme od 7. Oni koji stignu kasnije nemaju priliku da sačekaju izabranog majstora na kapiji i pokažu mu odgovarajuću flašu. Bio je i jedan koji  nije pio, tome se prilazilo sa poverljivim osmehom a jedini je u remontnoj hali nosio bluzu, ostali su preferirali majice, jer na bluzi ima džep.

I tako, formira se kolona vozila na kapiji, vozači izadju da protegnu noge i proćaskaju, krive vratove da vide majstora izdaleka, neko upali tranzistor pa il` muzika il` vesti, i tako sačekaš da se kapija otvori. Obično je bivalo tako. Ovog puta nije. Kad smo izašli iz kola videli smo da niko ne isteže vrat da ugleda majstora nego se svi guraju oko jednog koji je držao novine i vire mu preko ramena. Učtivo pustim oca  (učtivost pre radoznalosti) da virne pre mene, u to vreme mu još nisu bile potrebne naočari , a i naslov preko cele stranice, u tri reda, krupnim slovima. Pogledam ga, kameno mu lice, a i boja mu nekako liht; sve za sekund. Propnem se na prste i vidim:

TRUPE PET ZEMALJA ČLANICA VARŠAVSKOG PAKTA  UŠLE U ČEHOSLOVAČKU....