PITANJE ĆE ČEKATI NA ODGOVOR

Autor: Rodoljub Šabić
Može izgledati da jeste, ali nije digresija započeti tekst o jednoj odredbi Krivičnog zakonika jednim „neozbiljnim" pitanjem - Možete li da zamislite da odete na spavanje kao pripadnik jedne nacije, a probudite se kao pripadnik druge?
Veoma teško, zapravo nemoguće, zar ne? Razume se, ne zbog toga što je sporno da li svaki čovek može promeniti svest o sopstvenoj nacionalnoj pripadnosti. Može, naravno. Stavovi o tome odavno su evoluirali, od ultrakonzervativnih po kojima je ta svest objektivno determinisana, zadata i nepromenljiva, do savremenih po kojima je ona, pre svega, stvar subjektivnog osećanja. Ali nesporno je da svest o pripadnosti nekoj nacionalnoj skupini čovek formira sam, i da je ne formira i ne menja ni lako, ni brzo.
Pa ipak se sa nekim našim sugrađanima dogodilo nešto potpuno obrnuto. Dogodilo se da dan završe npr. kao Mađari, a da sutradan „saznaju" da su npr. Bunjevci. Da zaspe svesni pripadnosti jednoj nacionalnoj manjini, ili nepripadanju nijednoj, a da ih nadležni organi vlasti „probude" obaveštenjem da su za izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina upisani u poseban birački spisak neke nacionalne manjine kojoj ni sanjali nisu da pripadaju. Kako su reagovali ne znamo, ali znamo da su podaci o nacionalnoj pripadnosti, ne bez razloga, Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti utvrđeni kao naročito osetljivi podaci. A takođe znamo da su, i nezavisno od zakona, mnogi ljudi posebno osetljivi na činjenice u vezi sa nacionalnom pripadnošću, pa je logično pretpostaviti da je za dobar broj njih ovo bilo uznemiravajuće ili neprijatno.
Ali, ako se s nekim rizicima možda i moralo računati, na neke stvari baš nikako se nije smelo zaboraviti. Na to da su isključivo nadležni i odgovorni za vođenje posebnih biračkih spiskova Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i organi lokalne samouprave, i da su samo oni ovlašćeni da se bave obradom podataka o ličnosti koju formiranje posebnih biračkih spiskova podrazumeva. A pogotovo na to da samo građaninu pripada pravo da (na posebno propisanom obrascu u pisanoj formi) podnese zahtev za upis u poseban birački spisak, i da to ne može, van zakonom predviđenih uslova, obavljati neko drugi umesto njega.
Informacije o upisivanju ljudi u posebne biračke spiskove bez njihove volje ukazuju na moguće teško kršenje ljudskih prava. One, čak i nezavisno od broja ljudi koji su u pitanju, a ima indicija da je prilično veliki, govore da neko još uvek smatra da se prema građanima može ponašati kao prema ovcama, koje može da prebacuje iz tora u tor, da ih upisuje ili prepisuje iz jednog registra u drugi, ili radi nešto treće, shodno sopstvenom nahođenju, „naravno", ne pitajući ih šta o tome misle. Ovakvo potcenjivanje bilo čije ličnosti i privatnosti moralo bi da podseti na to da u članu 146. našeg KZ kojim je utvrđeno krivično delo - neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka, piše:
„Ko podatke o ličnosti koji se prikupljaju, obrađuju i koriste na osnovu zakona neovlašćeno pribavi, saopšti drugom ili upotrebi u svrhu za koju nisu namenjeni, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko protivno zakonu prikuplja podatke o ličnosti građana ili tako prikupljene podatke koristi.
Ako delo iz stava 1. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom do tri godine."
Citirana odredba čl. 146 Krivičnog zakonika, iako je bilo razloga, u praksi nikada nije primenjena. A ako ni opisano „buđenje svesti o nacionalnoj pripadnosti" (koje nije bilo moguće sprovesti bez učešća službenih lica) nije prava prilika da MUP, tužilaštvo i sud demonstriraju njenu praktičnu primenu, onda se definitivno nameće pitanje - Čemu ona uopšte služi?

Ovaj tekst napisao sam i objavio nekako istovremeno sa prvom krivičnom prijavom zbog krivičnog dela iz člana 146. KZ-a (prvom ikad podnetom, a u narednih nekoliko meseci podneo sam još 15-tak), u (naivnom) uverenju da će nam to konačno obezbediti pravi odgovor na gore postavljeno pitanje.
Tekst sam napisao u proleće 2010. godine. Imajući u vidu relevantne odredbe o zastarelosti krivičnog gonjenja i odsustvo informacija da je tužilaštvo ovim povodom protiv bilo koga nešto preduzelo, praktično je izvesno da će gonjenje za sva ova krivična dela zastariti. Dakle, nismo dobili odgovor na pitanje - Čemu služi čl. 146. KZ-a? Ali, nažalost jesmo dobili još jednu potvrdu potpuno neadekvatnog odnosa države prema problemima zaštite podataka o ličnosti.