BUNAR ŽELJA I TOME SLIČNO

               Dakle, na posletku, ispostavilo se da je problem mnogo kompleksniji nego što sam očekivala i da, ma sa koje strane pokušala da ga sagledam, nikako nisam dobijala jasnu i preciznu sliku, a umesto odgovora koje sam tražila, javljala su se sve nova i nova pitanja, da ne pominjem i sasvim neumesno pojavljivanje nedoumica i inih raznoraznih začkoljica koje mi, treba li to posebno naglasiti, ni malo nisu pomagale u mom naumu da stvari raščivijam i postavim ih na pravo mesto.
               Elem, počelo je sasvim bezazleno, kako to već obično i biva. Bila sam više nego ubeđena da je u pitanju sasvim jednostavna stvar o kojoj sve već znam i koja je lako rešiva prostim podizanjem leve obrve da bi se čitavom zamešateljstvu ipak koliko-toliko dalo na značaju.
               Međutim, grdno sam se prevarila!

               Da, da, da...
               Umalo da zaboravim da kažem o čemu se zapravo radi.
               Naime, jednog sasvim uobičajenog dana, dok jedan prijatan ručak u malom kineskom rstoranu još nije bio ni u najavi ( a naknadno se ispostavilo da mi je veoma prijao, zbog društva naročito, i da je kombinacija hrskave piletine, ananasa i neke kiselkaste marmelade pun pogodak ako se ja pitam ), počela sam da razmišljam o načinima na koje ljudi pokušavaju da se domognu ispunjenja svojih želja, ma kakve one bile. A iskustvo mi je govorilo da ih ima raznih, od onih malih, reklo bi se čak neuglednih, skromnih, tihih i nenametljivih, do onih neukusno megalomanskih, bezobzirnih čak, sebičnih i sasvim izvesno teško ostvarljivih pod ma kojim uslovima. I tu negde, između te dve krajnosti, još sijaset različitih: pakosnih, ljutitih, besnih, zlonamernih, duševnih, toplih, širokogrudih, iskrenih, očajničkih, besmislenih, beznadnih, nežnih, vedrih, pritajenih, nesigurnih...

               I sad - bezbroj želja i približno toliko načina da se one ispune.

               Što se tiče onih materijalnih, najjednostavnije je presaviti tabak i uputiti jedno pitomo i smerno pismo Deda Mrazu. Do duše, ni on nije kao što je nekad bio. Zabušava, a i ne drži se svog sopstvenog pravila da poklone ( čitaj: ispunjenje želja ) zaslužuju samo oni i svi oni koji su bili dobri tokom čitave prethodne godine. To navodi na zaključak da se na njega čovek ne može baš osloniti ukoliko želi da bude siguran da će naručeno biti i isporučeno.

               Tu kreću dovijanja. Ni čarobna lampa ne deluje kao loše rešenje, ali, kako je se dokopati? Sve je manje dostupnih tajanstvenih tavana sasvim prikladno dekorisanih po malo sablasnim zastorima paučine i naslagama sitne prašine koja miriše na začarano i neočekivano. Baška što već odavno stvarčice nalik takvim lampama više nisu u upotrebi i vrlo je verovatno da su svoj radni vek završile na nekom đubrištu, otpadu starog metala ili, ako su imale sreće, u nekom zavičajnom muzeju. Preostaje, eventualno, cunjanje po buvljim pijacama, i to po onim njihovim rubnim delovima, na kojima se starudije kojima se najčešće više ni ne zna namena prodaju na kartonskim kutijama i izbledelim dušečnim čaršavima koji služe i kao bošče kada se trgovački dan završi.
               Mada, i to je, onako... nekako neizvesno.
               Recimo, čovek ugleda lampu koja liči na ono što traži: stara je, moguće čak i zarđala, u svakom slučaju patinirana, sasvim sigurno neugledna, verovatno prašnjava i okrnjena, izvesno zakopana pod gomilom sličnog krša... Šta mu je činiti? Da je uzme i krene da je trlja rukavom ne bi li proverio da li je to ona prava? ( A šta ako time počne da privlači nepotrebnu pažnju? Ako je obučen u odeću bez rukava? Ako prodavac shvati koje su mu namere i odbije da mu je proda? Ako duh iz lampe ne želi da se pojavljuje pred svedocima? ) Da je kupi ne proverivši je, makar se ispostavilo da je to još jedna u nizu promašenih investicija? Da se cenjka? ( Šta ako takav nedostatak sluha za njenu pravu vrednost umanji ili sasvim eliminiše njena čarobna svojstva? ) I koliko buvljka mora da obigra pre ngo što pronađe bilo kakvu lampu?
               Sve problem do problema.

               Dobro, hajdemo dalje.
               Naizgled jednostavan način je popiti jednu pravu tursku kafu po svim propisima: najbolje skuvanu u fildžanu, mada je u redu koristiti i džezvu ako se nema izbora, lagano, uz razgovor srkutanu iz ne previše velike šoljice, po mogućstvu što dundastije i oblije, koja obavezno mora imati i tacnicu, makar ona bila raspar zaostao iz davno polomljenog servisa. Zatim slediti ustaljeni ritual u kome ne sme biti pogrešnih poteza. Pažljivo, iz zgloba malo promuljati talog na dnu, znalačkim pokretom preko šoljice staviti tacnu okrenutu naopačke, vešto, u jednom potezu sve skupa okrenuti za sto osamdeset stepeni i malo nehajno spustiti na sto, nastavljajući prijatno ćaskanje dok se soc ne ocedi. Nikako ne žuriti. Izdržati i obavezno gledanje u šolju, a onda liznuti ovlaš srednji prst, pomno izabrati želju, prst umočiti u crni mulj koji se zadržao na dnu, pomisliti razgovetno i usredsređeno na ono što se želi, prst lagano zavrteti...
               Ponoviti proceduru još dva puta i nadati se da onaj ko gleda da li će se želje ispuniti zna šta radi i ne izmišlja previše.

               Oni pak, koji su skloni avanturizmu, mogu da pokušaju da negde kraj nekog zelenog vira, pod žalosnom vrbom, u krošnjama stoletnih hrastova, na nekoj medonosnoj livadi procvetaloj svim bojama sveta i okupanoj tek ovlaš posrebrenom mesečinom namame neku naivnu dobru vilu koja još nije upoznala ljudski rod i stoga je verovatno sklona korišćenju svjih neospornih vilinskih moći u dobrotvorne svrhe. Sad, kako je nagovoriti da se uopšte pojavi? Na koji način je odobrovoljiti da zamahne svojim čarobnim štapićem i obaspe nas blagodetima vilinske prašine? Kako se prema njoj ophoditi? Biti snishodljiv? Zahtevati? Moliti? ( Zbog čega ne postoji priručnik za uspešnu komunikaciju sa vilama? )

               Kulinarski nastrojenima i u veštine kuvanja upućenima je relativno lako: neka skuvaju/ispeku/isprže pile i potrude se da se domognu jadca. Do duše, to im ne garantuje ispunjenje želje, jer još neko mora da učestvuje u lomljenju pomenute koske, a, na nesreću, šanse su tu tek pola-pola i u opticaju je samo ta jedna jedina želja, tako da je upitan nesrazmerno veliki uloženi trud radi nesigurnog ishoda. Onome ko baš i nije toliko navro da mu se želja ispuni, sasvim lepu satisfakciju može doneti i ukusan ručak, ali šta sa onima kojima to nije dovoljno?

               U dobroj poziciji su i vernici svih religija. Svom ispunjavaču želja su slobodni da se obrate sa bilo kog mesta, u ma koje vreme i sa neograničenom količinom najrazličitijih želja. Dovoljno je da iskreno veruju i da neprestano žive u nadi, što i ne mora da bude tako loša kombinacija za preguravanje svakodnevice. A i razočaranja su manja, jer uvek postoji ideja o onome što ih čeka negde iza i gde će svakako njihove želje biti ispunjene.

                Ni ribolovci nisu u lošoj situaciji. U prilici su da spoje sopstveno uživanje u druženju sa vodom i pecaroškim priborom i nedvosmislenu korist ukoliko im se na udicu zakači zlatna ribica. No, i za to treba biti spreman. Kao prvo, razmotriti sve svoje želje i odabrati one tri koje se čine najbitnijima ili barem najsveobuhvatnijima. Zatim, pripremiti se za situaciju u kojoj može da se dogodi da se zlatnoškrga iz nekog razloga uskopisti i reši da se potrudi samo oko jedne jedine želje. Svakako da postoji mogućnost i da se naleti na već potrošenu sjajnoperku koja je svoju kvotu ispunila ranije, te izgubila čarobna svojstva i samim tim je postala sasvim beskorisna, jer, em je suviše mala za u tiganj, em nema sposobnosti da ispuni pecaroševa očekivanja. ( Takvu nežno skinuti sa udice, lagano je vratiti u vodu i obavezno joj poželeti svu sreću ovog sveta. Sasvim je moguće da takvo jedno pristojno ponašanje bude okidač za nekakvu čaroliju. )

               Za one sasvim skromne, čija je jedina želja da se nekad vrate na mesto koje su zavoleli, za koje ih vežu lepe uspomene, prijatni trenuci, na kome su se zaljubili, otkrili nešto vredno o svetu, o sebi i o drugima, ili jednostavno na kome su barem na trenutak bili srećni , ispunjeni, svoji i posebni, rešenje je i najlakše. Neka zavuku ruku u džep ili tašnu i neka tamo pronađu bilo kakav metalni novčić ( Ako ga ne nađu, ne treba da očajavaju: dovoljno je da se sete da ljubazno zamole prodavca u najbližem kiosku da im razmeni papirnu novčanicu, makar to bilo uslovljno i kupovinom neke sitnice. ), dobro ga ugreju oko njega skupljenom šakom i tako opremljeni pođu u potregu za najbližom fontanom. Ne mora ona biti ni velika, ni poznata, ni starinska, ni umetnički i arhitektonski naročito dobro izvedena. Bitno je da iz nje šiklja voda i da je bazenčić koji je okružuje dovoljno velik da u njega može da se ubaci parica. Procedura je jednostavna: kada je pronađu treba sasvim da joj priđu, okrenu joj leđa, požele da se jednom, nekad, bilo kad opet vrate u taj grad i na to mesto koje im je priraslo za srce, zamahnu rukom preko ramena, rastvore šaku u najpogodnijem trenutku i puste novčić da poleti...

               Postoji tu i ona varijanta sa trepavicom koja nam je otpala dok smo sanjivo ili umorno pesnicom trljali oči. I tu je situacija slična kao i kod jadca: još jedan neophodan učesnik u proceduri smanjuje šansu na pola i ponovo je u pitanju tek jedna želja. Da li ipak pratiti proceduru, staviti trepavicu između palca i kažiprsta, huknuti po tri puta, izabtati jedan od prstiju, poželeti nešto i onda osmotriti ko je imao sreće ili je prosto nezainteresovano otresti na pod, uopšte ni ne pokušavajući da se malo poigra sa sudbinom? Stvar afiniteta, pretpopstavljam. Skepse sa jedne ili potrebe da se zaigramo sa druge strane, svakako sa onim posebnim osmehom na licu koji govori kako smo svesni da sve to skupa jeste jedna igrarija, ali, ipak, ko će ga znati...

               Recimo, i ti bunari želja. Tek oni umeju da iskomplikuju stvari. Kako treba da izgledaju? Moraju li bezuslovno da deluju zapušteno, neuredno, razvaljeno, natrulo, da budu zarasli u korov i trnje, da im površina vode bude onako neprijatno i bolesno zelena od žabokrečine? Ili treba da zadovolje neku našu romantičnu predstavu o sebi, te da budu sa ogradom od sveže prebojenog drveta, sa obaveznim krovom od šindre i uredno vezanom kofom na ivici, a uz njih da se štedro pripijaju žbunovi gotovo bezobrazno bujno rascvetalih ruža iz čije hladovine zoru pozdravlja umilni poj slavuja? Možda je neophodno da ih opasuje kameni zidič, tu i tamo malo okrnjen neumitnim protokom vremena i obavezno meko obložen mahovinom i lišajima? A možda su pravi samo oni sasvim ozidani od cigala? I treba li da budu duboki, bezdani, sa tamom koja sklupčana nad nevidljivom vodom dočekuje bačen pogled ili to i nije tako bitan detalj? Da li su verodostojni oni četvrtastih ograda ili pak oni kružnih? Računaju li se i oni u kojima se ogledaju dugi vratovi đermova? Je li bitno da li je na vrhu đerma roda savila gnezdo?
               A i bunara je sve manje...
               Ići od jednog do drugog i svakom prišapnuti po želju? Pa onda pažljivo beležiti šta se gde poželelo i na osnovu proste logike ispunjenja i neispunjenja eliminisati lažnjake? Da li je taj metod siguran? Šta ako se želja ispunila sasvim nezavisno od posete bunaru, samo zato što je konstelacija zvezda bila upravo najpogodnija da se ona ostvari u baš tom određenom trenutku?

               ( Eh...
               Pitanja, nedoumice, nepoznanice, a želja mnogo i čekaju svoj red... )

               Na kraju, što se bunara tiče, a i uopšte uzev, toplo preporučujem samo jedno: ako vam se dogodi da kraj nekog od njih zateknete žapca ili žabicu sa sićušnom krunom na glavi, obavezno je poljubite - red je i začaranom princu ili princezi ispuniti želju, makar vam ni jedno od njih nije poptrebno. Oni će otići svojim putem u potragu za ispunjenjem sopstvenih želja srećni i zahvalni što su oslobođeni čini, a možda čarolija koju ste tim gestom dobre volje skinuli sa njih bućne pravo u bunar. Pomislite samo koliko mogućnosti to otvara...