Vježbica za Napoleona XIV

(Илити: Не волим да причам о себи, али узмите мој случај)

Gost autor: Tasadebeli

Када сам започињао своју просветарску каријеру, непрекидно сам понављао у себи: „Ти сада радиш са живим људским бићима. И то малим људским бићима. Деца нису истоветни шрафови на некој покретној фабричкој траци, а ти ниси Чарли Чаплин у Модерним временима који те шрафове треба да заврће на исти начин по читав боговетни дан толико да ти руке понављају исти покрет чак и када престанеш да радиш на траци. Деца нису шрафови, људи нису шрафови,...“ И тако стално, ево већ двадесет година понављам то себи.

            Међутим, сада, после 17-18 година проведених са једне стране катедре, па затим још 20 година проведених са друге стране катедре, почео сам да се питам да ли и остатак друштва, представљен кроз институције као што су Министарство образовања и пратећи му заводи за унапређење  и вредновање квалитета образовања, схватају ту једноставну чињеницу да људи нису шрафови. Те наше институције се, с времена на време, и досете да деца нису истоветни шрафићи које све можеш завртати на исти начин, па понешто и ураде по том питању, углавном онда када их јавност (читај, родитељи) притисне, па се онда они тргну и запитају се за кога ли ће гласати та бирачка машинерија на следећим изборима. Добар пример за то јесте процес инклузије започет у нашим школама. На жалост, само је инклузија заиста добар пример неке суштинске промене српског образовања, додуше још увек у покушају који иде са свим пратећим потешкоћама, али нешто се ту догађа, нека позитивна промена ступа полако на сцену. Све остале громогласно најављиване реформе спровођене су само по површини, без неких дубинских захвата. То најбоље потврђују нерастерећеност школских програма (ту се иде до апсурда, па првачићи који још нису савладали ни читаву азбуку уче једначине са једном непознатом), претерана бирократизованост система у којој се силно време и снага губи на испуњавању неких формалних „папиролошких“ захтева уместо да се то време и снага посвете директној комуникацији са ученицима; затим изузетно лоша (и такође бирократизована) контрола функционисања читавог система (нпр. у једној школској управи у Србији као просветни инспектор на часове енглеског језика долази човек који је по професији ветеринар); па онда отимачина новца, званично названа куповина уџбеника који су често врло сумњивог квалитета јер је та област одавно подељена на клановске интересне сфере које је тешко разбити и још много, много тога.

            У таквој ситуацији, у којој само тек понеки појединац у институцијама схвата да деца нису шрафови, јасно вам је да нико, ни у институцијама ни у друштву, не проналази ни трунку разумевања за саме професоре (наставнике, односно учитеље) који најчешће, пошто немају баш много могућности да се бране и одбране, буду проглашавани за једине и искључиве кривце лошег функционисања српске просвете, па буду изложени свеопштој критици, а у најбољем случају, подсмеху. Зато бих у овом блогу написао пар речи о овом мом послу и кроз пар сличица-ситуација приказао живот какав живимо ја и моји сапатници, колегинице и колеге.

            Пре пар година у мојој школи је држан семинар – стручно усавршавање чији је циљ био да у просветарима пробуди креативност и да им укаже на које све начине треба да своје часове учине занимљивијим за ученике. „Племенита замисао“, помислих пре почетка семинара. Предавачи су били две госпође, психолози. (Не замерите ми, али некако ми пара уши онај рогобатни израз психолошкиње измишљен због родне равноправности у језику, а и исти му је поступак за творбу речи као и за слуга:слушкиња, док у неким случајевима се може узети и пример бог:богиња.) Њих две је ангажовао Завод за унапређење образовања и васпитања. Оне су отпочеле првог дана своја излагања једном великом сликом Супермена у акцији (знате оно, лети са испруженом песницом) и обратиле се скупу речима: „Ево, ово данас треба да буде  просветни радник ако хоће да испуни захтеве времена у којем живимо.“ Те две госпође су имале добру намеру, желеле су да започну наше тродневно дружење малом шалом и осмесима на лицима. Врло брзо су схватиле да су погрешиле. Из поређаних клупа гледала су их намргођена просветарска лица, а ја сам очекивао сваког часа да ће се тај угледни скуп високо образованих људи претворити у руљу без контроле која ће две госпође, наше гошће и предаваче, испратити из наше мале школе и приградског насеља намазане катраном и перјем. (Ово је био обичај на Дивљем западу, а ја само хоћу да будем фини и културан, па нећу да кажем да се у Србији у таквим приликама за мазање користи нешто друго.)

            Отприлике баш у то време, дакле пре неких пар година, у Ољиној сапуници званој Утисак недеље, један од гостију је био и наш угледни психотерапеут, др Зоран Миливојевић. Он је у једном тренутку у емисији, у дискусији, изговорио отприлике и следеће: „Знате, када би се међу просветним радницима спровело једно озбиљно психо тестирање, ја нисам сигуран какве бисмо све резултате добили.“ Хммм... Када мало погледам око себе по зборници, не могу рећи да човек није у праву. Уосталом, већ написах на једном од Круголининих блогова да сам чуо (немам потврду) да у неким земљама Европске уније просветни радници после 20 година стажа губе нека грађанска права. Рецимо, не могу да буду сведоци на суду јер су њихови искази непоуздани. То је само на финији начин речено да после 20 година проведених у дечјој галами и у овој врсти посла морамо да пролупамо. (Куку мени, ја сам сад на „ивици тог свемира“ са мојих 20 година стажа!)

            А онда сам синоћ добио један мејл у којем ми моја другарица из Дубровника шаље доле приложени текст који је она пронашла на неком хрватском учитељско/наставничком форуму. Та моја другарица, иначе, уопште није просветни радник, али очигледно она споља види овај наш просветарски посао много боље него што га виде они који су у том послу заједно са нама, почев од психолога, педагога и директора школа из чијих редова се они најамбициознији и дочепају радног места у Министарству просвете и у пратећим му, већ помињаним, заводима за унапређење, односно вредновање квалитета образовања.

"’Ajde ovako: Svatko tko misli da je nastavnički posao lagan, neka isproba sljedeću vježbicu:

...Uzmi si vremena danas i sroči 5 govora, od kojih svaki treba ispuniti 45 minuta, o bilo čemu, u što se ti osobno dobro razumiješ. Pri tome uzmi u obzir da svoju publiku moraš zainteresirati i motivirati na pažnju, slušanje, razumijevanje i usvajanje tog tvog govora. Naravno, trebaš smisliti i nekoliko zanimljivih zadataka i aktivnosti koje će tvoju publiku potaknuti na sudjelovanje i interakciju.

Sutra ustani, pristojno se obuci i odvozi po gradu 30 minuta do sat vremena, vrati se kući, uključi televizor i pojačaj ga. Stani pred taj televizor i u 45 minuta ispričaj taj svoj govor i sve što si pripremio/la tako da govoriš glasnije od televizora. S vremenom,  postepeno pojačavaj televizor (jer učenička pažnja opada i postaju pričljiviji i nezainteresiraniji), te i dalje govori glasnije od televizora. Usput, naravno, moraš pratiti sve što se na ekranu odvija i program koji gledaš. Kad god netko od ukućana prođe, ti odgovori suvislo na sva njegova pitanja i udovolji svim njegovim zahtjevima. Naravno, nemoj zaboraviti cijelo to vrijeme biti ugodan i smiren te imati osmjeh na licu kako bi pridonio boljoj atmosferi u prostoriji.

Nakon 45 minuta uzmi si pauzu od 5 minuta, ali tada jako pojačaj televizor, kako bi se dočarao odmor u školi. Po mogućnosti, neka tvoje dijete nekoliko puta protrči pored tebe ili se potuče s bratom ili sestrom. Ti tada smireno i vješto riješi tu situaciju, tako da svi budu zadovoljni.

Zatim vrati televizor na početnu postavku (svejedno glasnije od uobičajene), uzmi svoj drugi pripremljeni govor, zadatke i aktivnosti i ponovi sve u idućih 45 minuta. Opet isti odmor od 5 minuta, pa ponovno sve ispočetka, 45 minuta. To radi tako 5 puta zaredom.

Onda pozovi kod sebe susjedu, s kojom imaš neki problem, i provedi 45 minuta s njom, smireno i uljudno rješavajući taj problem, objašnjavajući kako i zašto je do njega došlo i predloži kako ga efikasno riješiti.

Kada završiš opet sjedni u auto i vozaj se po gradu 30 minuta do sat vremena. Vrati se kući, malo se odmori (pitam se, hoćeš li upaliti televizor ili imati snage igrati se sa svojom djecom), zatim sjedni i pripremi 5 novih govora za sutra.

Ponovi ovu vježbu 5 dana zaredom pa mi se javi i reci da li još uvijek vjeruješ da je naš posao lagan.

Eto, to ti je profesorski radni tjedan, bez papirologije, dežurstava, pisanja godišnjih, mjesečnih i ostalih planova, razredništva, planiranja i sveg ostalog. Samo radni tjedan, bez vikenda!"
--
Mariela

И на крају, после свега овога што вам написах, имам једну молбицу за све вас који прочитате овај текст. Убудуће, када на улици сретнете човека или жену који се смешкају без видљивог разлога, разговарају сами са собом и при томе уместо кишобрана испод мишке носе школски дневник (кишобран је остао у школи тамо где треба да стоји дневник), немојте бити груби према њему/њој. Малтретирање и кињење таквих људи и жена у нашој култури се сматра великим грехом.