OBEĆANJE

LUDOM RADOVANJE, stara je narodna izreka/poslovica, po svemu sudeći iskustvene prirode.

U detinjstvu sam obećanje koristio kao lakši put ka neophodnom izlazu i izbegavanju prekora, grdnji, dernjave...ponekad i batina (ovo poslednje se odnosi na majku mi Radmilu, otac mi nikad ni čvrgu nije opalio!) tipa: Koliko puta sam ti rekla...grlo sam odrala...tebi uđe na jedno a izađe na drugo uvo...Obećaj mi da nikada više... Kako se to često ponavljalo, u početku sam samo davao obećanje ali kako sam stasavao, počinjao sam da pravim dramsku pauzu pre nego što bih dao obećanje. Tako dato obećanje, delovalo je iskreno, kao plod unutarnjeg preispitivanja i čvrsto kao grad!

Sazrevši (sklon sam da o sebi mislim da sam vrlo rano sazreo, ne baš da otpadnem s grane ali...), obećanja nisam više tretirao olako. Mislim da ne treba zanemariti ni moj horoskopski znak, Devica, koji pored sitničavosti, džangrizavosti, velike doze koleričnosti...nosi sobom i preciznost, samoposmatranje i analiziranje sebe i drugih, odgovornost  spram reči i dela... Još u mladosti sam se priklonio onom: Tri puta meri, jednom kroji/seci. Ne želim sebe da predstavim kao cvećku ili, daleko bilo, kao  bezgrešnog. Ne, običan sam čovek ali držim data obećanja! Ako dogovorim sastanak s drugaricama, drugovima, prijateljicama i prijateljima, onda dobrano poranim da ne bih zakasnio. U 99% slučajeva, ja čekam njih ali se život, nastrani šaljivdžija, nekad poigra s mojom personom u vidu kvara tramvaja ili autobusa, te se dešava da zakasnim na opšte čuđenje društva. Ili nešto ovako: Pre neki dan sedim s drugaricama u Cvijeti, pijemo kafu i razgovaramo. Pita me jedna od njih: Hoćeš li doći 20. oktobra na skupštinu? Mnogo bi nam značilo. U trenutku kad sam već zinuo da odgovorim potvrdno, zazvonio mi je mobilni. Javljao se moj drugar Paja da me podseti na tradicionalno okupljanje povodom svetskog dana akvarela u Galeriji Jovan Popović u Opovu i to baš 20. oktobra! Njemu sam obećanje dao prošle godine, pre tri meseca i pre nekoliko dana u Zrenjaninu. Paji potvrdim, okrenem se drugaricama i kaj da vam povedam! Umal' ne dadoh lažno obećanje!

Pre četrdesetak godina, ugovorimo sastanak moj prijatelj Milan Cmelić, o njegovom ogromnom slikarskom talentu, sofisticiranosti , širokoj i dubokoj obrazovanosti, drugi put, dakle, obećamo jedan drugom da ćemo se u toliko i toliko sati sastati u bifeu Crvena Zvezda (srušen odavno, tamo se nalazi onaj staklenac, nekada Jugodrvo-v a sad nemam pojma šta je u njemu?) i posle pića otići u Muzej i obilazak galerija. Sedim ja u Crvenoj Zvezdi već pri trećoj Lozi, zakazano vreme odavno prošlo, kad eto ti Milana! Bilo mi je neprijatno koliko mi se izvinjavao! Milan godište majke mi Radmile, što nije bila prepreka da se bezrezervno družimo, neprekidno mi se izvinjavao: Navikao sam da čekam druge pa sam pomislio da ćeš i ti zakasniti... Jedva sredismo to nekako! Stvar je bila u tome što smo uvek izlazili zajedno, bilo da je u pitanju bio bioskop, Rubljova smo gledali najmanje tri puta, pozorište, opera, Milku Stojanović smo jednom prilikom doveli u moj atelje na lebac, slaninu i lukac, izložbe naših i stranih autora...eh ono vreme!, kad smo u Muzeju savremene umetnosti mogli da vidimo Pariski Majski Salon sa sve Pikasom, Tamaja, Plavog Jahača... to nam je bilo prvi nezajednički dogovor, obećanje. Nikad više...kad se s tobom budem dogovarao, obećavam da neću kasniti ili ne održati obećanje, bile su Milanove reči pred rastanak.

Kako stoji stvar s vama? Držite li se obećanja, poštujete li dogovor?

P.S. Obećao sam mojoj drugarici Margiti da neću pisati onakve tekstove ali po cenu da me izgrdi, ne mogu da odolim a da gore navedenu izreku/poslovicu ne dovedem u više nego očiglednu vezu sa politikom i političarima! Ha!