A Vi Mucite Crnce...?

... ili... ko je ovde, u stvari, majmun...

To sto se desilo u Krusevcu i sto se desava posle Krusevca i u Engleskoj i u Srbiji je najblaze receno bruka i sramota. Ali u stvari nije to, nego je samo jos jedan zalostan pokazatelj na kom dnu se mi (Srbija) kao drustvo zaista i nalazimo. Necemo moci mi (u Srbiji, i svi na ovajilionaj nacin vezani za nju) da zivimo normalno jos dugo, dugo vremena.

Ono na sta stvarno ne mogu da dam odgovor ni sam sebi, a kamoli drugome, je otkud rasizam u Krusevcu? Ljudi u Krusevcu, osim na televiziji, retko da su imali prilike da vide crnca, a kamoli da zive pomesani sa ljudima africkog porekla. Mi nikad nismo imali kolonije, nikad se nismo kacili u nekakvo robovlasnistvo, eksploataciju. Naprotiv tokom SFRJ smo preko nesvrstanih skolovali ljude iz Afrike, sa njima trgovali, nase gradjevinske firme su imale unosne poslove, navijali smo za Wilmu Rudolf, Boba Beamona, obozavali smo Cassius Clay-a cak i kad je postao Mohamed Ali, vodali Luj Armstronga po Domu Sindikata, iskreno voleli onu reklamu "Mace, idem kod Kluza", plakali kad su objavili da je Magic Johnson zarazen HIV-om (i zebli da ne zarazi Divca), smejali se Policajcu sa Beverli Hilsa, i tako dalje, i tako blize...

Ali, onda je duh mrznje pusten iz boce, i njega je posle svega sto se desilo ne samo nemoguce vratiti nazad, vec se on siri i zahvata ono sto vise nema nikakvih dodirnih tacaka sa originalnom (i po nasim vrlim umovima veoma opravdanom) mrznjom prema siptarima, ustasama, balijama, i ostalima da ne nabrajam dalje....

Sad smo poceli da mrzimo sve, u stvari prvo smo zamrzeli sami sebe, a sad smo dosli do toga da gedzovani iz Krusevca (a isto bi bilo i u Cacku, Kragujevcu, Nisu, Beogradu, Novom Sadu...) toliko mrze crnce, da su jedva docekali da se pojave mladi, engleski, obojeni fudbaleri da im urlicu majmunske krike. Verovatno bi im bacali i banane na teren da nije pritisla ova globalna finansijska kriza...

I onda, umesto da drzava pohapsi razularenu bandu i umobolne pojedince, ma ko da su, mi se opet posipamo pepelom, prvo kao nista nije bilo, a posle kao ko su englezi da nam sole pamet o stetnosti rasizma kada su tolike vekove, tolike ljude odvodili u ropstvo.

Ali upravo o tome se i radi. U engleskoj su se suocili, i jos uvek se suocavaju sa sopstvenom tragicnom istorijom, i sa sopstvenom zlocinackom ulogom u istoj. Ne prave se blesavi, ne zabijaju (vise) glavu u pesak. Nazovite nekoga danas u engleskoj, bilo na stadionu, bilo na ulici, bilo kod kuce, pogrdnim imenom na rasnoj osnovi, odlezacete nekoliko meseci u apsani, dzep ce vam solidno biti ispraznjen, a radno mesto ce postati misaona imenica. Pa ti onda mrzi crnce, ako ti se isplati. Sta ko misli u svoju glavu je totalno irelevantno, ali zna se sta sme da se radi i kaze, a sta ne sme.

Ali kod nas to, naravno, ne vazi. Mi nikad nizasta nismo odgovorni. Mi nikad nizasta nismo krivi. Mi nikad nista nismo pogresno uradili. Mi nikad nista nismo naucili ni iz sopstvenog iskustva, a kamoli iz tudjeg. Nismo mi izmislili rasizam, ali smo ga ocigledno oberucke prihvatili od drugih, u paradoksalnoj situaciji gde se uvek trudimo da imitiramo one koje ne volimo u onome u cemu su najgori! Uvek nalazimo opravdanja da izaberemo najgoru mogucu opciju. Ali u tom samozavaravanju i lezi kataklizmicna prognoza o nasem dugorocnom opstanku. Kada se nasa vrla elita probudi jednog dana i shvati da je narod izgubio kriticnu masu neophodnu za prezivljavanje vrste, da li ce im makar biti zao? Ili ce se, kao i uvek do sada, uhvatiti u razulareno kolo oko lesina sopstvene dece koju uporno i kontinualno stavljaju na stub srama i koju sa sadistickim uzivanjem iznova nabijaju na kolac...