зове ме покојна баба да ме подсети да однесем њене лекове, у ствари лекове који су јој били вишак, комшији здравку јер се здравко, упркос имену које тако нешто није најављивало, разболео и то од оне најтеже болести, којој се име не помиње и од које се умире, није живот мада живот јесте сексуално преносива болест са сигурно смртним исходом, али није живот то што је здравка задесило, слабо је здравко од живота боловао, довољно је рећи да је болест тешка, да је покојна баба боловала од исте а сад је покојна иако је пила те неке лекове а накуповала их је мало више, да јој се нађе а није јој се нашло, умрла је, па је преостало а она сад жели да ја те лекове однесем здравку и да му кажем да му их је баба оставила, њој нису помогли а њему ето можда хоће, па ја нисам сигуран како ће здравко реаговати јер мало је то незгодно, препоручивати му исту терапију којом се лечио и покојник.
шта да радим?
у одбрану лекова мора се признати и да баба није била до краја стриктна у пратећим стварима своје терапије, нису лекови били једино чим се покушавала вратити у здравије стање, било је ту још свачег нечег у третману чему она није посвећивала довољно пажње, као на пример самоизолацији, то јој је слабо ишло, стално је гурала нос преко плота, ово око плота схватите фигуративно, на 13. спрату солитера слабо плотова има, а тај 13. је можда и био пресудан бабиној најбољој другарици која, по сопственом признању више није могла поднети толики усуд па је решила да промени спрат и закорачила је све до приземља, али кроз прозор, па је сад онај пензионер од преко пута нешто љут, мада ко му је крив, речено му је да не паркира ауто испред зграде, истина ја сам му то рекао више да би деца имала куда да пролазе до продавнице, да не морају по коловозу, а овако је испало да се бабиној другарици паркирао на место за слетање, могло би се рећи да је он лошим паркирањем и спасао неко дете од летеће бабе.