Muke s umetnošću

“Izložba “Odstupanje / Savremena umetnička scena Prištine”, koja je trebalo da se održi u Kontekst galeriji Centra za kulturu “Stari Grad” u Beogradu, od 7. do 15. februara, zatvorena je na osnovu procene policije o ugroženoj bezbednosti posetilaca i organizatora i neće biti održana u planiranim terminima. Organizovana grupa je nasilnim postupcima sprečila otvaranje izložbe i tom prilikom uništen je i umetnički rad “Licem u lice” Drena Malićija.

Izložba “Odstupanje / Savremena umetnička scena Prištine” deo je šireg projekta u okviru kojeg je već predstavljena u Novom Sadu od 22. januara do 5. februara u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine bez incidenata. Organizatori projekta su nevladine organizacije “Kontekst” iz Beograda i Institut za fleksibilne kulture i tehnologije “Napon” iz Novog Sada.

Ovim povodom pozivamo Ministarstvo kulture Republike Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda da hitno reaguju i javno osude ovaj nasilni čin i omoguđe da se izložba “Odstupanje”održi u Beogradu u ovom času kada su nam demokratija, tolerancija i otvorenost grada preko potrebni.”

Ovo je saopštenje Vide Knežević, Ivane Marjanović, Gordane Nikolić i Kristijana Lukića, kustosa i kustoskinja izložbe savremene umetničke scene iz Prištine, nakon sprovodjenja najgrublje nasilne cenzure koju su sproveli nasilnici juče uveče, u Beogradu, na Dorćolu. Zašto država nije mogla da garantuje i obezbedi mir i zaštiti preko dve stotine svojih gradjana koji su juče uveče došli da vide izložbu radova savremene umetnosti mlade umetničke scene iz Prištine? Da li to znači da podržava cenzuru i zabranu nasilnika da se ova izložba održi? Ja želim da stanem u odbranu osnovnog prava na slobodu javnog izražavanja, u odbranu i zaštitu umetnica i umetnika koji izlažu, kustoskinja, kustosa, organizatora i domaćina ove izložbe, Centra za kulturu Stari grad.

Zahvaljujući upornošću kustosa i kustoskinja, oragnizatora i Živka Grozdanića, direktora Muzeja moderne umetnosti Vojvodine, koji je bez obzira na pritiske omogućio da se ova ista izložba, u najboljoj atmosferi otvori i održi u Novom Sadu, u prisustvu gostiju, autora radova, umetnika i umetnica iz Prištine. Na sreću njihova odluka da ne dodju u Beograd, obzirom na reagovanja u medijima i nacionalističku atmosferu, ispostavila se kao ispravna.

Dakle ovde je jedan obiman kustoski i istraživački rad, uz veliku energiju, u nemogućim uslovima omalovažen i obezvredjen. Sama činjenica, da u ovakvim uslovima, kada svi govore o teritoriji i statusu Kosova, postoje mladi eksperti u kulturi koji su radili na ovoj “mission impossible”, i da su uspeli da organizuju i otvore ovu izložbu, je već dostignuće za sebe! Ova izložba pre svega funkcioniše kao intervencija realnog u našu predstavu o Kosovu. S druge strane, konsekvence neotvaranja ove izložbe su sama slika realnosti u kojoj živimo. A, opet nešto, o čemu malo ko sada razmišlja u kakvoj su sada situaciji ovi umetnici iz Prištine, jednako mladi kao i njihovi domaćini, svi rodjeni krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, obzirom da su pokazali volju, želju, napor i rizik, da prevladaju otpore sredine iz koje dolaze, i izlože se mogućoj kritici i negativnim reagovanjima. Sinoć je Beograd na zalost prokockao šansu da vidi izložene izvrsne radove umetnika, medju kojima su mnogi od njih aktivni i na internacionalnoj sceni. Produkcija savremene umetnosti na Kosovu jeizuzetno intenzivna, upravo nakon odluke albanskog društva, početkom devedesetih da se distancira od represivnog hegemonog državnog sistema, napravi rez i otpočne gradjenje paralelnog društva. Jedna ovakva politička odluka, uticala je i na umetnost, zapravo scena i edukacija vizuelne umetnosti se takodje distancirala, napravila taj isti rez u odnosu na konzervativnu, tradicionalnu umetničku scenu i kao rezultat dobila jednu izuzetno produktivnu, aktivnu i markantnu scenu savremene umetnosti.

Rad Drena Maliqija “Licem u lice” je uništen! Rad Alberta Hete “Ambasada Kosovo” na Cetinjskom bijenalu 2004. godine takodje je uništen. Da bi razumeli o cemu se radi pomenuću rad italijanskog umetnika Maurizio Cattelan-a “La Nona Ora” (The Ninth Hour), poznat pod nazivom «Pope Struck By a Meteorite” (Papa pogodjen meteoritom) koji je u Poljskoj 1999. izazvao veliki skandal.

Odmah po otvaranju izlozbe u Varsavskoj Nacionalnoj galeriji, izlozba je zatvorena, a Poljski ministar kulture je na samom otvaranju pokusavao da podigne meteorom pogodjenog "papu". Nakon niza bezušpesnih pokusaja, brižno ga je pokrio kaputom. Simptomatično je da ova vrsta radova zapravo testira ideološke kapacitete zajednice u kojoj je izložen. U slučaju Poljske testiran je ideološki kapacitet zajednice da se odupre klerikalnoj uzurpaciji civilnog društva , a u slučaju Cetinja i Beograda, ideološki kapacitet zajednice da se suoči sa rasističkom mržnjom koju produkuje konzervativni državni aparat. Otud ne čudi da ovi radovi proizvode kratak spoj realnosti i fikcije u kojem se skulptura pape doživljava kao živ čovek a ambasada fiktivne države se demolira.

Na žalost rad Drena Maliqija “Licem u lice”, je kako vidim u Beogradu takodje proizveo “muke s realnošću” slične onima koje su ostale zabelezene u raspravama vezanim za status pravoslavne ikone, odnosno cuveno pitanje: da li se na ikoni pojavljuje sam svetac, ili je to samo njegova slika?

Ovo su video-stillovi i fotografije nekoliko radova sa izložbe uz kratak citat ili iskaz umetnika iz kataloga izložbe “Odstupanje”. Na žalost količina teksta i fotografija ne omogućava da predstavim sve radove umetnika.

Vigan Nimani, „Bez naziva“, ulje na platnu, 120 cm x150 cm, 2006.god.

Jakup Feri, Driton Hajredini i Ljuljzim Zećiri, „Čekajući kustosa“,
digitalni print, 21,6 cm x 28,4 cm, 2002.god.

Jednoga dana 2002. godine, smo Jakup Ljuljzim i ja (koji smo provodili 24 sata zajedno
non stop diskutujući o umetnosti) smo čuli da Edi Muka, kustos iz Albanije
želi da dođe u Prištinu i odabere umetnike za izložbu pod imenom „Riba ne misli,
jer riba zna sve”. Pili smo kafu u jednom baru u Prištini i razmišljali kako da se
zasigurno ubacimo na tu izložbu.
Sva trojica smo omah dosli na ideju da napravimo performans u kome ćemo
otići sa našim portfolijima pred Nacionalnu galeriju i čekati njega, Edija sveca…
Driton Hajredini

Dren Maljići, „Nada“, emajl na zidu, dimenzije promenljive, 2004.god.

Dren Maljići gotovo svake godine ima bar jedan rad zasnovan na nekoj sentenci
ili reči: “M’vyn ndrim radikal” (Treba mi radikalna promena, 2003), “Hope” (Nada,
2004), “Burda Alah yok!” (Ovde nema Boga!, 2005 koncept) “Death” (“Smrt”,
2005). U Maljićijevom opusu ovi radovi predstavljaju neku vrstu godišnjih ili
periodičnih rezimea duhovnih raspoloženja kroz koje prolazi, koji istovremeno
nastoje da odraze i aktuelnu društvenu atmosferu i procese. Drugim rečima, ove
sentence Maljići predlaže kao neku vrstu kvintesencije pulsiranja same realnosti.
One mu služe za usklađivanje lične i opšte sudbine, a pažljivo su odabrane kao
reprezenti društvenog miljea. Kondenzacijom ličnog i opšteg iskustva u jednoj
reči ili frazi, Maljići nastoji da uspostavi gotovo zaboravljenu funkciju imenovanja
i označavanja….
Skeljzen Maljići

Fitore Isufi-Koja, „Amerika na zemlji–Bog na nebesima“, digitalni video, 4’ 29’’, 2005.god.

Moja ideja je fokusirana na vizualizovanju nečeg najbanalnijeg sa čim se srećem
svakodnevno. Zanimalo me je da shvatim sledeći fenomen: Kako ljudi grade svoju
veru u ono u šta žele da veruju i kako mogu da izmisle sve priče u koje posle
odluče da veruju, samo da bi vas uverili da su u pravu? Ljudi vole da preteruju
zato što ih to tada stavlja u centar pažnje i ponekad deluju uverljivije. Moj videorad
ilustruje ovaj prilaz. Protagonista ovog videa, moj brat, priča priču o moći
Sjedinjenih Država. Albanci, iako znaju da Amerika nije jaka kao u priči moga
brata, nastavljaju da ispredaju legende o Sjedinjenim Državama kao o supersili ili
Bogu na zemlji. Sve je to započelo zato što su SAD vojno intervenisale na Kosovu
i spasile im živote tokom poslednjeg rata na Balkanu.Ljudima je teško da nađu
način da izraze zahvalnost. Albanski način jeste da pričaju o Americi kao da je
svet za sebe. Fitore Isufi

Dren Maljići, „Licem u lice“, digitalni print, 180 cm x 150 cm, 2003.god.

…Maljići koristi umeće pop-arta kao početne tačke za svoje teme, koristi slike
umanjivanja vrednosti čoveka i bledilo u društvu označenom masovnom
potrošnjom. Na suptilan način on uklanja tabu kulta ideala i modernih simbola iz
svoje domovine….
…Najbitniji gest heroja istaknutih u ovom umetničkom delu vezan je za oružje koje
se drži na gotovs, kao paradoksalno nasilni gest koji obezbeđuje sigurnost i ponos
pojedinaca i društava koja se stalno suočavaju sa pretnjom nasiljem. Što
se tiče heroja-oslobodioca, Adema Jašarija, ironija je ovde u transformaciji iz
istaknute i tragične figure u serijalizovanu i običnu ikonu masovne potrošnje, kao
neke zvezde šou-biznisa. Škeljzen Maljići, 2003.

Jakup Feri, „Spasi me, pomozi mi“, digitalni video, 10’, 2003.god.

Mladi umetnik sedi ispred kamere okružen svojim portfoliom. Neko vreme
opisuje svoje projekte gledaocu koga zamišlja kao profesionalca u umetnosti.
Ferijeva prezentacija, estetika i nemontirano snimanje filma navode na pomisao
da je reč o amaterizmu.
Na istočnoevropskim akademijama konceptualna ili socijalno angažovana umetnost
smatrala se amaterskom, stoga umetnikova ironična distanca ima veze sa
shvatanjem te pozicije kao nečeg pozitivnog i, paradoksalno, izvežbanog.
Nataša Petrešin

Fljaka Haljiti, „Naša smrt – jelo drugih“ (Deka jonë, dreka e
Izraz „Naša smrt – jelo drugih“ zvuči kao izreka, ali je više od toga. Vekovima,
kada neko u albanskoj porodici umre, rođaci pokojnikove porodice donose hranu
spremljenu kod svoje kuće i na taj način pomažu da se savlada bol usled gubitka
i da se podeli tuga sa ožalošćenima. U ovom slučaju, reč je o sasvim drugoj konotaciji.
Naslov se koristi za stvaranje umetničkog rada sa potpuno drugačijim
konceptom da bi se došlo do sasvim drugačije dimenzije.
Da li bi žrtva trebalo da bude žrtvovana drugi put ako je postala koncept
umetničkog stvaralaštva? Koliko je to u redu? Zbog čega se umetnik upušta u
takve stvari? Jesu li namere da se žrtva i rodbina poštuju uvek pozitivne, ili su
ljudi i nesvesno dovedeni do toga da žrtvuju osobu drugi put i vređaju rođake
žrtve komercijalizujući njihov bol i tugu? U ovom slučaju, izreka „Naša smrt
– jelo drugih“ koristi se kao metafora i pokazuje umetnika kao osobu koja priprema
jelo da bi uklonila nesreću drugih.
U zaključku, u vezi sa pitanjem „Da li bi žrtva trebalo da bude žrtvovana po drugi
put, ako je postala koncept umetničkog stvaralaštva?“ korišćen je video- spot
grupe „Jeriho“ sa numerom „Kada će pesma prestati“. Ovaj spot je posvećen
žrtvama rata nestalim na Kosovu od 1998. godine. Drugi video- snimak pokreće
uobičajenu debatu među žrtvama, pa se može videti kako reaguju i kakav stav
imaju u vezi sa pesmom grupe „Jeriho“. Fljaka Haljiti

Aljban Muja, „Grad za turiste“, digitalni print, 21,6 cm x 28,8 cm, 2007.god.

Tokom dvomesečnog boravka u Novom Sadu, lepom vojvođanskom gradu u koji
sam bio pozvan povodom umetničke rezidencije, često sam imao problema da
prijateljima koji su me zvali na mobilni kažem gde se nalazim, jer nisam mogao
pročitati ćirilične nazive ulica. Isti ovakav problem imao je i jedan moj prijatelj,
Nemac, takođe u rezidenciji, sa kojim sam se često družio. Ipak, ja sam se nekako
i mogao snaċi, ali on, kao i mnogi koji žive ili su se turistički ili zvanično nalazili
u Novom Sadu, nikako.
Pre su se u ovom gradu sretale i višeazbucne table, kao i samo ćirilične ili latinične,
a ċirilica i latinica su bile ravnopravne azbuke. S obzirom da se poslednjih godina
vlast u Novom Sadu promenila, ova nova forsira ćirilicu. Kad se vlasti na Balkanu
menjaju, obično se menja i politika vezana za imenovanje ili javne napise, i to
samo radi dokazivanja dominacije veċine nad manjinom.
Umetnička intervencija na javnim prostorima, koju sam realizovao po ulicama
Novog Sada dodajući i latinične nazive, može se shvatiti kao reagovanje na ovu
političku dominaciju. U svakom slučaju, ne dajem intervenciji direktno političko
značenje, zbog toga što iza ove akcije stoji “Grad za turiste”, ali navodim i posebnu
potrebu modernih gradova da postanu otvoreniji i transparentniji za turiste,
biznismene i građane koji ne pripadaju dominantnoj etničkoj grupi.

 

Driton Hajredini, „Ujke“ (work in progress), ulje na papiru, 100 cm x 70 cm, 2003.god. “Hoću tebe za vojsku savremene umetnosti!”, slogan je na seriji crteža Dritona
Hajredinija, kosovskog slikara i video-umetnika. Na crtežima su portreti četiri
međunarodno priznata kustosa, koji su podržavali i promovisali umetničku praksu
iz takozvanog balkanskog regiona: Đasinta Pijetrantonija, Haralda Zemana,
Rene Bloka i Edija Muke. Sva četvorica nose Ujka Semov šešir - arhetipska i
uznemirujuća slika koja poziva građane da idu u vojsku.
Serija je napravljena 2003. godine, kada je, statistički gledano, na Zapadu bilo
najzanimljivije biti kustos velikih izložbi, koje su pružale uvid u prilično nepoznatu,
a opet tako romantično zamišljenu umetničku produkciju iz Jugoistočne Evrope.
Ma koliko dvoznačno i površno zvučalo, hajde da pokušamo da ovu vojnu
metaforu shvatimo bukvalno i da probamo da odgonetnemo ciljeve, potencijale i
prave efekte zajednice koju Driton zove „vojskom savremene umetnosti“.
Nataša Petrešin