Alea Iacta Est/Koska je bačena

rodio se miš

Ne znam koliko bi u koliziji sa rasciscavanjem sumnjivih privatizacija moglo da bude usvajanje skorasnjeg predloga o zaustavljanju primene zakona o konverziji zemljista (koji je usvojen u prethodnom sastavu Skupstine).

Jer sa jedne strane se, potpuno osnovano, gone ljudi koji su ucestvovali u stetnim privatizacijama, dok deluje kao da se sa druge strane legalizuje ono sto je u najvecoj meri te privatizacije upravo i ucinilo stetnim.

Slicno razmisljanje na istu temu dole. Neki od, po mom misljenju, kljucnih detalja u tekstu:

- prethodna vlada nije procesuirala krivicne prijave Saveta za borbu protiv korupcije (savetodavno telo Vlade),
- hapsenje Miskovica ne nosi nikakav politicki rizik,
- izostajanje saslusanja bivsih/sadasnjih drzavnih sluzbenika (e.g Cvetkovic, Bubalo, Djordjevic) jer je sistemska korupcija nuzno povezana sa istima,
- bliskost Nikolica i Beka.


Vesna Rakić-Vodinelić:

Mišković je u sudskom pritvoru, a vest o tome u javnosti Srbije recipirana je sa bitno manjom podeljenošću nego privođenje i izručenje, na primer, Ratka Mladića Haškom tribunalu. Da je ozbiljno istraživanje biznisa jednog od glavnih pripadnika četvrte (tajkunsko-partokratske) vlasti važan događaj, ne sporim. Da odista ozbiljna krivična istraga zahteva njegovo pritvaranje – slažem se. Ako je sastavljao vlade, što mu se – ne bez osnova – pripisuje, mogao bi uticati makar na svedoke. Sve to tako treba da bude u jednoj pravnoj državi.

U jednoj od svojih brojnih izjava, Aleksandar Vučić nam saopštava kako više niko ne sprečava ni policiju ni tužilaštvo da rade svoj posao. I baš kad pomislih kako se u Vučićevoj pastirski smirenoj duši najzad otkačila pravna država – on uskliknu njoj – političkoj volji (Svedok, RTS 12.12.2012). Bez političke volje kako njega, tako i njegove političke stranke, tužilaštvo i policija bi i dalje vredno studirali dokumentovane spise Saveta za borbu protiv korupcije i ostali na teorijskom izučavanju nasleđa Verice Barać. Da teoriju preobraze u praksu, bila im je potrebna samo ona – politička volja. Zakon sam po sebi, bez političkog začina, našim tužiocima i policajcima nije dovoljan. Kao da baš niko od onih koji su završili prava nije makar kao dosadnu lekciju iz pravne istorije zapamtio šta je to osnov vladavine zakona iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina, posle Francuske revolucije. Nijedno telo, nijedan pojedinac ne mogu vršiti vlast izuzev ako im je izričito poverena. A, kad im je izričito poverena, onda je moraju vršiti. Naročito, uskraćivanje pravosuđa je kažnjivo delo.

Da u Srbiji ima pravne države koja funkcioniše nezavisno od političke volje (a ne samo onda kada se ova otkači), Tužilaštvo za organizovani kriminal bi, na primer, već uveliko postupalo po krivičnoj prijavi Saveta za borbu protiv korupcije, podnesenoj još 14. maja 2010. godine (www.antikorupcija-savet.gov.rs) protiv sedamnaest lica, povodom akcija (deonica) Luke „Beograd“ – predvođenih Predragom Bubalom i Milanom Bekom – održano bi bilo makar nekoliko informativnih razgovora i stvari bi se pomerale sa mrtve tačke. Nema vesti da je po toj krivičnoj prijavi iko pozvan, odazvao se, priveden, a da je pritvoren, znalo bi se. Iako je Savet za borbu protiv korupcije savetodavno telo Vlade, iako se njemu ne može negirati ne samo pravna, nego ni politička volja da zahteva istragu o stvari u kojoj ima dovoljno osnova za sumnju da su počinjena koruptivna krivična dela. Ali, u nepravnoj državi našim organima gonjenja (tu najpre mislim na tužilaštvo) nije svejedno ko je nosilac političke volje, kako je izražava i kome pripada.

„Niko nije zaštićen“, gotovo horski ponavljaju naši političari. U Dinkićevoj obradi, ide se i korak dalje: „Svi moraju biti ispitani ako narod sumnja“ (Kažiprst, B92, 17.12.2012). Te ovde čovek ne može a da se ne priseti štrajka glađu i žeđu današnjeg predsednika Republike i njegovih izjava vezanih za posetu jednog od vodećih lica iz krivične prijave Saveta za borbu protiv korupcije (Beko): “Ne mora da bude u vladi, neka samo ljude u svetu s kojima sarađuje ubedi da je Srbija zemlja u koju bi trebalo ulagati. Meni bi to bila dovoljna podrška“, dodaje on. Nikolić naglašava i da ga ne bi zvao u vladu samo zato što je sada u sukobu sa vlasti. Takođe, na pitanje hoće li Milan Beko imati povlašćen tretman ako SNS dođe na vlast zato što je bio jedan od retkih koji je Nikolića posetio u bolnici prilikom štrajka, lider naprednjaka za Pres kaže da je Beko i do sada imao povlašćen tretman.“ (B92, Politika, Press, 24.07.2011). Nije poenta to što neko jeste (ili je bio) povlašćen u Nikolićevoj vizuri, nego što to ostaje u praktičnoj delatnosti organa gonjenja. Dogod ne iskoči specifična politička volja.

Hapšenje Miškovića, uprkos gotovo opšteprihvaćenoj pretpostavci heroizma, samo po sebi, ne nosi osobiti politički rizik. Jer, on je, po svemu sudeći do te mere bio politički svačiji, da je postao politički ničiji. I tu dolazim do suštine istrage koja se vodi prema njemu i drugima. Ovo hapšenje će postati politički rizik tek kad/ako se poveže sa državnim organima, tačnije političarima i državnim činovnicima koji su vršili i koji danas vrše političke funkcije. Koliko se moglo razabrati iz pravno ne sasvim jasne izjave tužioca za organizovani kriminal, Miljka Radisavljevića i iz nekih ozbiljnijih članaka u štampi, koji nisu išli samo tragom „hapšenja veka“, već i krivičnih dela koja se Miškoviću i drugima stavljaju na teret (Danas, 14.12.2012), radi se o delu koje ima posrednu vezu sa postupcima privatizacije. Valja napomenuti da privatizaciju putarskih preduzeća nije obrađivao Savet za borbu protiv korupcije niti se ona nalazi na listi EU o spornim privatizacijama. Oslanjajući se na podatke koje prezentira Danas (a poziva se na zvaničan izveštaj Agencije za privatizaciju), sporno je da li su radnje nadzora koje spadaju u nadležnost Agencije, van povezanosti sa krivičnim delima kojima se terete Mišković i drugi. Možda bi policija i tužilaštvo mogli sebi da sačine jednu, na primer ovakvu mapu puta:

(Podaci o direktorima Agencije za privatizaciju nalaze se u članku CINS – Centra za istraživačko novinarstvo NUNS-a, www.nuns.rs. Čitalac te podatke neće naći na sajtu Agencije, uz sve pozivanje na transparentnost.)

Ono što do sada izostaje u „slučaju Mišković“ jeste saslušanje predstavnika države. Naime, korupcija se, po dosta široko prihvaćenoj definiciji Svetske banke, smatra zloupotrebom javnih resursa, zarad ličnih interesa. Dela sistemske korupcije neizbežno su povezana sa državom kao nosiocem javnog interesa, tj. sa nadležnim organima. Korupcija u privatizaciji neminovno se povezuje sa Agencijom za privatizaciju kod nas. Kao i druge agencije, ni ova nije „departizovana“.

Među nabrojanim direktorima, Mirko Cvetković, u vreme vršenja funkcije nije bio član stranke, ali je kasnije to postao – član DS i prethodni predsednik Vlade. Miodrag Đorđević smatra se „kadrom DSS“. On je bio uklonjen sa funkcije direktora, a u to vreme Aleksandar Vučić je izjavio: „Kad se neko smenjuje dva-tri meseca pred izbore, onda ili je do guše umešan u kriminal ili je želeo da spreči tešku krađu državne imovine. Pošto nema krivične prijave protiv Đorđevića, u pitanju je verovatno ovo drugo, a ovi na vlasti smenjuju čoveka jer ne dozvoljava pljačku Robnih kuća “Beograd”, koje će budzašto, uz masne provizije biti prodate italijanskom “Benetonu” i NIS, za koju je zagrizao britanski EFT“ (članak CINS – Centra za istraživačko novinarstvo NUNS-a, www.nuns.rs). (Uzgred, ovo je Vučićev mali promašaj u predviđanjima – NIS je zapravo poklonjen ruskom Gaspromu). O direktoru koji je došao potom, Vladimiru Galiću: „Prema saznanjima ‘Blica’, činjenica da je Galić Kikinđanin i član DSS-a upućuje da je ministar privrede Predrag Bubalo, njegov sugrađanin, imao uticaj na njegovo imenovanje na čelo Agencije. Inače, sada već bivši direktor Agencije za privatizaciju Miodrag Đorđević ostavku je podneo 6. oktobra, na dan kada je isticao rok za preuzimanje tenderske dokumentacije za kupovinu RTB ‘Bor’“ (članak CINS – Centra za istraživačko novinarstvo NUNS-a, www.nuns.rs). Iz DSS Galić je prešao u SNS i danas je u Gradskom odboru Novog Sada. Naredna direktorka Vesna Džinić bila je bliska saradnica Mlađana Dinkića (članak CINS – Centra za istraživačko novinarstvo NUNS-a, www.nuns.rs). Nijedan od direktora AP nije (još) saslušan u „slučaju Mišković“, a imalo bi se od njih šta čuti povodom stavljanja hipoteka na kupljena putarska preduzeća, naročito tolerisanja onih koje su stavljene bez odobrenja AP i postupanja putarskih preduzeća kad su bila opomenuta da hipoteke skinu, kao i uopšte o nadzoru poštovanja ugovora o privatizaciji.

Iako se krivična prijava protiv Miškovića i drugih, za sada, odnosi na krivično delo zloupotrebe službenog položaja (koje, paradoksalno, prestaje to biti kad su u pitanju nedržavna pravna lica, ako je verovati najnovijim izmenama Krivičnog zakonika), radnje koje im se stavljaju na teret mogle bi voditi ka drugom krivičnom delu – prouzrokovanju stečaja. Za zloupotrebu službenog položaja i prouzrokovanje stečaja, potrebno je dokazati da je, na primer Mišković, pored toga što je bio vlasnik imao i upravljačka ovlašćenja i to je jasno uvideo šef policijske radne grupe za borbu protiv korupcije (Utisak nedelje, B92, 16.12.2012). Ujedno, ova činjenica biće jedan od elemenata strategije odbrane (Utisak nedelje, B92, 16.12.2012).

Jelisaveta Vasilić iz Saveta za borbu protiv korupcije je vispreno uočila i izjavila: „Svaki kupac ima svog prodavca“. E, javnost Srbije bi morala osim tajkuna (kupaca) da dobro upozna državne službenike (prodavce). Tada će moći da se govori o neselektivnoj i obuhvatnoj borbi protiv korupcije u krivičnopravnom smislu. A to je samo jedan aspekt te borbe koja je svugde teška, a rezultat joj je neizvesan.

Sad, politička volja očekuje da Mišković označi političare kojima je davao novac. Na temu odgovornosti političkih stranaka kojima je davan novac – politička volja kao da splašnjava. Na pitanje: „Za sada je javnosti zvanično poznato samo ono što je predsednik Nikolić 2008. rekao, da su Mišković i Milan Beko u kampanji te godine finansirali jednu televizijsku emisiju i jedno iznajmljivanje prevoza za SRS“, Aleksandar Vučić odgovara: „I tada je Toma Nikolić pokazao da je pošten, za razliku od mnogih koji su svoje kampanje bazirali na činjenici da kritikuju Miroslava Miškovića, a onda su postali najveći branioci njegovog lika i dela.“(Politika, 16.12.2012). U pravnoj državi ne bi se istraživalo samo to koji su političari bili podmićivani. Insistiralo bi se naročito na pitanju koje političke stranke su primale novac od bogataša (samo se treba setiti Helmuta Kola – primanju novca za njegovu političku stranku, Angela Merkel, između ostalog duguje svoje stabilno zadržavanje na čelu CDU). Plaćanje političke stranke ne može biti mecenat. A, Mišković se ponašao kao pravi politički mecena, ali ne darodavac, već onaj koji očekuje zauzvrat nešto zahvalnosti. Kakvu zahvalnost – videlo bi se po visini bankovnih računa, koji po svemu sudeći nisu ovde. A kod nas je izgleda dovoljno priznati da je političkoj stranci plaćano, pa dobiti tapiju na poštenje.

To je nešto od onoga što razlikuje partokratiju od demokratije i pravnu državu od države političke volje.


Peščanik.net, 18.12.2012.

akoje ovoj takoj,đabe krečimo onomade.linak ljudi i čoveci linak,'ebo nas disaigner

Зашто не користиш сва слова - šđžćč !?
Лакше би се читало.
Но, ако не знаш како додати горе насведена latinična слова, слободно питај, није срамота не знати.