Nmosmaraš

Realno - nisam očekivao da se mi, kao oni neki štreberi, ljubimo ispred autobusa.  Recimo da bi neki mali, tajni mah-mah bio sasvim ok. Mungos se ni sa tim nije složio.

Ok, bar nismo brijali ono malo paperja sa nausnice. I to je nešto. A nije da nismo bili zapeli.

Komunikacija sa adolescentom nikada, u svedenosti izraza, nije bila jednostavnija u svom minimalizmu. Bar sa njihove strane.

- Punjač. Jesi li poneo punjač za telefon?  Nmsmaraš!

Nije poneo.

- Kapi za nos, Septolete, oveone tabletice... Nmosmaraš!

Evo kesice na stolu.

I tako.

Pred nama je osam dana u tunelu usred mraka. Prekjuče sam se ujeo za jezik uhvativši sebe kako glasno evociram uspomene sa svoje osmačke ekskurzije, a videvši izraz panike na licu vjerne ljube. Ona je svoju potpuno izbrisala iz memorije. Sa fanatičnom se verom uživela u ulogu dobrog deteta, retroaktivno.

Naravno da mi ne pada na pamet da sa njom raspravljam šta bi oni tamo mogli da rade. Ni danju, kamoli noću.

Pošto sam, iskustveno, siguran da će naš korisnik najčešće biti nedostupan, moji će napori biti usmereni na sprećavanje smaranja u pokušaju razredne i štrebera koji su dostupni.

I potajno se nadam da će mungos, u svom ponašanju, biti umereniji od oca. U opštem interesu.