DOBRO, SRBADIJO, ISPIRAJ USTA, MANJE ĆE TI SMRDETI!

ILI, SRBLJANOVIĆKA NIJE GADURA ONA JE PISAC!

Čovek ima jedan život i važno je da ga živi pošteno. Posle toga možda ima nešto, a možda dođe samo gusti mrak. A samo od te lične bruke ili poštenja zavisi da li će ti neko nekad zapaliti sveću, da ti svetli u tom mraku, ili će ti na grobu zapišavati koprive. Kad u Srbiji poštenje postane brend, onda će to biti nešto.

Biljana Srbljanović

На питање ко је Биљана Србљановић најчешће можемо добити одговор – па она наркоманка што је Добрицу Ћосића назвала злим старцем, и што мрзи Србе, а  подржава хомосексуалце. Насловне стране Србљановићка може испунити само ако је ухапшена, или ако дирне у наше старозаветне „Јеремијаде“ – систематско унижење „оца нације“ већ јој обезбеђује популарност о каквој ни Покојна Милева не може да сања. Усташе наши, усташе двераши – па свако по један камен на Биљану – ко већи камен, том већа „плаћа“. И све то „за крст часни и слободу златну“. У име Христа и светосавља палацају језицима фрустрирани родољуБци, политички параноЈици, како би у свеопште малограђанско лудило унели дашак трулежи. Пошто је Каладонт скуп, онда им Биљана послужи да исперу уста – добро, Србадијо, испирај уста, мање ће ти смредти. Пошто је нормално да у срБским „Породичним причама“ тата бије маму, а да родитељи бију децу – тако је потпуно нормало да свог неистомишњеника назовеш – издајником, страним плаћеником, курвом која се продала за мале паре. Лакше је позабавити се Биљаниним животом, него ли сопственим – мање боли. Огуглали смо на општи смрад и трулеж, па нам свака свежина дође као непријатност – као промаја од које можемо да се укочимо. Биљана је често предмет разговора „сеоских момака“ који не би мрднули из својих паланки да им није било служења војног рока. Разноразни звераши и „дрводеље“ седећи испред задруга претресају државну и светску политику, па успут докаче и Биљану – јер им је на увце шанула да им смрди из уста и да није лоше понекад опрати зубе, јер могу дуже трајати.

Ко има ушу чуће – само се бојим да смо и без ушију остали.

Признајем, понекад полемички искључив дискурс каратеристичан за Србљановићку запара и мени уши – нисам разумео, а и даље не разумем њено поређење Лили Марлен и Марша на Дрину – мени лично не би сметало да се на крају Бечког концерта одсвира Лили, као што ми није сметало ни када се на концерту у УН свирао Марш. Плашим се, можда постајем аутистичан – можда не чујем оно што би требало чути. Наравно, можда није пристојно једног старца назвати „злим“, али је још мање пристојно да старац одлучује о будућности која није његова. Међутим, није овде проблем у старцу, већ у старцима који су били идеолошки „светионици“ генерацијама младих људи који мрзе Хрвате, Албанце, Бошњаке, а да при том нису упознали ниједног Хрвата, Албанца или Бошњака. Метафизичка и митолошка мржња – сеју је где год стигну, а она се као и сваки коров прима и опстаје. Погрешно време, страци нису били – још увек постоје, још увек трују младе генерације учећи их како треба волети и најгорег Србина, јер је Србин.

Докле бре, тровачи, докле?

Биљана је наша промаја, она удара in medias res – изазива главобољу, мучи старце, продужава им несанице, подсећа их на трауме из детињста – па пошто још није смишљен лек против промаје, онда је најбоље затворити двери, а Биљану линчовати и протерати.

Опште националну хистерију потпомогну медији, јер је наша „бара“ и сувише мала, а насловну страну тешко можете испунити – пошто су старлете баш тих дана, кад је Биљана проговорила, биле обучене. Кажу, и најгора реклама је најбоља реклама – само се поставља питање да ли је Србљановићки таква реклама потребна. У Србији која је чула за Ћосића, иако већина СрБчади Ћосића није читало, јер су његове књиге дебеле, која о светосављу и хришћанству зна таман толико колико и они матине пророци (разни наши образовци чији су „мозгови“ националистички постројени) – треба рекламирати Србљановићку.

Србљановићка је писац, драмски писац и то тренутно један од најуспешнијих у Срба. То мали број СрБчади зна – ја бих још додао – Србљановићка је родољуб, патриота – „она љуби род свој“, просветитељка и визионар чији ћемо језик разумети у времену будућем.
Космполитизам светосавски, истрајност Доситејева. Можда прејако поређење, али ја тако видим Биљану – лучоноша.

За своје драмско стваралаштво добила је нагаде које носе имена угледних српских писаца – Јоаким Вујућ, Слободан Селенић, добитница је пет Стеријиних награда. Добитница је награде немачког часописа Theater heute за најбољег иностраног писца у позоришној сезони 2005/2006. и Европске награде за нову позоришну уметност (Premio-Europa per il Teatro) у Солуну. Њене драме играју широм Европе и белог света.

Кога то уопште занима?

Ето, чудна ли чуда – занима мене, па сам решио да се позабавим Биљаниним драмама. Мислим да она то заслужује.

Рад треба да штампам, па ћу на блогу изнети само краћи резиме, не замерите, блоговатељи.

Досадашње драмско стваралаштво Биљане Србљановић може се систематизовати у две тематске целине.    

Прву тематску целину чине драме које карактерише политичка ангажованост и оштра критика савременог друштва – Пад, Београдска триолигија, Супермаркет и Америка, други део. Драме Пад и Београдска триологија баве се драматичним трагањем за личним и друштвеним идентитетом у судбоносним раздобљима новије српске историје. Србљановићка не прихвата травестиране колективистичке интерпретације националне историје, већ се суочава са стварношћу преиспитивањем представа о себи и сопственом народу. Међутим, подједнако оштро Србљановићка критикује и заблуде европског и америчког друштва у драмама Супермаркет и Америка, други део – подвргавајући снажној иронијској деконсрукцији актуелне социјалне вредности Запада, Европе и Америке. Док у Супермаркету демистификује визију блажене Европе и своју политичку оштрицу усмерава ка постнационалистичкој Европи и неолибералним предрасудама Запада, у драми Америка, други део ауторка разобличава амерички сан сликајући „уљуђену“ дехуманизацију америчког друштва након 11. септембра 2001.

Синтагма породичне приче најбоље ће послужити за именовање другог тематског циклуса у оквиру драмског стваралаштва Биљане Србљановић. Реч је о драмама које проговарају о личним проблемима савременог човека као што су породични и међугенерацијски односи и сукоби. У драмама Породичне приче, Скакавци, Барбело, о псима и деци, и Није смрт бицикло (да ти га украду) – Србљановићева је заинтересована превасходно за живот различитих породица, за односе старих и младих и способност њиховог међусобног разумевања. У овом тематском циклусу доминира интимна димензија савременог човека, док је политичка димензија у другом плану (или је у потпуности потиснута). Опседнута кућним темама, како и сама наглашава, Биљана Србљановић проблематизује однос генерација – родитеља и деце која старе, а не одрастају, која симболично убијају своје родитеље који се не предају и грчевито држе <...>. Кућне теме су специфичан драмски оквир који је послужио ауторки да на један субверзиван и нов начин уведе у позориште неке старе метафизичке теме као што су усамљеност, старење, потреба за љубављу, живот који је својеврсно одлагање смрти, па и саму смрт.

У циклуса драма Биљане Србљановић које се баве „породичним причама“ средишни проблем лежи у судару низа претпостављених и међусобно непомирљивих вредности; сукоб који се не може завршити споразумно. Проблем заправо настаје јер постојеће породичне вредности почивају на некој имплицираној универзалној основи, која се не преиспитује. Наиме, темељне породичне вредности обавезују неписаним и метафизичким законима све чланове породичне заједнице. Наравно, тако конструисане вредности претендују да постану универзалне, а самим тим и ауторитативне. Универзално је у драмама Биљане Србљановић затворена категорија која a priori одбија сваки захтев за укључење новог и другачијег. Родитељи су представници универзалних вредности, па самим тим и „ауторитет“. Деца која старе, а не одрастају у грчевитој су борби са појмом ауторитета и универзалног, јер друштвена стварност и културолошка матрица – која детерминише њихову свест – критику и преиспитивање универзалног и ауторитета препознаје као негацију и оспоравање истих. Међутим, да би деца коначно одрасла, неопходан је један вид преиспитивања, али не породичних вредности и ауторитета родитеља већ унапред датих или утемељујућих премиса на којима су те вредности конструисане – дакле, преиспитивање свеопштег друштвеног система.

Слика породице је пројекција читавог друштва чије се стање рефлектује на најинтимније сфере породичног живота. Као неизбежна последица неуравнотеженог друштвеног система долази до раслојавања и распадња породице. И родитељи и деца најинтимнијим делом свога бића желе да успоставе блискост у међусобним односима; ликови у драми чезну за љубављу и пажњом – али их удаљава потрага за личним идентитетом и застрашујућа себичност која је по мишљењу Србљановићке одлика сваке генерације. Нико не мисли ни на оног пре ни на оног после себе, јер ни на њега самог нико није мислио. Без извесне будућности, у борби са прошлошћу која је својеврсна хронологија разочарења и промашених илузија, ликовима остаје само садашњост оптерећена изгубљеним надама у којој се међусобно стрве фрустрирани пред чињеницом да ништа не могу променити. То су ликови без стварности, који иза себе ништа неће оставити, па самим тим неће бити ни упамћени.

Дакле, Србљановићка пише и о општељудским темама – није пуки „плаћеник“ и ангажовани драмски писац који има за циљ да попљује Србију. Пише о болештинама српског друштва и породице, не болештине ради, већ исцељења ради. Сетимо се, ни Т. Ман није писао „Чаробни брег“ да би славио болест. Наравно, и Ман је био протеран од „стараца“, као што хоће да протерају и Биљану.

Е, па, тровачи – драме у руке, па кад испирете уста Биљаном, бар да пљувачка не буде бљунтава.

Душан Благојевић