NO COMMENT

Autor: Rodoljub Šabić

Priča počinje tako što jedan novinar podnosi zahtev za slobodan pristup informacijama jednom javnom komunalnom preduzeću (JKP). Traži informacije kao što su završni računi, godišnji programi poslovanja, godišnji izveštaji o poslovanju, popisi dugovanja i sl. A nastavlja se kroz mnogo „zanimljivih" sekvenci.

1. JKP, iako su predmet zahteva „tipične" informacije od javnog značaja, ipak „ćuti". Bolje rečeno, ignoriše zahtev a samim tim i činjenicu da nepostupanje po zahtevu predstavlja zakonom predviđen kažnjiv prekršaj.   

2. Novinar, nakon proteka zakonskog roka od 15 dana  podnosi žalbu povereniku za informacije.

3. Poverenik povodom žalbe, u skladu sa zakonom traži od JKP izjašnjenje, a JKP u odgovoru navodi: „zahtev nije stigao do lica ovlašćenog za postupanje za pristup informacijama od javnog značaja, pa iz tih razloga navedeno lice nije ni moglo da dobije odgovor po traženim podacima."

„Objašnjenje" naravno otvara par zanimljivih pitanja. Kako je i zašto moguće da zahtev koji je nesporno stigao u JKP „nije stigao i do lica ..."? Ni zašto bi to trebalo da je bitno?  Ali ostavimo to po strani, jer ...

4. Poverenik donosi rešenje i nalaže JKP da tražiocu da tražene informacije. U obrazloženju tog rešenja poverenik se naravno osvrnuo i na dodatnu, naknadnu „argumentaciju" JKP po kojoj se zahtev tražioca odnosi na „prevelik broj informacija", njegovo traženje je „nerazumljivo". Obim traženih informacija ne može biti razlog  za odbijanje zahteva žalioca, već eventualno razlog za produženje zakonskog roka  za postupanje po zahtevu, sa 15 do 40 dana. Ni „nerazumljivost" čak i kad stvarno postoji, nije razlog zbog kog se može uskratiti pravo na pristup informacijama. U slučaju kada je zahtev neuredan, tražioca se mora poučiti kako da otkloni nedostatke i tek ukoliko u roku od 15 dana to ne učini može se odbaciti zahtev. 

5. I po prijemu rešenja JKP i dalje „ćuti". Ignoriše činjenice da su po zakonu rešenja poverenika konačna, obavezujuća i izvršna, kao i da nepostupanjem po nalogu poverenika čini još jedan zakonom predviđen prekršaj.

6. Novinar podnosi zahtev povereniku da sprovede administrativno izvršenje svog rešenja. Zakonom je predviđeno da to poverenik čini u skladu sa zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak. Najkraće, to znači da može sukcesivno izreći 2 ili više kazni (penala) do ukupnog iznosa od 200.000 dinara.

7. Poverenik, u skladu sa ZUP-om prvo donosi rešenje kojim dozvoljava prinudno izvršenje i JKP poziva da u dodatnom roku od 3 dana postupi po nalogu, pod pretnjom novčanog kažnjavanja.

8. JKP i dalje „ćuti".

9.Poverenik izriče JKP-u prvu novčanu kaznu u iznosu od 20.000 dinara.

10. JKP obaveštava poverenika da je platilo kaznu. O traženim informacijama i dalje „ćuti".

11. Poverenik izriče i drugu novčanu kaznu, ovaj put u iznosu od 180.000 dinara.

12. JKP ovaj put ne plaća kaznu. O traženim informacijama i dalje „ćuti". Uz to obaveštava poverenika da će „pokrenuti spor" kod Upravnog suda. Kakav spor, ne objašnjava. A teško i da može objasniti, budući da tužba protiv rešenja poverenika nije dopuštena. JKP to ne zna? Ili?

13. Poverenik, kao i uvek u sličnim situacijama, u skladu sa zakonom, podnosi nadležnom sudu predlog za prinudno izvršenje novčane kazne a Vladi Srbije zahtev da ona prinudnim putem obezbedi izvršenje njegovog rešenja i omogući tražiocu pristup informacijama. Vlada Srbije već godinama ne preduzima ništa konkretno povodom obaveze da primenom prinude pomogne  u izvršenju rešenja pvoerenika. Nije nikakvo iznenađenje ako i ovom prilikom ostane „dosledna". Međutim, za iznenađenje se ovaj put pobrinuo sud koji je poverenika obavezao da plati taksu za izvršenje u iznosu od 13.400 dinara! Pri tome je prevideo „sitnicu" da su po članu 9. Zakona o sudskim taksama država Srbija i državni organi oslobođeni plaćanja takse.

Je li moguće da sud ne zna ovu zakonsku odredbu? Ili da ne zna da je poverenik državni organ? Ili ipak ...?

Zar nije očigledno da je ovakvom totalno neracionalnom rasipanju  novca, vremena, papira, energije, živaca... suvišan bilo kakav komentar, čak i da nisu u pitanju informacije koje bi javnosti morale biti dostupne i bez ikakvog posebnog zahteva, onlajn? A relativno lako bi moglo da ne bude tako. Sa nekoliko novih, dobro lociranih odredbi u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Raznih, ali pre svega kaznenih, ali upravljenih ne na budžet nego na džep odgovornih lica. Pa se nužno nameće pitanje - zašto je, još krajem pretprošle godine pripremljeni Zakon o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja povučen iz procedure i nikad u nju nije vraćen?