ZATURENI NASLOV

               Eto, a za sve je kriva ona dama Šonagon što je u desetom veku živela na dvoru japanske carice Sadako i dugo vreme prekraćivala pisanjem. Jer, imala sam naslov, imala sam čitavu priču o drvetima raznih vrsta, lepo skockanu i sređenu, danima po mislima pretumbavanu - samo na papir da je bacim, kada sam počela da čitam njene dnevničke beleške pod imenom ,,Zapisi pred san''.
               I šta? Ustanovim da je ona još pre jedanaest vekova tu moju ideju već sprovela u delo. Mislim, sve to: nabraja različita drveta i svoje asocijacije vezane uz njih. K tome, sve to zapisuje pred spavanje, taman kao i ja što rečenice sklapam u glavi neposredno pre nego što ću da odlutam u Morfejevo carstvo. Toliko me je sludela i zbunila, da sam naslov sasvim zaboravila. Jer, ko će mi sad verovati da sam do teme za pisanje došla nezavisno od nje, kada nikakvih dokaza za to nemam?
               I šta da radim? Naslov zaturen, čini se, nepovratno, a tako je lepo pasovao. A i ne mili mi se više da pišem...
               Nego, beše li u tom mom naslovu zbornik?
               Herbarijum?
               Spisak?

               Katalog?
               Ne, ne, ne...
               Ma setiću se ja već, samo mi treba malo vremena...
               Ček, ček...
               Tu je negde...
               A, da! Leksikon.
               Dakle

                                                   LEKSIKON DRVEĆA

               BADEM - Jedno jedino drvo u vinogradu, naspram pudarske kućice. Ispod njega drvena klupa. Okolo čokoti hamburga i kardinala lišća poprskanog plavim kamenom. Stablo uredno zakrečeno, vitko i pravo. Prvi prolećni cvetovi u čitavom kraju. Pene se izdaleka kicoški i kapriciozno, svesni svoje pahuljasto bele lepote sa tek natruhom ružičastog koje se čini gotovo nestvarnim, jasno vidljivi među još golim granama ostalih voćki koje tek rešavaju da zametnu pupoljke, predomišljajući se svako malo još uvek zimogrožljive i nepoverljive prema prvim nagoveštajima proleća.
               VIŠNJA - Ne bilo koja. Ona jedna posebna na kojoj bih verovatno čamila i dan danas da se moja predobra strina nije sažalila na moje vapaje i pomogla mi da siđem sa nje.
               Ne sećam joj se ukusa. I nije bilo tako daleko do prvih grana kada sam se verala uz nju. Ali, odozgo, zemlja je delovala strahovito daleko. Znam, trebalo je da naučim lekciju i da se snađem sama - zato su svi otišli surovo gluvi na moj plač. Srećom, strinica nije verovala u tu vrstu pedagogije, pa mi je pritekla u pomoć.
               I ona druga višnja, ostarela, umorna od stalnog rađanja što je sasvim digla ruke od sebe i dopustila vinovoj lozi da se uspuže uz nju, razbaškari se po njenim kvrgavim, teškim granama i odatle se razbacuje tamnim grozdovima svake jeseni.
               RINGLOVI - Drveće dušu dalo za međe u salašarskim baštama. Sitno lišće koje ne daje puno hlada, sitni plodovi... Hrana za praseći živalj kada se prezrele šljivice otkinu sa grana i zanimacija za raskokodakanu živinu što slobodno trčkara svuda po avliji. Crvene, žute, plave i bele kuglice što puckaju pod zubima. Najukusnije voće detinjstva nakon zelenih kajsija koje su, naravno, uvek bile bez premca.
               KISELO DRVO - Najbeskorisnije drvo na svetu. Podesno tek da se oko njega zaveže jedan kraj konopca za sušenje veša. I za penjanje, naravno. S tim što je moj brat empirijski utvrdio da nije najpametnije silaziti sa njega naglavce. Taj nauk ga je koštao par šavova na čelu i nekoliko ,,Neću više nikad.'' izjava u koje niko nije poverovao.
               JABLANOVI - Sve što je ostalo kada je srušena bakina i dedina kuća da bi se gradili novobeogradski blokovi. I dan danas mi se srce stegne kada ih vidim. Ipak, znam da negde duboko u svom korenju čuvaju ona ista sećanja na jedno neprocenjivo lepo detinjstvo ušuškano mnogim ljubavima koja čuvam i ja, pa mi od te spoznaje nekako bude lakše.
               ORAH - Zreli plodovi za kolače, barem onaj deo koji ne pokupe veverice, puhovi i pacovi. Zeleni za najbolji orahov liker na svetu koji mama nikada ne zaboravi da napravi. Hlad za da se ispod njega potpaljuje roštilj. Debela, gotovo horizontalna grana za ljuljašku. Čitava krošnja, stamena i sigurna, za penjanje. Sva deca su svoje majmunske sklonosti vežbala na njemu. Za one nespretne i plašljive, uvek su tu bile prislonjene i drvene lotre.
               A onda bi deca odrastala i dobijala svoju decu, i sve bi se ponavljalo: penjali bi se i mali i veliki, tek da dokažu da im se može.
               TOPOLE - Livada iza škole. Poligon za trčanje na časovima fitičkog, ili, u prevodu, dušegupka. Još kada vetar krene da raznosi bele mace na sve strane u razigranim kovitlacima, pa veje kao da je zima i ne može da se diše od golicavih vrtloga... A treba istrčati još tri kruga do kraja časa...
               BOĐOŠ - Ko zna zbog čega vrapcima omiljeno drvo na onom kraju korzoa kod Minipove poslastičarnice. Krošnja puna lepeta i cvrkuta. Naravno, bilo je sasvim razumno izbegavati šetnju ispod nje. Oni koji se toga nisu setili, imali su malih problema sa žitkim mrljicama na odeći i u kosi.
               Zelene bobice - idealna municija za duvaljke koje smo svi kao deca koristili u svojim ratnim igrama. A od čega su duvaljke pravljene nikako ne mogu da se setim.
               GINKO - Jedno jedino stablo u čitavom gradu. Dospelo tu kao deo parka koji je predonoratovski vlasnik nekoliko fabrika predano gajio oko svoje vile sa ribnjakom, ušuškane u hladu najrazličitijih retkih biljnih vrsta. Večita žrtva u sezoni pravljenja herbarijuma. Bilo je pitanje prestiža zaputiti se do na kraj varoši i ubrati par neobičnih lepezastih listova za presovanje.

               ŽALOSNA VRBA - Nepobitan dokaz da vile moraju da postoje i da se, sasvim sigurno, skrivaju od znatiželjnih pogleda baš ispod njenih grana, tako podesno raspuštenih poput vilinskih vitica.
               BREZE - Idealne za lirsku poeziju, onako tanane i bele, sa lišćem što treperi na povetarcu srebreći se i svetlucajući.
               Ali, budimo razumni.
               Kada krenu da rasipaju one svoje oštre male semenke, postaje naporno. Bude ih puna kuća. Donose se na obući, uleću kroz otvorene prozore nepogrešivo pronalazeći paučinu i uplićući se u nju čineći je surovo vidljivim, a domaćičin trud oko spremanja kuće očigledno nedovoljnim, izviru iz tepiha, zapliću se u zavese...
               POMORANDŽA - Još nedosanjani san da sa stabla svojom rukom uberem zreli plod topao od svetlosti i mora.
               DUDOVI - Onaj jedan jedini beli i najkrupniji u čitavoj ulici.
               I onaj jedan crni kraj autobuske stanice čiju svaku neravninu na stablu znam.
               I još jedan, najtužniji, koga ne želim ni da se setim, a sve zbog jedne štrange rukom ispletene i rukom u omču vezane.