Синиша Ковачевић
26.04.2013.
Госпођо председавајућа, даме и господо, госпође и господо министри,
Имао сам потребу и намеру да се обратим и господину премијеру и председнику државе, видим да их, нажалост, нема, али ће бар изостати срџба премијерска, будући да, како се приближава тренутак када Пепељуга треба да изгуби ципелицу, коњи да се претворе у мишеве, а кочија у бундеву, срџба нашег премијера према ДСС расте, тако да је у том смислу можда и добро што није овде.
Не могу да се отмем утиску, драги пријатељи, да је најчешће помињана синтагма у овој резолуцији управо Европка унија – иступање, одступање, долазак, прилазак итд. Само ћу вам на брзину рећи да се, рецимо, у другој алинеји преамбуле каже: „поступање ЕУ“; па се онда каже у тачки 1. у члану г): „разговори са представницима у Приштини и сваки договор који буду постигли, треба да дају допринос европским интеграцијама Републике Србије“; па се онда у тачки 4. каже: „Република Србија приступа дијалогу са Приштином свесна значаја који би постизање обострано прихватљивог решења имало да се убрзају интеграције читавог западног региона у ЕУ“ итд.
Са својим скромним образовањем и памећу био сам, драги пријатељи, убеђен да ова резолуција треба да сачува територијални интегритет отаџбине, да треба да сачува њену целовитост, да треба да сачува суверенитет и достојанство, да понуди руку помирења Албанцима, инсистирајући на чињеници да је Косово и Методија заувек, одувек и вечито српско, као и прапростор настанка српске државе, вере, цркве, језика, идентитета; да је као такво родно место српске нације и сваког Србина појединачно; да Грачаница, драги пријатељи, није самоникли коров на купусишту, а да Симонида није зидни тапет купљен у оближњем Меркатору.
Шта мора да спречи резолуција
Нажалост, нема господина премијера и нема господина председника и ја то не могу да им кажем. Рећи ћу још једну ствар. Уз све те чињенице, на то и такво Косово, потпуно завичајно право полажу и сви они Албанци који су тамо рађали своју децу и сахрањивали своје родитеље. По мом скромном разумевању ствари, ова резолуција требало је да говори о неминовности историјског споразума два завађена народа да би убудуће живели без зађевица, без крви, трговине наркотицима и унутрашњим органима. Заиста, апсолутно не разумем какве то везе има са прикључењем ЕУ.
Ова резолуција треба да спречи нову спиралу насиља, појаву српске гериле на Косову, на северу Косова, да спречи укус горчине и колективну фрустрацију да је Косово изгубљено, да елиминише једном заувек идеју о томе да се Косово може изгубити, јер, драги пријатељи, Косово није дугме да може да се изгуби.
Оно је – као што вам је, претпостављам, познато – отето, а, када се нешто преотима, то не чине преотимачи, него ослободиоци. Само што иза ослободилаца – иза њихових белих коња или белих тенкова, свеједно – иду или песници или сниматељи, а одмах иза њих иде освета. У том смислу тај цирцулус вициосус требало је да спречи ова резолуција. Зато је, напокон, ваљда и писана, а не због прикључења ЕУ.
Куцате на врата и просите, драги пријатељи еврофиличари, удату и већ одавно испрошену девојку. Брод који се зове Европа увелико тоне. Путници га у препуним чамцима за спасавање напуштају потпуно успаничени, а само српски чамац са зајапуреним веслачима и усплахиреним кормиларом, усхићеним кормиларом једнако колико и усплахиреним, увелико и енергично веслају према олупини. Ни једна, драги пријатељи, мултиконфесионална и мултинационална империја није опстала. Неће ни ова.
Да вас подсетим на Совјетски Савез, да вас подсетим на Британску империју, Римску империју, Отоманску, Аустроугарску… Све су се распале у крви и пепелу. На ту ломачу, бар када су у питању Турска и Аустрија, и ми смо, веровали или не, додали понешто цепаница.
Ништа пре брака
Европа је комфорна гробница за мале народе. Па не мислите ваљда да глас једног Луксембурга има једнаку снагу као глас једне Француске. Да глас једне Словеније има једнаку снагу као глас једне Немачке. Драги пријатељи, када Ангела говори, Јанез трепће тихо и нечујно. Додуше, кад Ангела говори, сви трепћу тихо и нечујно.
Србија на та врата куца прекасно и Србија тамо није добродошла. Европа се, даме и господо, распада. Питајте Грке, Португалце, Ирце, Мађаре. А ви говорите о истанчаном смислу за реалност. Реалност није константа. Најмање је политичка константа. Да је тако, ми бисмо и данас агама шетали опанке и пристајали на право прве брачне ноћи. Да је тако, Хитлер би и данас био у Паризу, а Хрватска и Словенија још би биле у Југославији. Кад сте болесни, драги пријатељи, не пристајете на реалност. Лечите се.
Кад вам је дете, недајбоже, у канџама нарко-мафије, не пристајете на реалност, него зовете рођаке, пријатеље, лекаре, психологе. Нећете га, свакако, уважавајући реалност, оставити на милост и немилост нарко-дилерима и сачекати да га овереног пронађу у неком сквоту или неком хаустору, него ћете, позивајући лекаре, породицу, психологе, психијатре, ако треба закуцати на врата и премијера и председника и звати војску и ватрогасце, под условом да имате војску и да имате ватрогасце.
Чекаћемо као Јевреји, чезнути за божурима и чекати да се реалност промени, без комплекса да се баш нама заломило да решимо овај вишевековни конфликт, да по сваку цену морамо у историјске читанке. Чекаћемо да се политичке околности промене, да Американци оду у Венецуелу, да спласне албански тријумфализам, да паметнија деца узму ствари у своје руке, као што су чекали Кипрани, као што је чекао Кутузов, као што чекају Шкоти, као што чекају Кинези. Није брзина увек врлина.
Скратићу пошто моје колеге треба да говоре, али имао сам још нешто важно да вам кажем. Дакле, уколико се и ви определите за ону раније толико пута поновљену мантру – Европа нема алтернативу, Европа нема алтернативу, Европа нема алтернативу – и ако то буде политичка матрица и вас сада на власти, могу да замислим један сусрет под звезданим небом Кошутњака у коме он моли да му она да, а она каже: „Ништа пре брака“. Он каже: „Дај ми, молим те“, а она каже: „Ништа пре брака“. Он каже: „Дај ми, женићу те“, а она каже: „Ништа пре брака“. Онда он каже: „Дај ми, то ће нас приближити Европској унији“.
Драги пријатељи, да ли му је дала, шта мислите? Живела Европска унија!