не могу другове. све може али то... ок, и звезда ти је... па рецимо - наивна. али је бар регрутовала клинце за позитивну и лепу страну навијања. јахачи магле (п)остају као најнеразумљивији разлог за вриштање икада. хеј, свемирска полиција човече! где се тога сети? мада, како си с берлином кренуо добро смо и прошли. знам, имао си испада увек: лилуле за пилуле, текила герила... све знам. али... кад ходаш... она можда не застаје али срце да... стане па успори. потоне па издахне. боје нестану... и топло је. па тишина... возила ме је једно лето. због ње сам прогутао и сафир народњак. јер то ипак иде са зажмури... памет не слуша...време не иде... џезери, џезери, џезери, џезери... кад год је зора, старке мокре, јогурт враћа из мртвих а врело, врело тесто грли... џезери... разлог да не будеш усамљен у том раскораку кад се неки други свет буди а ти још ниси заспао, још увек ниси одсвирао оних пола сата за себе... још увек се држиш у ноару... лебдиш.
али другови, уф другови. возићи, свадбе, оне пренашминкане, они препијани, врхунац лукас теревенке. знам све шта стоји иза другова, капирам сентимент у потпуности али изградио се други свет од њих... и не могу, стварно не могу ту... ту... зар хоћеш то да остане у глави?
само немој другове, а ја ти обећавам следећу генерацију.