Intervju za posao za kojim niko ne žudi

Ово је обичан дневнички запис -- запис о искуству везаном за део судског процеса који се, ваљда оцењен као недовољно динамичан и без људске драме, занемарује у већини америчких филмова и серија. Све закључке, тачне, погрешне, ирелевантне, остављам читаоцима (ионако не зависе од мене, а понекад ни од текста). Додуше, изнећу један личан, а самим тим и валидан, закључак.

*

Пре извесног времена сам провео читав дан учествујући, као кандидат, у процедури за избор дванаест поротника у судском поступку везаном за убиство. Ово сигурно није мој најдражи начин провођења времена. Кандидат за пороту се постаје случајним избором, нас седамдесет грађана из округа је било позвано, а неодазивање изазива озбиљне последице, укључујући, по речима судије, бесплатну вожњу у суд, уз ротациона светла. Укратко, бити поротник је грађанска дужност, а неки тврде да је и привилегија.

Случајност у бирању поротника престаје у тренутку кад се утврди листа кандидата. Од момента уласка у судску салу са осталим кандидатима процес формирања пороте је, на неки начин, интервју за посао за којим нико не жуди, али који неко од нас мора обавити (плата је целих 34 долара дневно!). Ипак, пре свега морална одговорност према заједници у којој се живи, али и кривична (прво што се обави кад се уђе у салу је заклетва, с подигнутом десном руком, али без библије -- не ради се о филму), нагони људе да довољно искрено одговарају на питања. Уосталом, никада није унапред јасно који ће вас одговори ослободити дужности, а који тихо гурнути у пороту -- то умногоме зависи од околности. И тужилаштво и одбрана имају право да поставе неке разумне критеријуме који аутоматски искључују могућност да неки људи (прецизније, неки профили људи) постану поротници у датом поступку. Ови критеријуми нису познати ни саопштени кандидатима за поротнике. Кандидатима се, такође, не саопштавају никакви детаљи случаја, осим веома штурих, да се ради о убиству, време, место, име жртве, име оптуженог. И још, саопштава се да је смртна казна искључена за дело по конкретној оптужници и да је законски распон могуће казне, уколико се утврди кривица, од 5 до 99 година.

Одмах после заклетве, а пре него што тужилаштво и одбрана почну да постављају своја питања, објашњавају се главни принципи. Један је, наравно, претпоставка о невиности (presumption of innocence), уколико се не докаже супротно -- "не замишљајте шта је оптужени урадио или могао да уради, није урадио ништа што тужилаштво не докаже". Други се односи на снагу доказа коју тужилаштво мора да пружи, доказ ван разумне сумње (beyond reasonable doubt), појам који се не дефинише -- оставља се поротницима да га дефинишу, свако за себе -- али су сви, и судија и тужилаштво и одбрана, напоменули да је то највиши степен доказа који се очекује у кривичним парницама. На пример, у већини грађанских парница, страна која увери пороту да је њена прича тачна с вероватноћом бар мало већом од 50 процената добија парницу (preponderance of evidence), док се, рецимо, у парницама око родитељства, наследства или старатељства очекује јасан и уверљив доказ (clear and convincing evidence). Утрошили су неко време да пажљиво објасне да се, иако се ради о степену вишем чак и од јасног и уверљивог, ипак не ради о доказу ван сваке сумње, па ни о доказу без сенке сумње, већ о доказу ван разумне сумње -- "докази ван сваке ваше сумње су немогући, осим ако сте све видели својим очима, али онда не бисте били у поротничкој клупи, већ у оној за сведоке". Трећи принцип је дихотомија "крив је" насупрот "није крив", с тим што "није крив" не треба мешати са "невин је". Укратко, невиност је вансудска категорија, одлика која се не може стећи судским поступком. У практичном смислу, "није крив" једино значи да тужилаштво није доказало ван разумне сумње да је оптужени крив за оно (и само за оно) за шта се терети. Ништа више. Још један принцип је да поротник никако не сме да узме у обзир чињеницу да оптужени не жели да сведочи као некакво индиректно признање, нити пак спремност да сведочи као позитивну ствар, јер и за једно и за друго могу постојати ваљани разлози који немају никакве везе с кривицом. И тако још неколико ствари ... (на пример, у Тексашким законима не постоји категорија убиства с предумишљајем, али постоји с намером, а намера се може уобличити шест месеци, два дана, али и две секунде пре убиства).

Сви ови правни принципи нису предочени кроз апстракције, велике речи или цитате из закона, већ радије кроз примере. Ако возим 65 тамо где је дозвољено 55, а полиција ме заустави и напише ми пријаву да сам возио 75, суд може утврдити да нисам крив, али не и да сам невин. Ако постоји разумна сумња да оптужени није носио жуту мајицу, већ наранџасту (рецимо постоје два сведочења која се слажу да је оптужени излетео из куће с пиштољем у руци, али се мимоилазе око боје мајице), то не утиче на исход, јер боја мајице није елемент оптужнице, већ је то дело убиства, дакле разумна сумња мора бити према неком елементу оптужнице, а не сваком детаљу који се изнесе током поступка. У филму Godfather ... CSI, Ocean's Eleven, Law and Order ... ако ја пуцам колегиници у главу (прави покрет руком према колегиници као да нишани пиштољем, колегиница се исправља у столици и шири осмех до осмица) ... ако ви, ја и особа што седи лево од вас пљачкамо банку, ... ако ... онда ...

Питања кандидатима за пороту поставља прво тужилаштво, па затим одбрана (правило да одбрана има последњу реч се поштује и у овом прелиминарном поступку). Да напоменем, пре него што почну питања тужилаштво и одбрана имају само основне податке о сваком кандидату, име, датум рођења, брачно стање, број деце и њихова узраст, степен школске спреме, занимање, послодавац. Каква су питања? Од, бар наизглед, тривијалних до, несумњиво, дубоких људских и друштвених дилема. Какве налепнице имате на колима? Одговори, углавном налепницe похађаних колеџа, затим "моје дете је вуковац", "моје дете и мој новац иду на Харвард", једна налепница "за живот", једна "за избор", једна NRA, једна Трансформерс. Ко има дозволу за ношење оружја (за оне којима је ово необично важно, десетак од седамдесет)? Ко иде у лов на јелене (поново десетак, и то не обавезно исти који имају дозволе за ношење оружја, лов је нешто друго)? Проценат жена у обе наведене категорије је око половине. Ко познаје некога у тужилаштву или полицији, у одбрани, међу сведоцима, одакле, да ли је то познанство такво да би могло да утиче на рад потенцијалног поротника? Када се постави оваква врста питања људи подижу руку и онда, појединачно, дају више детаља (тог-и-тог, идемо у исту цркву, не би утицало, тог-и-тог, радимо у истом трговачком центру, не, не би). Ко је имао или има сина тинејџера и колико им је сада година? Неколико људи наводи године и за по четири сина, а бар десетак за по три. Ко је био жртва насиља или коме је неко близак био жртва насиља ... сексуално злостављање полусестре ... моја рођака и њена деца су изгорела у подметнутом пожару ... убијен брат мог најбољег друга ... нe CSI и Ocean's Eleven, већ тешке приче, стварне, личне, болне, људи с муком довршавају речи (напомињем да је свако имао избор да детаље остави за посебан интервју, без присуства осталих кандидата, и да двоје користи то право). Да ли је оружана пљачка теже дело од оне без оружја, чак и кад нико није повређен? Да ли вам распон казне од 5 до 99 година изгледа разумно за убиство? Шта је антиципација? Шта је намера? Шта је главни циљ судског поступка и затворске пресуде, 1) кажњавање, 2) одвраћање, 3) рехабилитација? Одговори, отприлике, бројао сам у себи, 40 према 20 према 10, тим редом. Шта је горе 1) осудити невиног, 2) ослободити кривца? Одговори, отприлике 50 према 20.

За понеко питање, а нарочито за последња два, људи осећају потребу да преламају мисли наглас, да своју недоумицу и крајњи став рационализују и искажу кроз додатна објашњења, иако најчешће нису тражена (понекад јесу) ... опција један је гора, онима под два ће Бог бити крајњи судија ... опција један, јер је процес ослобађања невиног дуг и неизвестан, док ће кривац веома брзо поново заглавити за нешто ... опција један је гора, лично искуство ...

Тон се мења од питања до питања, а и од особе до особе. Наводим неке лакше фрагменте (понеки је адаптиран, да би се разумео контекст).

- Како сте се справљали са синовима тинејџерима?
- Ефикасно.

- Ви сте домаћица?
- Да, пустим пса напољу, пустим га унутра.

- Кажете да сте једном на суду сведочили као експерт за поштанске услуге. Где сте стекли ту екпертизу?
- У Пошти.

- Рекли сте да идете у лов на јелене?
- Да, господине тужиоче, верујте, само док је сезона.

- Када сте последњи пут били члан пороте?
- Пре два месеца, и да, да, знам, кандидати се бирају сасвим случајно.

- На колима имате налепницу Трансформерс? Шта је то Трансформерс?
- Филм, морате ићи чешће у биоскоп.

- Играли сте фудбал на колеџу с мојим братом?!
- Да, био сам велика звезда ... другог тима.

- Нема потребе да устанете кад судија уђе после паузе.
- Па и није да смемо да одемо негде.

- Ако сте, рецимо, ви возили аутомобил за време пљачке банке ...
- Нисам возио!

*

Мој закључак? Веома личан и ограничен и нема везе са правним принципима и судским поступцима иако је, мање посредно него што се можда чини, произишао из њих. Нисам имао много прилика ни времена, а да будем искрен, нисам ни уложио напор, да упознам сав тај свет, све те људе око мене, поштаре, наставнице математике у шестом разреду, помоћнике за технику и медије у школи, асистенте у операционој сали, ситне грађевинске предузетнике, уво-грло-нос докторе, професоре географије, људе пензионисане с нафтних платформи, рачуновође, скупљаче колица с паркинга самоуслуге, декане, лабораторијске техничаре, најамне раднике, ... Не могу да тврдим да сам их, одједном, упознао све и разумео њихове животе, али су ми у једном дану постали ближи. То су, такви какви су, стварни, моји суграђани, моје комшије.

*

(Кад сам отишао кући, ослобођен обавезе, пронашао сам податке о случају. Глупа прича, тако често иста, бесмислена, млади, тако млади, с невеликим разлогом за свађу.)