Kratko štivo za budućeg ministra prosvete

Žarka Obradovića, sada već bivšeg ministra prosvete, ponajviše ću pamtiti prema jednoj od njegovih poslednjih izjava, koja je otprilike glasila: "Naše školstvo je na nivou EU standarda." Podsetio me na mog omiljenog ministra svih vremena, Tomicu Milosavljevića, koji je stalno tvrdio isto za naše zdravstvo. A kad ga čovek pita odakle mu ta ideja, on kaže: zakoni i propisi su evropski, statistički podaci prate evropski prosek… i sve tako nekako razne papire nabraja. Kad mu skrenete pažnju da je to tako na papiru, ali da to veze sa onim što se u praksi dešava nema, on kaže: "Pre mene nije postojalo ni na papiru!" (Baš tako, s uzvičnikom kaže.)

E, tako i ovaj, sada već bivši ministar prosvete. Za sobom ostavlja prosvetu koja je na papirima na nivou EU standarda, a u praksi se apsolutno svi elementi tog sistema za glavu hvataju i kose čupaju, i deca i roditelji i nastavnici.

Ne znam, možda je to nekakav uspeh - imati na papirima nešto čega ni na papirima ranije nije bilo. Ali ne u mojim, roditeljskim, očima. Meni dete ne ide u papirnu školu, niti mu papirni ljudi drže nastavu, mada ministarstvo svojim propisima papire i suštu papirnu formu nameće i tim nesrećnim nastavnicima i, posredno, nesrećnoj deci i nesrećnim roditeljima.

Kada bi nekako morala da se u jednoj rečenici definiše suština SVIH problema našeg školstva (a ima ih, ihahaj), glasala bih za: Forma ispred suštine. Možda čak i: Forma nauštrb suštine.

Na papiru sve škole imaju kompjuterske kabinete, a to što su zaključani i niko ih ne koristi - nema veze.

Na papiru svi se učitelji i nastavnici pripremaju za svaki čas, a to što te pripreme po Fejsbuku razmenjuju i jedni od drugih prepisuju baš kao što njihovi đaci razmenjuju puškice i prepisuju na kontrolnom - nema veze.

Na papiru vukovaca - ne zna im se broj, a to što se u praksi deci poklanjaju ocene šakom i kapom zarad što boljeg proseka škole koja je ubačena u tržišnu utakmicu, iako nije privatna - nema veze.

Na papiru deca imaju tri časa fizičkog vaspitanja nedeljno, a to što u praksi šanse nema da nastavu organizuju tako da u sali bude termina za sve predviđene časove fizičkog starijih i mlađih razreda, pa mlađi uopšte i nemaju fizičko - nema veze.

Na papiru deca uživaju u horskim, muzičkim, likovnim i sportskim sekcijama, a to što u praksi te iste časove i treninge u stvari plaćaju roditelji privatnim klubovima i školama koje zakupljuju prostor u školi - nema veze.

Ako budući ministar prosvete uspe da bar jednu jedinu stvar koja je na papiru sprovede i u praksi - čudo će da napravi!

Evo moja dva predloga za rešenje dva problema koja sam kao roditelj đaka uočila nakon dve godine iskustva sa osnovnom školom:

1. Pripreme za časove

U cilju konstantnog poboljšanja kvaliteta nastave, ministarstvo je zamislilo da učitelje i nastavnike obaveže na pripremu za svaki pojedinačni čas, u pisanoj formi. Ideja je bila: ako odvoji vreme da napiše pripremu, biće pripremljen. To - u teoriji. U praksi, učitelji i nastavnici po Fejsbuku, a i šire, jedni od drugih prepisuju, da ne kažem kopi-pejstuju, pripreme za te časove. Ergo, učitelji i nastavnici uopšte nisu shvatili osnovnu svrhu i suštinu pisanja tih priprema za časova. Iz njihove perspektive, to je čisto gubljenje vremena, i ispunjavanje forme zato što će im inspekcija danas-sutra tražiti na uvid te papire. Ako uzmete u obzir činjenicu da po Srbiji imate i kombinovana odeljenja, tj. odeljenja u kojima jedan učitelj istovremeno drži nastavu za prvake, drugake, trećake i četvrtake, pa broj priprema za časove (5 dnevno) pomnožite sa brojem razreda (4), dobijate neverovatnu cifru od 20 priprema za čas koje učitelj treba na napiše SVAKOG RADNOG DANA. Radnih školskih dana ima oko 180, pa vi izračunajte koliko bi drveća moglo biti spaseno da se te pripreme uopšte ne pišu, pardon, ne prepisuju.

Tako kako su zamišljene, te pripreme za časove uopšte ne doprinose svom originalnom cilju: poboljšanju kvaliteta nastave. Nešto treba menjati pothitno, ako ni zbog čega drugog - ono zbog spašavanja drveća.

Moj predlog rešenja tog problema prilično je radikalan. Ja bih, naprosto, ukinula udžbenike. Skroz naskroz. A učitelje i nastavnike obavezala da za svaku lekciju koju predaju, učenicima moraju da podele materijal koji će prethodno sami da osmisle i napišu, potom oktucaju, odštampaju, fotokopiraju, te zumbalicom probuše da deca mogu da ih skupljaju u registratore. I iz toga uče.

Muve koje bi tim udarcem bile pobijene:

- Nema više dilova između izdavača udžbenika i škola, ministarstva, lokalnih samouprava - ergo smanjenje korupcije.

- Nastavnici moraju da se pripremaju za časove. Ako prepisuju i kopi-pejstuju, zguglamo im čas posla odakle su prepisali, kao što oni guglaju učenicima sastave, eseje i domaće zadatke. Pa čak i ako prepisuju od kolega, predavanje koje drže mora da odslikava to što je na papiru, pa će valjda da se trude da prepisuju kvalitetne materijale, ergo kvalitet nastave čak i u tom slučaju mora da se poboljša. A inspekcija onda, da bi dobila uvid u kvalitet nastave, neće više da gleda u nešto što je u nastavničkoj arhivi, nego će - gle čuda - morati da gleda u sveske, tj. registratore, i da RAZGOVARA s UČENICIMA i RODITELJIMA, a ne samo s nastavnicima, te će dobiti pravu, a ne papirnu sliku o kvalitetu nastave.

- Nastavnici moraju da koriste kompjuter. Ako ga budu koristili, možda se opsete i da bi im bilo lakše te materijale deci dostavljati preko interneta, ergo koristili bi internet i za nastavu, a ne samo za prepisivanje i kopi-pejstovanje priprema za čas. (Nada umire poslednja.) I deca u tom slučaju moraju da koriste kompjuter. Ergo, silni kompjuterski kabineti više neće moći da budu zaključani.

- Uštedele bi se pare i ministarstvu i roditeljima i lokalnim samoupravama, pošto ne bi bilo potrebe da se ona troše na kupovinu udžbenika. Od tih para bi onda mogla da se finansira već najavljena kupovina laptopova za sve učenike u Srbiji. Ergo, od malih nogu gajimo i podstičemo buduće radnike u IT sektoru, koji donosi veće pare od malina.

- Smanjila bi se potrošnja papira makar u Beogradu, gde deca dobijaju po dva seta udžbenika, a ukoliko bi vremenom sve više prelazili na internet - na duge staze spasili bi čudo drveća. Ergo, i ministarstvo ekologije i životne sredine bi moglo da se pofali nekakvim uspehom.

- Prestala bi potreba za kojekakvim savetima za odobravanje udžbenika kojima su i do sad promicale kojekakve gluposti koje im nikako nisu smele promaći, na primer:

2. Sukob interesa

Pošto nam je država siromašna, ministarstvo prosvete je u prethodnim godinama kroz reformu školstva gledalo da sa sebe skine odgovornost za finansijsko stanje u školama, blebećući o "decentralizaciji", a u stvari samo gledajući kako da briga njihova pređe na drugoga. Tako su došli na fenomenalnu ideju da direktori škola treba da budu "menadžeri" i da se, kako znaju i umeju, snalaze za novce kojima bi podmirili troškove koje ministarstvo podmiriti, kao, ne može, ili neće.

Onda su "menadžeri" počeli da se dovijaju kako znaju i umeju da bi došli do para: izdaju fiskulturne sale sportskim klubovima, izdaju školske prostore privatnim pekarama, prodavnicama, knjižarama, kafićima, školama crtanja, glume, folklora, stranih jezika... I primorani su da se ponašaju kao direktori privatnih preduzeća, a ne javnih škola.

I naravno da u školama više nema ni dopunske nastave iz stranih jezika, ni likovnih, glumačkih, folklornih, fudbalskih, košarkaških, i ostalih sportskih sekcija pošto - to nije dobro za biznis. Da bi škola stranih jezika nastavila da iznajmljuje školski prostor, ona mora da ima učenike. Ko su ti učenici? Pa sigurno ne putuju 5 kilometara do te škole da bi pohađali časove uveče. To su učenici te iste škole, kojima strani jezik ne ide baš najbolje. I naravno da u školi neće biti organizovana dopunska nastava za te učenike - kako svaki školski i nastavni plan predviđa - nego će se oni usmeravati na školu za strane jezike koja drži časove u školi. I naravno da će na školskim papirima, za dobrobit inspekcije, pisati da se dopunski časovi i sekcije održavaju, iako se ne održavaju, tj. održavaju ih privatne škole, a za roditeljske pare.

Na papiru, naš školski sistem deci obezbeđuje i nastavu i pomoć u vidu dopunske nastave u slučaju da im neki predmet slabije ide - sve po EU standardima. Na papiru naš školski sistem ima silne sekcije, od umetničkih do sportskih - opet, po EU standardima. U praksi, pak - samo roditeljski džep zna koliko ovo naše "javno školstvo" veze s javnim uslugama, a posebno veze s EU standardima, nema.

Ima i onih škola kod kojih su na menadžerska mesta došli oni koji M od menadžerstva u životu videli nisu. Oni ne izdaju školski prostor da bi naparbirčili pare da podignu balon kako bi obezbedili svim razredima, i starijim i mlađim, da imaju po 3 predviđena časa fizičkog nedeljno, nego tavore i propadaju, ili pak izdaju školski prostor ali pare trpaju u sopstveni džep, umesto da ulažu u unapređenje uslova u školi. Ni jedni ni drugi ni treći našem školstvu ne trebaju, ali ovi treći su najgori.

Čemu uopšte otvarati vrata mogućnosti da menadžeri trpaju pare u svoj džep? Čemu uopšte direktore škola opterećivati zarađivanjem para, umesto da se bave unapređenjem međuljudskih odnosa među zaposlenima, razvojem partnerskog odnosa s roditeljima i poboljšanjem kvaliteta nastave? Čemu uopšte dopuštati mogućnosti za sukobe interesa?

Predlažem da se školama zabrani iznajmljivanje bilo kakvog školskog prostora i sala bilo kome. Troškove koje imaju, moraju podmiriti oni koji su zaduženi za funkcionisanje sistema JAVNOG, a ne PRIVATNOG školstva, ergo: ministarstvo i lokalne samouprave. Termine u školskim salama osloboditi za sportske sekcije. Škole stranih jezika definitivno izbaciti iz škola i vratiti instituciju dopunske i dodatne nastave. Prodavnice u kojima deca kupuju koka-kole, čipseve, čokolade i ostala g**na - zabraniti da se otvaraju na 100 metara od škole, a kamoli ih dopustiti u sred škole!

I za kraj, napomena:

Rešavanju ovih problema pristupiti tek u četvrtom mesecu mandata.

U prva tri meseca svaku školu u zemlji testirati sledećim pitanjima, i u slučaju netačnog odgovora na bilo koje od njih, u ista prva tri meseca pothitno i po svaku cenu, beskompromisno promeniti situaciju tako da odgovor bude tačan:

1. Da li škola ima WC (ne poljski)? tačan odgovor: da

2. Da li je taj WC pristojan (ne čučavac)? tačan odgovor: da

3. Da li taj WC smrdi? tačan odgovor: ne

4. Da li je taj WC čist? tačan odgovor: da

5. Da li se taj WC redovno čisti? tačan odgovor: da

5. Da li se taj WC čisti odgovarajućim higijenskim sredstvima i alatima? tačan odgovor: da

6. Da li WC ima toalet papir i sapun? tačan odgovor: da

Za početak toliko. Nisu ovo ni jedini ni najvažniji problemi našeg školstva, ali jesu nekakvi problemi koje treba rešiti. Nisu moji predlozi rešenja ni jedini mogući ni najbolji, ali nekakvi predlozi jesu, što je bolje od nikakvih predloga i od održavanja statusa kvo.

Da završim kako sam i počela: osvrtom na mog omiljenog ministra svih vremena, Tomicu Milosavljevića. On me svojevremeno pogrešno ubedio da su problem našeg zdravstva - lekari. Trebalo mi je dosta vremena da naučim, ali naučila sam. Problem nijednog sistema nikada nisu pojedinačni elementi tog sistema, već je problem uvek i isključivo u onome ko sistem na noge postavlja, sistemom upravlja i sistem kontroliše, ergo: ministarstvo prosvete i ministar prosvete. Nenormalno ponašanje elemenata bilo kog sistema uvek je posledica lošeg sistema. Unutar dobro postavljenog sistema, ponašanje učesnika sistema prirodno se ispravlja samo po sebi.

Samim tim bivši ministar Žarko Obradović možda nije kriv za skandal oko male mature, ali svakako je odgovoran. U dobro postavljenom i kontrolisanom sistemu, to se ne bi desilo.

Bivši ministar nije kriv ni što je dobar broj nastavnika (čast izuzecima) potpuno nezainteresovan za sopstveni posao, ali svakako je odgovoran.

Bivši ministar nije kriv što su nam deca nepismena i za školu nezainteresovana, ali svakako je odgovoran.

Bivši ministar nije kriv što je dobar broj roditelja problematičan u svom odnosu i prema dečijim školskim obavezama, i prema nastavnicima, ali svakako je odgovoran.

Ako novi ministar ne bude umeo da prihvati odgovornost na način na koji to ovaj bivši nije umeo, onda glasam da u sledećoj turi na njegovo mesto dovedemo stranca.

I to Finca.