Sećarnik: Dve nedelje u aprilu

Probudila ga je grmljavina, ali ne sasvim. Jednim okom je virnuo ka budilniku, video da su skazaljke poklopljene na dole i pomislio..neko misli na mene..a onda...nedelja, ne ustajem do devet..i počeo da se okreće na drugu stranu. Dok se okretao, kroz glavu mu je sinulo...grmljavina...oluja...kiša.. prozor...upada kiša...pa je, onako bunovan, zbacio pokrivač i bosonog skočio da zatvori taj prokleti prozor, sve u nadi da neće da se rasani kad je već nedelja i kad može da spava do devet. Prešao je ta dva koraka po hladnom parketu i stigao do prozora kroz koji je navirala hladnoća. Kiše nije bilo, promicale su samo retke pahuljice paperjastog snega. Sneg pred Uskrs, pomislio je, sad već skoro sasvim budan, otkud sneg i grmljavina a tutnjalo je kao da se nebo ruši, i proturio je glavu kroz prozor a preko neba su prelazila jata metalnih ptica.

Bane je bio staložen mlad čovek ali ga je ovakvo budjenje nagnalo da se obuče nadvoje-natroje, projuri pored majke koja je izlazila iz svoje sobe, izbegne sudar sa tetkom koja se promaljala iz kupatila držeći u rukama novine i obaveznu olovku za rešavanje Ukrštenih reči, zgrabi sa čiviluka kaput i, onako neumiven, ustrči uz Čubursku ulicu dok su mu nevezane pertle landarale oko nogu. Nije se zaustavio sve do Radinih vrata mada najvećeg razloga za paniku više nije imao od kad je, sa pola Sredačke, video da je adresa Kralja Aleksandra 83 netaknuta. Vrata su se otvorila pre nego što je stigao da pritisne zvono;  gonjena istim osećajem kao što je bio Banetov, Rada je krenula na Neimar  i sad su se nemo gledali preko praga.

’’Šta ćemo sad?” rekla je Rada dok je Bane hvatao dah, sad već unutra.

‘’Ne znam, znam samo jedno, ne smemo više da se rastajemo, ni minut!’’

``I nećemo’’, rekla je tiho, a onda, posle neuspelog strasnog poljupca, malo glasnije:

„Idi u kupatilo da se malo urediš, ne možeš ovakav napolje, moramo u banku’’.

’’Šta ćemo tamo, nedelja je, nema nikog’’, pitao je Bane, poslušno odlazeći u kupatilo.

’’Portir je sigurno tamo, moram da telefoniram u Smederevo, ko zna šta je sa njima, i da javim da smo dobro. Ruža ima telefon’’, vikala je Rada ispred kupatila. Odande nije bilo odgovora a posle dva minuta Bane je izašao tužnog lica, sa zelenkastim tragovima paste za zube na usnama. ’’Nema vode’’, rekao je, ’’ pojeo sam Ti pola tube kalodonta a za ostalo moramo da idemo kod mene, telefoniraćeš odande. Banka može da sačeka  a moje prirodne potrebe ne mogu’’ i tako se još jednom pokazalo da romantika može da preživi bombe ali često ustukne pred svakodnevnim moranjem.

Radi, koja je bila ranoranilac i spremila se u cik zore iako je bila nedelja,  trebalo je dva sata da uspostavi vezu sa Smederevom i da čuje da je sve u redu a Banetu malo manje da završi sa kupatilom jer je na Neimaru vode bilo ali je jedva curkala. U Banku su stigli malo pre jedanaest i, osim stražara ispred i portira unutra, nisu našli nikog a portir ih je obavestio da nema nikakvih naredjenja pa su odlučili da krenu nazad na Neimar. Nisu prešli ni pedeset metara kad su začuli zlokobno brujanje. Još jedan talas! Utrčali su Banku, i stražar za njima a i neki prolaznici; portir nije ni beknuo na to kršenje pravila. Stajali su tako, svi, na sred mermernog hola, dok se nije začulo jezivo zavijanje i gromka eksplozija koja je potresla kamenu zgradu. ’’Štuke!’’, uzviknuo je Bane, ’’ da idemo u podrum, u trezor’’ i povukao Radu za sobom a ostali su krenuli za njima, u mrak. U grupi je bilo nekoliko pušača koji su, vodjeni Banetovim primerom, palili jednu po jednu šibicu sve dok nisu došli do gvozdene rešetke iza koje su se, pod slabim, treperavim odsjajima plamičaka nazirala metalna vrata iza kojih su bili milioni koji, u toj situaciji, nisu vredeli ni pet para. Na svetlost dana su izašli tek pola sata pošto je bombardovanje prestalo. Na Neimar su stigli posle dva, često zaobilazeći gomile cigala, izbegavajući razbijeno staklo, preskačući rupe; od nekih kuća je ostao samo poneki zid; jednoj trospratnici je nedostajala cela fasada pa su se videle spavaće sobe sa slikama na zidovima; nečija trpezarija je bila potpuno očuvana, samo je veliki klavir visio jednom nogom nad provalijom. Sa novim strahom su skrenuli iz Braničevske u Kraljevića Tomislava ali je ulica bila netaknuta.Te noći je Rada prvi put prespavala u Banetovoj kući, u gostinskoj sobi, naravno, jer to je bila kuća u kojoj se znao red.

Sutra, u Banci, red se nije znao. Proredjeno činovništvo, još redje rukovodstvo, najredje vodjstvo. Tek oko podne pojavio se jedan pomoćnik Guvernera, prošetao kroz kancelarije i, upirući prstom, pozvao desetak službenika u svoj kabinet. Rada i Bane su, ne zna se zašto, bili medju tim odabranima koji su mogli da čuju naredjenje koje je mnogo govorilo o pravom stanju u državi, naredjenje o izmeštanju dela Trezora u nepoznatom pravcu.

’’Vi ste odredjeni da pratite konvoj. Odredište je vojna i državna tajna, kao i vaše učešće, pa o tome nikome ne smete da govorite. Obucite se toplo, ponesite sve što vam treba za nekoliko dana, to vam mogu reći, i budite ovde večeras u osam. Nedolazak se smatra izdajom i u nadležnosti je vojnih vlasti. Večeras ćete dobiti dokumentaciju i propusnice, sad idite da se spremite i budite u ovoj kancelariji u osam, ni minut posle’’, završio je g. Pomoćnik i prstom pokazao vrata.

Rada i Bane su došli malo pre osam, obučeni kao za planinarenje; ruksake i gojzerice su pozajmili od prijatelja kojima nisu smeli da kažu gde će da planinare ali su to bili dobri prijatelji koji ne pitaju mnogo. Grupa odabranih, ponovo okupljena u kabinetu pomoćnika, od podneva do večeri se prepolovila; Rada je zaverenički šapnula Banetu na uho:“ Šta sam Ti rekla, sve ih znam, jedan bolestan, jedan nečiji rodjak, jedan...’’

’’ Bolje što nisu došli nego da smetaju usput’’, tešio se Bane.

Dole, na ulici, čekali su ih kamioni. Nekoliko, raznih, bez vojnih oznaka, iako su u kabinama sedeli oficiri a ispod cirada provirivali vojnici. Rada, iako je još kao dete naučila kako se penje na konjska kola, nije mogla da se popne u kamion pa su joj vojnici pružili ruke a Bane je podigao, onako laku kao pero, ni pedeset kila, i ubacio ispod cirade, u mrak. Onda su četiri vojnika, pod budnom pažnjom onog guvernerovog pomoćnika, savijajući se pod teretom, ubacili u svaki od tri srednja kamiona po dva teška drvena sanduka a pomoćnik je pratiocima podelio dokumenta i propusnice, uz reči koje je Rada ranije čula samo u bioskopu: ’’Ove sanduke ni trenutka ne smete da gubite iz vida, zato vas je po dvoje, i glavom odgovarate za njih. Dalja naredjenja dobićete u Užicama. Vozi!’’

Do daljih naredjenja vozili su se polako, u potpunoj pomrčini, truckajući se na podu kamiona, ne znajući gde su. Zora ih je zatekla smrznute,  izubijane, i prepunih bešika, jer nigde nisu stali, pa su gašenje motora dočekali kao spas. Taj dan su proveli u nekoj šumici, podaleko od puta, bez ikakvih vesti, grickajući ono malo hrane koju su poneli, izlazeći iz kamiona, na smenu, samo poradi sebe, sa sve manje stida, kako se približavala noć. Onda su krenuli dalje, opet po mraku, i zaustavili se u Užicama pred ponoć, ispred zgrade Narodne banke; opet su vojnici unosili teške sanduke, u mraku i tišini koju je narušavalo samo zveckanje bajoneta i čuturica. Opet šuškanje papira i potpisivanje reversa pod svetlošću baterijskih lampi i ponovo brektanje motora sad već teško natovarenih kamiona. Sledeći dan su ponovo proveli u nekom šumarku, ne znajući gde su, pa opet noć truckanja koje ne dozvoljava ni trenutak sna. Bane se sledećeg dana malo sprijateljio sa kapetanom iz prvog kamiona, dok su zajedno zalivali neko drvo u maglovitoj šumi, pa je saznao da je cilj njihovog puta Sarajevo ali da moraju da idu okolo-naokolo jer Nemci bombarduju glavne puteve. Tako su proveli dva sledeća dana a onda je kapetan, opet u šumskom pisoaru, rekao Banetu, u koga je imao poverenje od kad je čuo da mu je brat pitomac Vojne akademije, da su Nemci ušli u Zagreb, dočekani hiljadama ruku podignutim u zrak, to zrak je rekao sa posebnim besom u glasu, da su Hrvati, i to je rekao kao kad zmija sikće, proglasili nezavisnu državu i da je Bosna u toj državi i da  su Nemci ušli u Beograd a Sarajevo samo što nije palo i da je dobio novo naredjenje, pravac Mostar. Bane nije ni stigao da pita otkud mu te informacije a kapetan je rekao da ima radiostanicu u prvom kamionu. Dok su se vraćali iz šumice Bane je sve to što je čuo sažeo u jednu rezigniranu misao, dostojnu neke čuburske kafane: „ Eto kako propast jedne države može da se ispriča izmedju dva mlaza pišaćke’’.

Posle je stiglo novo naredjenje, ko li ih izdaje i menja svaki čas, da se krene za Nikšić, i tamo na nekoj planini iznad Nikšiča ih je zatekla zora 14. aprila,valjda, već nisu ni znali koji je datum, i tu su proveli dan i noć jer nikakvo naredjenje nije stizalo. Ujutro 15., iznenada se pojavio neki pukovnik sa pedesetak vojnika i rekao da on preuzima transport a da dotadašnji pratioci mogu da se razidju. ’’ Po čijem naredjenju, gospodine pukovniče’’? upitao je kapetan.

’’Po mom’’, brecnuo se pukovnik.

’’Nemoguće, gospodine pukovniče, ja imam naredjenje ...’’, rekao je kapetan ali mu pukovnik nije dozvolio da nastavi.

’’Tvoja naredjenja više ne važe, ja preuzimam, milom ili silom’’, rekao je pukovnik jako povišenim tonom.

’’Moraćete silom, gospodine’’, umešao se Bane, beo kao alabaster, glasom koji je podrhtavao, da li od straha ili od besa, dok ga je Rada gledala razrogačenih očiju, ne prepoznajući onog pitomog i nežnog Baneta koga je obožavala od prvog dana kad je uhvatila njegov zadivljeni pogled, „ ili ćete da potpišete revers, i po čijem ovlašćenju , ili ćete morati da nas pobijete, sve do jednog. Mi se pokoravamo samo Kralju i njegovoj vladi i nikom drugom’’.

Na to je pukovnik počeo da otkopčava futrolu pištolja ali je i kapetan prineo ruku svom. Pukovnik je naglo zastao, kao da je naleteo na zid i besno rekao: „ Potpisaću vam šta hoćete, ja znam kome odgovaram, ali prvo da vidim da li je u tim sanducima ono što treba da bude’’.  Dok je Bane, zadovoljan ishodom, sigurnom rukom ispisivao slova kojima bi pozavideo svaki kaligraf, jedan vojnik je, po pukovnikovom naredjenju, nekom ćuskijom odlubljivao poklopce sanduka iz kojih su se, pod zracima sunca koji su se probijali kroz jutarnju maglu, odbijali zlatni odsjaji.

Posle je pukovnik potpisao sve što mu je Bane podneo na potpis, bilo je tu papira za celu knjigu, kamioni sa sanducima su krenuli niz planinu, ka nekoj poljani  za koju su rekli da je aerodrom, a valjda je i bio jer se malo kasnije tu spustio neki tromotorac; putnici iz Beograda su se potrpali u jedan od kamiona a vojnici u drugi i krenuli svaki na svoju stranu.

Povratak u Beograd je bio zapanjujuće brz i lak, uprkos očekivanju. Na celom putu, potpuno neverovatno, niko ih nije ni pogledao. Mimoilazili su nemačke kolone, prolazili pored grupica jugoslovenskih vojnika, vrludali izmedju kolona izbeglica, i niko ih nije zaustavio, kao da su nevidljivi, i posle, kad su to sve pričali, niko im nije verovao, ali su stigli na Neimar 16. aprila, u vreme ručka koji je bio posan zato što je bila sreda i jer se u toj kući pazilo na red.

Sledećeg dana su otišli do Banke ali nisu ni ušli, ispred vrata je stajao vojnik sličan nekom velikom insektu, sa buljavim očima i zastrašujućim šlemom na glavi. Gotovo je, pomislili su, više nemamo državu, nemamo posao...Pognutih glava otišli su do Radinog stana i tamo našli cedulju,ispisanu Nadinim krupnim rukopisom: „ Javi se odmah, umiremo od brige, ovde je sve u redu i svi su dobro“. I tako je Rada otišla u Smederevo a Banetu je ostalo da očekuje pisma koja su stizala poštom ili po nekom poznaniku i u kojima je pisalo kako joj se majka razbolela, i kako Dragan ima probleme na poslu i u braku, a Bane je odgovarao svojim kaligrafskim rukopisom kako ovakav život nema smisla i tako je prepiska trajala sve dok Bane, na vesti o eksploziji u Smederevu, početkom juna, nije uhvatio put pod noge i pred celom Radinom familijom rekao:

„Znam da si rekla da nećeš da se udaješ dok ne završiš fakultet i ne budeš svoj čovek, i to sam poštovao. Ali, više nema ni fakulteta, ni banke, ni posla, odneo rat. Ostao sam Ti samo ja, bez posla, bez fakulteta, bez para, ali sa srcem punim ljubavi. Ja ne mogu da vodim ljubav preko pisama. Zato, uzmi to što imam i što Ti neće uzeti ni rat ni Bog, jer Bog može da ubije mene ali moju ljubav ne može’’.

I, šta na to da kaže žena koja ima srca?

Posle propisnog vereničkog staža od šest nedelja, jer reda mora da bude, venčali su se u Ruskoj crkvi na Tašmajdanu, 3. avgusta 1941.