Ep o Borislavu

Borislav je najveći deo života proživeo kao muškarac bez suptilnosti. To nije bilo neuobičajeno i  bilo je donekle i razumljivo - nije mu bila neophodna. Imao je dovoljno napoleonskih crta u karakteru - istrajan, vredan, samoživ, prek, privlačan ženama, dobar izgled i samopouzdanje inteligentnog lovca... - koje su ga u drugim okolnostima mogle dovesti do pozicije vlasti i moći nad drugima. On je nešto od toga postigao sa manjim redom veličine, i izgledalo je da je time bio zadovoljan. Borislav je bio ambiciozan, ali istovremeno i dionizijski sklon porocima, i kako nije čekao ni na koga a sigurno ne na život i pravi trenutak, on se dočepao poroka, i oni njega, vrlo rano. Ako se i zamislio nekad nad tim, a neizbežno jeste, bilo mu je sigurno od pomoći da se suptilnost nije motala po sceni. Samo bi smetala. Borislav je voleo žene kao što mnogi muškarci vole žene - na način koji žene ne vole - bio je dobar sin, i imao je Anu.

Imao je i Aninu majku, koju je zgrabio bio u pravom trenutku, jer to su bila poslednja vremena kad su lepotice još uvek živele u bajkama. Zatočene, mogle su da temperamentno treskaju vratima, bacaju suđe na pod, i planiraju bekstvo na belom konju, ali su neizbežno završile na isti način: ostarele, ili bi se razbolele i umrle mlade.

Kroz sve to je Ana rasla, naslednica dva samovoljna i velika karaktera, i jedva da je išta znala o svetu, ili sebi, kad je krenula da daje oduška svom strahu zakletvama - ona neće biti kao oni.

Šta je drugo mogla? Mnoga su deca pre nje sricala istu zakletvu i jednako čistog srca. I mada je Ana još od malih nogu gunđala na svakoga ko bi joj rekao da liči na oca (ona je želela da liči na mamu i svako ko bi joj to rekao je instantno osvajao njenu naklonost), dosta je brzo shvatila da sa takvom eksplozivnom smešom nema šanse, niti je karakter pitanje izbora - ali druge stvari jesu. Za razliku od svoje majke, oca, stričeva, tetaka, ujaka... Ana je verovala da je bekstvo u situaciji gde gubiš pobeda a ne poraz. Bolji Napoleon od Napoleona, mislila je Ana za sebe.

Prvo je pobegla od sitnog patrijarhalnog terora, odmah nakon srednje škole. Prvi put sama u svetu bez oca, Ana je kao prvu stvar entuzijastično krenula na audicije za standardne uloge. Kad je uočila da redovno propada kao Elektra, Ifigenija, Ofelija... malo joj je laknulo, jer nije imala predstavu da je svet pun tih uloga, ali brinula je kako će se snaći u svetu bez uloge, pa je probala opet i opet, odlučna da za neku mora da je dobra.

To nije bilo dobro vreme za Anu, ali ni za Borislava. Kako je Ana propadala u brojnim ulogama, u jednoj je bila iznenađujuće dobra: Borislav više nije imao nikakvog autoriteta nad njom. Kad bi se desilo da zaboravi, bio je surovo podsećan. Svi su bili iznenađeni time, uključujući Anu. Da je imala uzor, snašla bi se  bila bolje, ali Ana nije naišla ni na koga ko je mogao neke stvari koje je ona mogla, i ona je u svojim pokušajima bila vrlo nespretna. Sve se uči, i Ana nije imala od koga. Da su životne škole tako bolne verovatno niko nije mogao da joj objasni unapred, ali da je neko negde sačuvao bio par cipela za takve kao ona, ne bi se napatila večito nažuljana u pogrešnim cipelama. Mada, ostaje velika sumnja da bi Ana poslušala ikoga. Ona nije bila neumereno tvrdoglava, čak vrlo verovatno nije bila tvrdoglava uopšte, ali je bila vrlo svojevoljna.

U jednom naletu temperamenta, digla je bila ruke od uloga i audicija, javila Kanađanima da dolazi, i obrela se sama u svetu. Koja je to katastrofa bila, mala Ana je i danas gleda kao čudo. Naime, Ana je shvatila bila nešto što brojni revolucionari i napoleonski nadareni individualci nauče prekasno: kad se nađeš u situaciji da napraviš nova pravila, ako već nemaš dobro osmišljen i overen Ustav, you are screwed. Revolucije, imperije, države, korporacije, kartele i individualne živote vodi organizacija - dobra ili loša. Napoleon je bio zabavan dečko, ali pojeli bi ga bili pre ili kasnije (kao što jesu) istim sistemima koji su bili tu kad je došao, i nastavili kad je otišao. Ani Napoleon nije nikada bio privlačan, pa bi tu lekciju moguće pogrešno shvatila i da joj je neko ispričao. Svejedno joj nije mogla pobeći. Svet je postojao oduvek, i video je više Anâ nego što je ona mogla i da zamisli.

U međuvremenu je Borislav prolazio kroz faze života koje ne zaslužuju euforične prideve. Sa Anom jako daleko, kad je mala Ana došla ta udaljenost je izgledala još mnogostruko veća, on je nastavio svoje sporo upoznavanje sa suptilnošću, za koju je sada imao vremena budući da je živeo sâm, u međuvremenu se i penzionisao. Ana je našla razumevanje za dobar broj godina i postupaka, tamo na svom kraju sveta,  pošto niko ne pronađe ništa novo kad ode na kraj sveta, samo sagleda stare situacije bolje.

Kad Ana i mala Ana dođu u posetu, Borislav postane jako emotivan. Desi mu se da se zaboravi, iako se on trudi, ali nije lako sedeti na buretu od karaktera koji nikada nije morao da se smanji i potrudi oko cipela, uloga, i audicija. Ana ga samo pogleda, i on se seti svoje nove suptilnosti, pa se povuče da pronađe gde mu je ispala. Ana je shvatila bila tokom godina da Borislav ne poštuje žene, što se sigurno nije promenilo jer suptilnost koja se prihvatila zadatka sa njim nije bila neka vrlo evoluirana i svestrana, ali je Borislav naučio da pravi izuzetke. To je ne mala pobeda, iako se Ana ne oseća pobednikom. Da ne poštuje žene je Borislava koštalo iako ni blizu koliko i žene koje su to spoznavale iz ličnog iskustva. On joj se više dopada ovako, i poštuje da to što sada okači suptilnost oko vrata je veliki korak koji nije morao da iskorači i on ga je izabrao od svoje volje, ali. Ona bi volela da su svi troje iz originalne porodice, sada i mala Ana u krugu kao četvrti član, imali široka Marsovska polja na raspologanju umesto uskih cipela da razviju svoje zastave, odigraju koju ratnu igru, i pomire se kako treba, bez tesnog poraza. Jer šta su drugo uradili, Borislav i Ana - Anina majka nije istrajala - osim što su bosonogi naučili da pričaju tišim glasom, ili ne pričaju uopšte.