Novi ministar/ka prosvete

  Лепо се види – одговори Дон Кихот  –  да ниси упознат са пустоловинама: оно су дивови; а ако се бојиш, уклони се одатле и с раздаљине се моли, јер ући ћу у страшну и неједнаку битку са њима.

Последњих дана актуелна је реконструкција Владе, већина нас је изгледа прилично докона, па данима полемишемо ко ће бити нови министри. Неће нам ни нови ни стари министри очистити неочишћена дворишта, прочитати непрочитане књиге, средити несређене колегијалне односе...
Много тога неће, а ипак верујемо да је реконструкција Владе кључно државно питање. Или опште не верујемо ни у шта више него прежвакавамо празну сламу како бисмо убили обезглављено време, јер га не умемо углавити у  неомеђене просторе сопствене земље и сопствених жеља. Донедавно сам веровао да је у животу много важније да знам шта нећу, шта не желим од онога шта хоћу, односно шта желим. Елем, нисам желео, као ни многи, да проф. др Жарко Обрадовић буде министар просвете. Да не наводим разлоге, свима су углавном познати.

Дакле, Жаре више неће бити министар, бар не у овој Влади, и званично је поднео оставку – и то тик пре почетка нове школске године, отишао на одмор, и ако је – намучена душа, ако ништа друго колико је само испрозиван у последње време. Но, добро – о бившима све најлепше.

Шта просветни радници желе? Каквог министра? Данас слушам на телевизији да пољопривредици имају јасну идеју о томе каквог министра желе. Стиче се утисак да просветари немају. Или о томе мудро ћуте – то су бар научили за све ове године. Разноразни представници још разноразнијих синдиката заобилазе као киша око Крагујевца питање, односно конкретно именовање новог министра. Неко се усуди па рече: „Гашо Кнежевић је за сада био најбољи.“ Већина просветара понавља да министра очекују бројни проблеми – а ако бисте неког питали да наброји бројне проблеме, бојим се да би се број свео на два-три, евентуално четири. У економији и привреди је бар јасно – више прихода, мање расхода – јасно ко дан. И није проблем што су просветари ограничени па не могу да увиде проблем, већ ми се чини да је проблема толико много да и не могу да се подведу под један заједнички именитељ. Кажу позоришни људи – једна добра представа има хиљаду мана, а лоша представа само једну – не ваља. Стиче се утисак да је читав просветни систем једна много лоша представа.

Када хоћемо лошу представу да похвалимо, из куртоазије, често на питање: каква је представа? одговарамо: Лепи су костими. Добра је музика, а сценографија тек... Тако је и са просветним системом: имамо сјајне такмичаре, и међународне, одличне ученике, вуковце, петничаре, али... то је и даље лоша представа. Реч је, наиме о појединцима, али они нису слика система.

И ко ће да се прихвати овог ресора? Бојим се да многи неће. Мада, и сам не знам ко би заста могао да преузме овај бездан. Жаре на заласку рече – по реформама просвета већ јесте у ЕУ. Оно, јест, Жаре је у праву, али недајбоже да неко зачепрка по тим реформама видеће да иза њих стоје тоне папира, законских и подзаконских аката, правилника, изнема и додуна, семинара, едукација, завода и подзавода, канцеларија и подканцеларија, секретара и заменика – и да је силна форма угушила суштину.

Највише се по медијима спекулисало о будућем министру просвете, то само показује да је фотеља врло врућа и важна. Данас се јавила могућност да минстра замени министарка. Искрено, највише бих волео да дође неко са стране – ето, на пример из Финске, неко ко је учествовао у спровођењу њихових реформи. То, наравно, из моје удобне перспективе делује много лако, али вероватно није баш тако. Људи који ми падају на памет, а да су из Србије, углавном су пензионери у озбиљним годинама, или ни у најгорем могућем лудилу не виде себе у политици (мада просвета није политичко питање, већ питање од националног значаја), или нису међу живима.

Прихватљива решења, тренутно, за мене, била би Србијанка Турајлић и Вигор Мајић, директор ИС Петница.Ето, да помогнемо нашим политичарима, можда неко од вас има боље предлоге.