Ljudi vole čudne stvari. Kao što su...

Искрено, данас је један од оних дана када није пожељно стати ми на црту. Што би рекао један мој колега: Само данас немој да ме неко нагази. Много бахатих и безобзирних људи, прегршт неваспитања, пуни аутобуси неокупаних људи који не дозвољавају да се отвори прозор, јер ће их убити промаја – клима, наравно, не постоји. Много мало толеранције и живци миле, скачу – да парафразирам Мајаковског, сви негде журе, нико никог не слуша. Покушавам да учим, само покушавам – и у сред учења на сајту Б92 налетим на вест о декици који је себи желео да приушти мало задовољства. Наравно, када крене по злу, од задовољства не остане ни З, али је зато јадни човек претрпео силне болове. Морам да признам да након читања вести нисам осетио ни трунчицу емпатије према човеку коме се виљушка нашла на месту на којем није требало да се нађе. Дакле, Мишко, Ђоле, Стојко – популарна имена за пишу, један од њих прогутао је виљушку. То делије страшно, али ако је страшно онда није смешно. Сетих се Бергсона који је рекао да смех нема већег непријатеља од осећања. Значи, у моменту док сам се смејао мученом човеку, ја сам био у потпуности безосећајно створење. Признајем, јесам. Овај блог је нека врста искупљења.

Човек је желео само мало (само)задовољства – у малим стварима проналази срећу, али некад мале ствари направе велики проблем. Онда се сетих Џојсове приче о томе како се заинтересујемо за поједине људе тек кад их згоди нека трагедија – до тада о њима и не размишљамо, или нас не занимају. Има истине у томе, јер ми је одмах пало на памет хиљаду питања: Да ли је човек пензионер па није могао себи да плати сексуалне услуге? Да ли живи сам? Зашто баш виљушка (кашичица ми се учинила много практичнијом)? Да ли је можда био вођен сулудом идејом да ће виљушка одржати његову пишу у усправном стању? Је л' био пијан? Сенилан? Можда покушај самоубиства? Да, хиљаду питања потпуно луђих од самог чина који је господин приредио себи. Чак сам помислио да је он ненормалан, а испоставило се да ни ја нисам много нормалнији.

Сва та ишчуђавања трајала су пар минута а онда сам помислио о болу који је човек претрпео, не могу ни да замислим да се неко дванаест сати због стида и срамоте презнојава у ужасним боловима. Ја пијем бруфен кад само осетим да ће ме глава заболети, а да не причам о озбиљнијим боловима. Стид и срамота били су јачи од свих болова! Боже мој, човек је желео само мало задовољства. Чега се плашио? Осуде, наравно: Матора дртина под старе дане нашла да се игра. Е, то ти је кад старо чељаде подетињи...Изопачењак, девијантна личност... И тако даље, и тако редом биле би реакције многих од нас, а да суштински ништа не знамо о том човеку. Могао је и да умре, е тад бисмо се свакако мало више заинтересовали.

Да не би људи умирали због болова и од сепсе, ако се већ играју, нека се играју безбедније, а ако дође до повреде нека се аман-заман јаве лекару – њихове су играчке па је и њихово право на игру.

П. С. Један од коментара на вест гласи:

Tako  sam  ja  svom  suprugu  jednom  ubacila  u  penis  onu  tanku  bateriju  od  1.2V.  Bilo  je  super  zezanje  sve doknije  trebalo  da  mu  je  izvadimo.  Jedva  smo  je ''iscedili''  napolje,  ali  sad  imamo još  jednu  anegdotu za  porodična okupljanja :)

(Biljana, 20. avgust 2013 13:08)

Искрено, после коментара насмејао сам се до суза. Биљана то чак препричава у кругу породице као анегдоту. Браво, Биљана, можда ће овај твој коментар поштедети бола многе људе и спасити бројне животе. Јер, играча је очигледно много.