Zakucavači eksera koji štrče vs. Saša Radulović

Одувек сам се питао шта је у главама оних вечито незадовољних којима ниједна промена на боље не треба. Да ли је та контрадикција уопште могућа или сам је ја умислио. Изгледа нисам. Опет, није то само бољка наших грађана или Балканаца, има тога свугде. Дакле, нисмо најгори, да то одмах разјаснимо, али јесмо лоши.

Ево једне бајке која нема happy-end (засад).

Некада давно, скроз у Детињству бејаше једно мало игралиште, на којем бејаше један гол справљен од две цигле, а други бејаше нацртан на наспрамном зиду испод коша који постави студентски центар. Два дирека за качање одбојкашке мреже од којих један бејаше накривљен јер га неки камион идући у рикверц искриви. Не беше то рај на земљи, али супер основа за срећно детињство сиромашне деце. Нико тамо од студенткиња није долазио (игралиште је женског студентског дома) и то беше само наше царство, Царство деце околнијех двориштах.

Е сад, беше један ту што имаше амбицију да се наметне као "цар" и да пучанству наметне своју визију "правих голова са мрежом", "Одбојкашке мреже са АНТЕНАМА", "мрежицу за кош", нафарбане аут линије, казнене просторе, тројку(!) итд. И свом "пучанству" се те идеје свиђаше, али авај, нико не имаше вере да су тако нека достигнућа заиста могућа у тако малом и сиромашном царству. Цар је инсистирао да ако се сви удружимо да можемо унапредити царство, али сви одмахиваше главама, све у стилу "то код нас не може да буде", " не, не, не царе то ти никад полетети неће",...
Али цар имаше енергије, украде од вештице, рођене му бабе клупко конца за вез, вежбаше и вежбаше и на крају направи сам са својијех десет прстију прототип мреже за кош. Онда цар израчунаше да са сто метара купљеног најјефтинијег канапа то исто може да уради и на сред Царства му добије Кош са Мрежицом! Кад то чуше поданици, одмах срећни бејаху, али онда горку истину сазнадоше - злата за то треба. Одмах им више ни кош ни ништа не требаше и сви одмах заборавише колико се цар трудише да (и) њих учини срећнијим. Међутим цар беше упоран, па слагаше како канап кошта мање него што заиста кошта и из свог личног џепа надомести разлику, а остало приложи пучанство. И цар правише сам својијем рукама ту мрежу, замало пауком постаде! И справи мрежу и оде да са својим поданицима свечано исту окачи и да се ту свечани турнир одмах одржи.

Али цар мали тад бејаше и не могне дохватити кош, па догура оближњи контејнер из царства му и попе се на њега и пропе се на прсте и тако висивши (а свако ко је бар једном качио завесу у кући зна како је то тешко) крене да качи мрежу једва дохватајући кош. Поданици за то време, јурише за лоптом и неретко који шутираше баш на кош, баш док је цар ту висио. И у царевој глави се разне мисли борише и изборише да не сиђе и набије тим и таквим незахвалним поданицима мрежицу на главу и да их шутне у дупета. Јер и поред све његове жртве за добробит царства све паде у воду кад виде како поданике болеше ухо за његове напоре. И цар би несрећан, али не оде из царства, јер то царство он воли и опростише својим поданицима, јер и њих воли и никад их ни не сматраше за поданике него за пријатеље од детињства, а и титулу му нико не спомињаше, него ето за потребе ове приче боље звучи.

Имао је цар још таквих епозода. Кад Вања Грбић хараше светом и кад одбојка беше омиљеним спортом међу пучанством, цар реши да направи мрежу за одбојку. Али пучанство беше идеје да "ту само један канап треба затећи" и да се све остало може замислити. Цар који је већ имао пуно искуства и играше одбојку за локални клуб, знаше добро шта права мрежа значи и сајла и антене и линије које се неће сваки час доцртавати кредом и сваки пут изнова размеравати кад прође киша (јер би опет то био његов посао, док би други ту трчали за лоптом) инсистираше да се то једном уради, али како треба. И усвоји се његов предлог јер није то право царство него цару беше стало до демократије и поново цар даде мало више из свог џепа да погура ствар и све сам уради, три дана и три ноћи плетоше мрежу и најзад је исплете, у паука се замало претури. И осмисли систем са федерима и импровизоваше тако флексибилне антене да би се знало јел аут јел није, да му се поданици не поубијају у свађи, јер судије не беше. И купи на бувљој пијаци далеко од царства затезаче и сајлу и код пријатеља из царства одраслих заварише шта треба да се завари, и по више пута то радише, јер искуства немаде, само велико лавовско срце да себе и своје пријатеље усрећи. И урадише све, и своје домаће задатке приде и ништа му не беше тешко и ништа га не болеше иако и дан данас носи ожиљке од сајле која га расече. Такорећи и крвцу проли због мреже те. И поново на дан свечаног качења мреже и последњих подешавања само критике чуше, те требало је бити већа мрежа, те шта ће нам сајла, те што овако, што онако и све то он трпеше, али кад поданици кренуше да сервирају док још није ни окачио мрежу заплака у себи. Један га и у главу погоди и смејаше се јер не имаше осећаја за цареву племениту жртву.

Тако цар прође и са голићима за фудбал где се још и требало варити, и са кошем за "малу кошарку" и са плишаном лоптом коју сам саши да се и зими у кући може фудбал играти, и са падобранима које правише за суперхероје играчке које сви имаше и са штитовима, луковима и стрелама, мачевима, пушкама на кукуруз, праћкама и свим што правише својим пријатељима-поданцима. И увек остаде сам, несхваћен да се осећа ко говно што је хтео свима да учини.
И одрасте. И схвати да и у царству одраслих ништа другачије није, само много опасније, да постоје звери са неколико лица и глава које бљују ватру. И да постоје и други који би да буду цареви само што их ничије добро осим њиховог не интересује. И да би могао и главу изгубити кад би се с њима у бој упустио. Али, и да има других као он што је, који даље и општије сагледавају ствари него други, који им својим несхватањем јавног добра само сметају и одмажу. Којима је милије да пљују по свему и да све дочекују са неповерењем и скепсом и песимизмом епских размера, јер им њихова сујета не дозвољава да виде даље од свог носа. Сад да ли су већи проблем ти са мрачним амбицијама или пучанство које амбиције нема, али му сметају туђе? Тешко је рећи, ни најмудрији на свету не знају одговор, али да сметају и једни и други то је сигурно.

И цар оде, напусти своју малу царевину која се временом распала и коју сви у потрази за бољим животом напустише. И оде по белом свету да тражи систем у којем не погађају лоптом онога ко се жртвује за опште добро. И нађе неколико таквијех царстава и сад му још више није јасно зашто (о, зашто) само у његовом делу свету постоји такво неразумевање за прогрес и свеже идеје и још свашта:
-отпор постављању нестраначких личности на позиције са којих се много тога може променити на боље
-пљување и омаловажавање доказаних стручњака који су постигли нешто у свом животу
-пљување и омаловажавање младости и енергије
-гласање за оне који су нам већ показали како дно изгледа
-одбијање да се поверује да се један политичар или једна странка могу променити на боље
-одбијање да се мали прст који нуди један до зла бога прошлошћу компромитован политичар узме и да му се потом узме и цела шака
-летаргија да се поведе широка народна иницијатива да се министри који су нас досад водили и ништа нису учинили осим што су нас још више закопали "протерају" из јавног живота, метафорички "умоче у катран па у перје". И од те странке која је очигледно у некој обавези према тим моронима да узмемо само оно што би могло вредети. И да их казнимо на изборима што се нису отарасили тако трулих кадрова.

А највише од свега не разуме што отворише VIP блог за пљување по једном од најбољих блогера овде само зато што не умеју да га схвате. Заиста срамно.