Tražim pomilovanje za Srbiju koje nema!

Tražim pomilovanje za one ljude u ovoj zemlji kojima je svega dosta:

Kojima je dosta 5. oktobra.
Kojima je dosta i 6. oktobra koji se nikad nije dogodio.
Kojima je dosta i 12. marta.
Kojima je dosta i 13. marta koji se, takođe, nikad nije dogodio.
Koji se osećaju istinski postiđeno svaki put kad upale televizor.
Koji su poniženi svaki put kada uđu u prodavnicu.

Koji su sa Zoranom Đinđićem sahranili vlastitu nadu da će ovde ikad išta da se promeni.

Koji se osećaju istinski poniženo kada vide kako je Aleksandar Tijanić i dalje direktor bilo čega - a kamoli takozvanog javnog servisa.

Koji više nemaju stomak za to da kupuju i čitaju novine.

Koji nemaju profile na društvenim mrežama.

Koji bojkotuju Utisak nedelje, ali i sve ostale utiske.

Kojima je muka od stranačkih aktivista.
Kojima je odavno dosta vanstranačkih aktivista.
Koji tvrde da više nikad neće izaći na bilo kakve izbore ili proteste.
Koji su prestari i previše umorni da odu odavde.
Koji je apsolutno neizdrživo da ovde ostanu.

Koji nikoga više ne slušaju - niti im se, realno gledano, bilo ko uopšte obraća.
Koji su, iako nezaposleni, ipak rešili da ubuduće gledaju (samo) svoja posla.

Koji su ceo život bili moralni i pošteni - iako više ne znaju šta bi tačno s tim.
Koji više nisu sigurni čak ni u to kako da vaspitavaju vlastitu decu pošto vide da se poštenje ne isplati.
Koji su čitavog života negde podstanari.
Koji još uvek, u tridesetoj ili četrdeset i nekoj, žive sa roditeljima.
Koji će se u sopsteni stan useliti tek kad umre baba.

Itd...itd...

Nemamo pravo da budemo prestrogi prema Srbiji koja ovde više nikoga ne zanima.
Prema svim onim časnim i poštenim ljudima koji niti umeju niti žele da se snađu.
Prema onoj Srbiji koju svi plaše.
Kojoj niko - čak ni deklarativno - ne nudi nikakav optimizam (o poverenju da i ne govorimo)!
Za Srbiju koja je tehnološki ili bilo kakav drugi višak.
Koja čeka u redovima, pred različitim šalterima i po čekaonicama.
Srbiju u izbegličkim kampovima i sigurnim kućama.
Srbiju nema ni zdravstvenu knjižicu.
Koja grca otplaćujući različite kredite.

Za Srbiju čija deca ne znaju kako izgleda more !

Onu Srbiju koju je iz njenog vlastitog života lustrirala (više)partijska gramzivost i bahatost.
Kojoj je muka od same primisli kako mora da se učlani u stranku kako bi joj bilo dozvoljeno da (pre)živi.
Za Srbiju koja je odavno zaboravila značenje reči: nada.
Za Srbiju koju više apsolutno ništa ne interesuje - pa čak ni njen sopstveni život.

Ukratko:
Tražim pomilovanje za nevidljivu i poniženu Srbiju.
Za Srbiju koje nema - niti će je uskoro uopšte biti!