KOLIKA JE CENA PRISUSTVA „VLASTI“ U MEDIJIMA?

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno su novinarska udruženja Srbije, zajedno i UNS i NUNS, protestovala zbog toga što nisu usvojeni njihovi predlozi za Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije koji se odnose na javnost podataka o glavnim finansijerima i oglašivačima u medijima.

Prilično je „zanimljivo“ da protest novinarskih udruženja nije naišao na širu podršku novinara odnosno medija. Naprotiv, medijski publicitet bio je vrlo, vrlo  skroman.

„Zanimljivo“ ili indikativno, kako god hoćete, mislim da je protest bio vredan veće pažnje. On u svakom slučaju, pored ostalog, podseća na jedan veoma važan fenomen. Na „snažno“ prisustvo državnih organa ili funkcionera koji njima rukovode u našim medijima. Što samo po sebi naravno nije problem, čak je i logično kad pažnju medija privlače svojim aktivnostima. Ali što sigurno može da bude problem kada za tu pažnju plaćaju.

Razume se, i plaćeno prisustvo organa vlasti u medijima u određenim situacijama nije problem, čak je i neizbežno. Oglasi za javne nabavke, konkursi za zapošljavanje i druge slične aktivnosti, po logici stvari, namenjeni su javnosti i moraju ići u medije. A za to se naravno mora platiti. Preciznije, radi se o aktivnostima koje su pobrojane u članu 86. Zakona o oglašavanju „poruke za učešće na izboru ili refendumu, mere za postupanje građana u slučajevima opšte opasnosti, humanitarne akcije, konkursi i ekonomske aktivnosti kao što su kupovine, otkupi itd." 

Međutim, da li je u praksi uvek reč o tim aktivnostima? Jesmo li u prethodnim godinama bili svedoci trošenja značajnih sredstava za medijske kampanje koje je čak i u najširem kontekstu veoma teško, tačnije nemoguće svrstati u neku od gore pomenutih aktivnosti?

Zar već godinama nije otvoreno i pitanje – je li zastupljenost (nekih) političara u medijima u korelaciji sa iznosom sredstava koje organi vlasti, čiji su rukovodioci ti političari, troše za medije? Je li u pitanju, prosto, narodski rečeno – kol`ko para tol`ko i muzike? I to ne samo u vezi sa kvantitetom već i sa „kvalitetom“. Jer, nije reč samo o zastupljenosti u smislu prostora odnosno broja izveštaja i priloga, nego i o sadržini tekstova o (pre)naglašavanju značaja nekih poteza ili aktivnosti ili pak relativizovanju grešaka i propusta, sve „po potrebi“.

Javnosti već godinama nikada nisu prezentirani ni izbliza precizni podaci o tome koliko organi vlasti troše za razne vrste promocije u medije. Nije precizna, ali je sigurno bila veoma indikativna procena iz famoznog, pre tačno dve godine prezentiranog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije – približno 40 miliona evra ili skoro 5 milijadi dinara! I bez upuštanja u potragu za odgovorom na pitanje koliko se još novca „uloži“ u medije pod firmom amorfnih budžetskih pozicija kakve su npr. „neimenovane specijalizovane usluge“, „istraživanja“ i sl., jasno je – radi se o ogromnom novcu.

Interes onih koji pune budžet da se budžetska sredstva koje ne obezbeđuju nimalo lako, troše u nedefinisane „svrhe", najblaže rečeno je veoma sporan. I moralo bi se učiniti nespornim njihovo pravo na informacije o tome.