Zašto je Srbija nerazvijena a Nemačka visoko razvijena?

Da li Srbija može postati bogata ako počne da ponavlja iskustva a ne preporuke bogatih? U čuvenoj knjizi Erika Reinerta: Globalna ekonomija - Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji, na dosta zanimljiv način se raksrinkavaju mnoge ekonomske dogme današnjice. Radi se o tezama (naučnim paradigmama) koja smo pounutrašnjili i kojima objašnjavamo svet oko nas a tiču se ekonomije. Stvar ne bi bila problematična da upravo na taj način ne pomažemo sebi da ostanemo zarobljeni u krugu siromaštva.

 
Nažalost, i precizna spoznaja naših problema kao i rad u skladu sa iskustvima bogatih zemalja možda nas neće izvući iz privrednog zaostajanja. Npr. ako aktivnije počnemo da štitimo pojedine delatnosti naše privrede, kao su to radile sve danas bogate zemlje, Srbija bi se verovatno našla pod tihim sankcijama (u skladu sa Volereštajnom na svetu ima mesta za samo jednu zlatnu milijardu, a nama je predviđeno mesto na poluperiferiji). Pored toga, mi nemamo mogućnost da koristimo resurse drugih, a svoje praktično nemamo (radna snaga nam nije tako kvalifikovana i inovativna kao što često mislimo). Srbija bi mogla biti prilično izolovana (i sa zapada i sa istoka), bez dotoka tehnologije i skupim kreditima (kao što je bio slučaj sa zajmovima koji su davani socijalističkim zemljama 70-ih i 80-ih, čiji je cilj u dobroj meri bio da se dovedu u dužničku zavisnost).

Dakle, alternativna ekonomska politika, koja bi se svodila na premisu ne radi šta zapadnjaci pričaju već radi šta zapadnjaci rade, vrlo je rizična solucija. Zato nije i čudno da je skoro nijedna zemlja nije uspešno primenila. Ima izuzetaka, to su države koje su tokom Hladnog rata bile strateški važni saveznici SAD (često, sa američkim vojnim arsenalima na njihovim teritorijama): Japan, Južna Koreja, Tajvan ili Zapadna Nemačka. Suština Maršalovog plana (koji je došao posle Mergentauovog, na agraru koncipiranog, neuspešnog pokušaja da se Nemačka osposobi za samostalan ekonomski život) je bila reindustrijalizacija zapadne Evrope. Npr. Koreja, koja je pre 60 godina bila na niovu razvoja afričkih zemalja, danas je jedna od najbogatijih država u svetu.

Šta je bio recept za uspeh ovih, pa i svih bogatih, zemalja? Industrija i samo industrija. Naravno, sa naprednim tehnologijama, čiji izvoz nije zabranjivan kao što je to radila Engleska u 17, 18. i 19 veku ili SAD u odnosu na zemlje Varšavskog pakta od kraja 40-ih do kraja 80-ih. Engleska, tokom čitavog jednog veka pošto je knjiga Adama Smita Bogatstvo nacija (1776) izašla, bila zabarikadirana iz uvoznih carina. Smit je tvrdio je da će američke kolonije napraviti veliku grešku ako pokušaju da štite svoju industriju. Aleksandar Hamilton, prvi ministar finansija SAD, izabrao da se američka privredna politka bazira na (još jedno, manje citiranom) Smitovom shvatanju (zasnovanom na iskustvu) ko pobeđuje u ratovima (oni koji imaju industriju), a ne na njegovim teorijskim stavovima o slobodnoj trgovini. Narednih vek i po SAD su štitile svoju industriju. Čikaška škola ekonomije, koja, grubo gledano, stoji iza teorijske osnove Svetske banke, govori celom svetu da se vlasti ne smeju mešati u ekonomiju. U stvarnosti, gradonačelnik Čikaga troši milione dolara da bi stvorio pogodno tlo za razvoj visokotehnoloških preduzeča. zapadne zemlje retoriku nameču drugima, dok sami rade nešto sasvim drugo i u njima teorije nemaju mnogo uticaja na praktičnu politiku. Prosto rečeno, bogate države imaju tendenciju da siromašnima nameću teorije koje oni same ne koriste, niti su ikada koristile.

Činjenica je da savremenoj ekonomskoj teoriji faktički nedostaju: ekonomija obima, tehnološke promene i sinergijski efekti (klasteri), koji su ponaosob i zajedno suštinski za objašnjenje ekonomskog rasta. Kako čuveni Tomas Kun ukazuje: naučna paradigma može izolovati društvo od bitnih društvenih problema koji se ne mogu redukovati na delove u naučnoj slagalici, jer se ne mogu izraziti kroz konceptualna i instrumentalna sredstva kojima paradigma raspolaže.

Kina je verovatno jedini izuzetak, ne računajuči egzotična ostrva čiji su stanovnici postali bogati zahvaljujući of šor zonama. Najmogoljudnija zemlja uspela je da privuče obilne strane investicije u poslednje tri decenije, da svojim tvrdim stavom usmerava te investicije uglavnom u industriju, da razvije jaku nauku okrenutu prema privredi. Kina je uspela da spreči lak ulazak stranaca u delatnosti koje ne mogu da pokrenu razvoj zemlje, a mogu da lako izvuku profit, kao što su maloprodaja, telekomunikacije ili finansije (samo 3% bankarskog sektora drže stranci; kako kažu Kinezi ''Mi i sami znamo da našim ljudima pozajmljujemo novac''). Ono što ima Kina a nemaju mnoge zemlje koja bi da ponove njen uspeh je ogromno tržište, i samim tim ekonomija obima, jaka država (odnosno nepokolebljiva elita i moćna oružana sila), i spremnost da se po svaku cenu dođe do napredne tehnologije (to je radio SSSR, kao i Francuska i Nemačka tokom 18 i 19.veka, a ekonomska špijunaža cveta širom sveta i danas). Pored toga, spremnost i sposobnost da se štedi preko dve petine nacionalnog dohotka, odnosno da se investira duplo više nego što je svetski prosek pokazuje neverovatnu mogućnost odricanja kineskog naroda zarad budućnosti (kineske projekcije su da će ta zemlja biti svetski hegemon 2049).

Najava nove ekonomske politike, odnosno okretanja od uslužnih delatnosti ka industriji je ohrabrujuća. Međutim, stvar otežava to što se stvari koje nisu jesu bitne, ali nisu suštinske za objašnjenje naših ekonomskih problema u (stručnoj) javnosti predimenzioniraju. Npr. potencira se da smo siromašni zbog korupcije, iako je ona u Srbiji prosečna u odnosu na nivo razvoja. Naglašava se da je ogroman problem neodstatak 'sistema', iako nema zemlje koja je prvo ustanovila efikasne institucije pa postala bogata. Treba se zamisliti nad činjenicom da šofer u Frankfurtu ima realnu platu 16 puta veću od plate podjednako efikasnog vozača autobusa u Nigeriji. Jednostavno, države koje proizvode samo sirovine nikada nisu postale bogate niti će, izuzimajući naravno zemlje bogatih arapskih šeika.