Почео сам са жељом да разговарам са мртвима.
Стивен Гринблат
Најновија драма Биљане Србљановић Мали ми је овај гроб својевсрсни је разговор ауторке са мртвима – учесницима Сарајевског атентата 1914. Драма у два дела приказује ликове Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића, Данила и Љубице Илић и Драгутина Димитријевића Аписа, који проговарају гласовима наших савременика о најнапетијим историјским тренуцима српке историје с почетка 20. и 21. века. Поставља се питање шта они мртви могу да кажу нама живима? Нити су они суштински мртви, нити смо ми уистину живи.
На почетку драме ауторка наглашава да су ликови предмет чисте фикције, и да у комаду не треба тражити ништа више од тога. Парадокс лежи у чињеници да је комад заснован на истинитим догађајима, записима са суђења и бројној историјској грађи, а да је истовремено чиста фикција. Историјске, друштвено-политичке и културне прилике у српској историји протеклог и овог века у неку руку и јесу равне фикцији. Историја која је у служби дневнополитичког поткусуривања, у којој се не сагледавају узрочно-последичне везе, већ се мистификује до границе патетичног, и није ништа друго до фикција.
Историја је за Старе Латине била учитељица живота. Ми смо давно престали да штујемо своје учитељице: пљујемо их, псујемо, омаловажавамо, дискредитујемо – истина, сетимо се учитељица када је 8. март. Мало ли је! И шта онда можемо научити од тако понижене и увређене учитељице? Можемо научити само мантре које се понављају док не паднемо у колективни транс који ће нам омогућити метафизичку повезаност са небеском Србијом – то је наша обећана земља, наш почетак и свршетак. Или ћемо умрети у животу или ћемо живети у смрти – трећег нема.
Драма Мали ми је овај гроб није комад о Гаврилу Принципу, ни о Апису – то је драма о трагедији српског народа – драма која пресеца ментално ткиво нашег национа. Драма о или или које нас је довело до бездана. Србљановићка пише о лошим учитељима и добрим ученицима, о црним рукама и белим сандуцима, о завештањима и аманетима, о мртвим рукама које нас још увек даве.
П. С.
У драми је крајње упечатљив фантомски лик мајке која се свети свом сину. Бојим се да је посреди освета земаљске мајке Србије, јер смо је се олако одрекли зарад небеске.
И, да – ово није драма ни о Коштуници, ни о Ђинђићу – ово је драма о нашем избору.
Сањао сам да разговарам са мртвима. Ни сада не одустајем од тог сна. Али је било погрешно што сам замишљао да могу чути један једини глас, глас другога. Јер, ако сам желео чути један глас, морао сам чути и многе друге гласове мртвих. И ако сам желео чути глас другог, морао сам чути и свој властити глас. Говор мртвих. као ни мој властити говор, није приватни посед.