Jedan korak bliže ili dva koraka dalje - odlučite sami

Moderacija, može autorska za kontroverznu i hiper - produktivnu blogerku taube, beskompromisnog borca za blogodemokratiju, pravo na svoju reč i pravo na tuđu reč, te osvedočenog borca protiv etiketiranja?

Čovekov smisao za pravednost  šini demokratiju mogućom. Njegova sklonost ka nepravednosti  čini demokratiju neophodnom. Džon F. Kenedi je rekao da  '' Život u slobodi nije lak, a demokratija nikad nije potpuna '', i još je rekao da '' Dok god sloboda ne zacveta u svim zemljama, ne može uvenuti u jednoj ''.Demokratija znači imati izbor. Diktatura znači biti stavljen pred izbor. Demokratija nikada nije završen proces, nije zadata ravan. Demokratija ne trči, ali ona sigurnije stiže na cilj. Karl Poper je kazao : '' Pitanje a '' Ko treba vladati ? '' pogrešno je postavljeno. Dovoljno je ako se loša vlada može opozvati. To je demokratija ."

Demokratija je naše najvrednije dobro. Njeno održanje je ujedno zadatak i obaveza. To znači stalno, odlučno, samosvesno preispitivanje, stremljenje i trud da se postignu kompromisi i trajni konsenzus. Ovo su uslovi jedinog političkog reda koji može garantovati slobodu i stabilnost u državi.

Sistem vrednosti demokratije najbolje i najlakse je predstaviti kroz opis primera americke demokratije.

Prva stvar na koju pomislim kad mislim o sistemu vrednosti američke demokratije je stabilnost koju ona donosi ovoj zemlji.

Demokratija je proizvela stabilnost u SAD, takvu stabilnost koja je sveprisutna i vrlo lako vidljiva i uočljiva realnost. Vlast se menja izborima, ne ratom; Najveći zadatak demokratije, njen ritual i praznik a to je izbor postavljen je na pijedestal društvenog života u SAD i postao je najsvetliji i najviši pokazatelj sistema vrednosti američke demokratije. Odluke se u SAD ne donose krvlju, već glasanjem.

Veoma je bitno neglasiti da je američka demokratija jedan proces koji traje evo 3 veka, prolazi kroz svoje neuspešnije i uspešnije faze; u globalu ide ka boljem. Svaki liberal je svestan da je društvo kojem on teži ideal, ali on isto zna da je svaki korak ka tom idealnom jedna pobeda više; savršena demokratija ne postoji, ali svaki korak prema boljem se smatra uspehom. Svaki dokument, svaka deklaracija koju su Amerikanci doneli odn. proglasili je izraz i težnja ka nečim idealnim. I američka Deklaracija se može tako tumačiti. Napisana je u 18.veku, u vreme buđenja Evrope, u vreme Žan Žak Rusoa, i samim tim, bila pod uticajem zanosa i idealizma. Volter je izrekao reči koje nam pružaju dokaz te uzavrele težnje ka idealnom, težnje ka univerzalnoj jednakosti i dobroti, ka vrhuncima lepog i dobrog. Volter je rekao '' Moj Gospodine, ja se ne slažem sa vašim mišljenjem, ali daću svoj život, samo da biste Vi mogli reći svoje mišljenje ''.

Iako u Deklaraciji Nezavisnosti lepo stoji da smo svi rođeni jednaki, narednih 200 godina neki građani američke države nisu bili ni blizu isti, pogotovo Crnci i Indijanci. Ali ta linija koja ide ka idealnom, da li sporije ili brže, to je ta osnovna vrednost američke demokratije koju ja vidim.

Američki model demokratije sa transformisao kroz vekove imajući svoje uspone, nove osobenosti, protivrečnosti, krize, manjkavosti i prednosti.

Pluralizam mišljenja i razmišljanja je još jedan faktor u sistemu vrednosti američke demokratije. Nema diskriminacije prema onima koji ne žive u Americi a mogu glasati u istoj. U SAD, stavovi se napadaju drugim stavovima a ne predrasudama - opet, još jedna vrednost sistema američke demokratije. U vezi sa tim je imperativ da je dozvoljen civilizovan napad na neki stav, a ne na ličnost koja taj stav iznosi. U komunikaciji imamo verbalnu agresivnost i argumente. Ovo drugo je sposobnost ili želja da napadnemo druge stavove, a ovo prvo da umesto stavova napadnemo ljude koji ih iznose. Ovo drugo je tipično američki, dok je ovo prvo tipično ne -američki način. Može nam se neka stranka sviđati ili ne sviđati, ali to nema i ne sme imati nikakve veze da li ti isti smeju postojati. Koliko ljudi u Americi je mislilo da je da Beri Goldvoter, senator iz Arizone opasan po interese SAD? Taj čovek je rekao da je i ekstremizam u odbrani slobode dozvoljen i da to nije ni greh, ni porok, pa je otvoreno zagovarao da SAD treba da bace jednu raketu na Kremlj za početak. Koliko ljudi je podržavalo generala Makartura koji je otvoreno zagovarao atomski rat protiv Kine 1950?; ali ni u jednom slučaju se nije išlo ka tome da se zabrani bilo čija kandidatura, već su se takve stvari rešavale na izborima. Treba imati mirnoću i staloženost jednog Trumana pa izbeći nevolje, a ne izazivati nove nevolje s'nevoljama koje već postoje. Ne sme se nikada odjednom sve ono što je dobro izbrisati, ono što je loše naglasiti, pa onda '' vrištati '' o tome i tako doneti demokratiju. Možda u režiji nekoh dobrog režisera, dramaturga, možda u nekom pozorištu, možda u zemlji čuda, ali ne i u realnosti; tako se nije postizala američka demokratija. Beri Goldvoter je izgubio izbore sa ogromnom razlikom. Američki narod je bio demokratski visokosvestan i odoleo je primamljivoj retorici Berija Goldvotera na taj način pokazavši demokratsku zrelost.

 Nastavkom svog razmišljanja o američkoj demokratiji dolazim do zaključka da bi validnost ocene američke demokratije trebala doći iz diskusije oko porekla njenog nastanka. U tom slušaju, trebali bismo diskutovati o vremenu nastanka američke države, o okolnostima koje su bile značajne i verovtno uticale na rađanje nove republike na novom kontinentu.

U proučavanju istorijskih prilika, za istoričara je mnogo bitno da zna šta je krivo, a šta je pravo i da je mnogo bitnije znati šta su ljudi u nekom periodu mislili da je krivo i pravo da bismo razumeli njihove postupke.

Glavno pitanje u vezi postanka američke demokratije je : Kako se demokratija stvorila u  takvom radikalno religioznom društvu kakvo je bilo puritansko društvo? I nije se demokratija stvorila u tom i takvom društvu koje je prevaru ili psovanje smatralo neoprostivim zločinom, zločinom za smrtnu kaznu, u društvu u kome su samo članovi crkve imali pravo izbora i sl. Puritanci su, ustvari imali dosta uticaja na američku istoriju jer je njihovo represivno ponašanje uticalo na to da se mnogi doseljenici pod puritanskim represivnim zakonima odluče nastaniti negde drugde. ( Ana Hačinson je oterana, kao i Rodžer Vilijams koji je posle osnovao Rod Ajland )

Ono što ja mislim da je uticalo na razvoj demokratije u Americi je pravo vreme, pravo mesto i pravi ljudi - tri kockice su se složile u pravo vreme neponovljivo u istoriji. To je bilo neponovljivo istorijsko iskustvo.

Zašto pravo vreme? Recimo da se začetak demokratske misli u Americi javlja posle buđenja filozofske inteligencije u Evropi; ponovno oživljavanje knjiga grčkih filozofa koje su bile strogo zabranjene tokom vladavine katoličke crkve, buđenje nauke i početak razmišljanja van strogih crkvenih dogmi. Već nekoliko puta pominjano, Žan Žak Ruso, Džon Lok, Dekart biće oni koji će uticati na pisanje Deklaracije Nezavisnosti na novom kontinentu.To je odgovor na pitanje zašto je Novi svet bio pravo vreme

 Zašto pravo mesto ? Amerika je u to vreme uzimajući u obzir tadašnje domete komunikacije bila kao neko izolovano ostrvo pogodno za buđenje kakve takve demokratije posle mračnog perioda srednjeg veka. Osim toga prirodna bogatstva i inferiornost Amero-Indijanaca u pogledu ratne tehnologije išla je na ruku teritorijalnom širenju SAD.

Zašto pravi ljudi ? U Ameriku nisu stizali plemići niti lordovi već kako Amerikanci vole da kažu common people - običan narod. O ovome se može raspravljati veoma dugo jer s'početka demokratija je više ličila na oligarhiju gde su se samo pripadnici bogatih porodica koje su činile ranu Novoenglesku elitu mogli baviti politikom; čak ni Ustav nije pokazivao želju za glasom naroda kao temeljom demokratije. Elektoralni koledž je bio način na koji se birao predsednik. Svaka država je birala svoje predstavnike koji su glasali za jednog od kandidata tako da se moglo desiti da jedan kandidat ne osvoji većinu glasova naroda, ali po onome što izglasa elektoralni koledž mogao je da ne dobije izbore. S'pojavom irskih političkih mašina i biranja '' običnih ljudi '' a ne bogate elite za mesta u politici počinje proces demokratije ili bolje rečeno korak više u tom gradualnom procesu stvaranja američke demokratije. Pitanje je, kako to da različite etničke grupe nisu došle u sukob jedna s' drugom, kako se  ranije nije preslikala Evropa na novi kontinent, kako nije došlo do socijalnih nemira, revolucija itd. Odgovor, po mom mišljenju leži u dve stvari. U vezi socijalnih nemira koji su mogli nastati porastom broja emigranata i sve manjim prostranstvima za naseljavanje, problem se rešavao proterivanjem Indijanaca i obezbeđivanja jeftine zemlje za svakog, bar u vreme dok se Amerika smatrala farmerskom zemljom, idealnom kako bi je Džeferson opisao. Međuetnički sukobi  izbegnuti su opet radi Indijanaca jer su se oko jednog '' neprijatelja ''  svi belci ipak složili, u ovom slučaju, rekoh to su bili Indijanci, a verovatno i Crnci kasnije. Na jugu, mali broj ljudi je imao robove; ispod 2% belaca je imalo svoje plantaže, i velika većina belaca na jugu nisu imali ništa sem slobode; no, upravo to stvaranje mita kako su ipak iznad crnaca omogućio je da se ne bune; u svom siromaštvu imali su po jednu lažnu utehu '' mi smo belci ''. Bogati osnivaju Kju Kluks Klan, ali siromašni ga čine.

Tako su se tri kockice sklopile i omogućile novu, i važno je naglasiti zdravu podlogu za razvoj demokratije.

Ponavljam, postojala su vremena kada se SAD odlazilo po korak, dva ili tri od demokratije. Jedan od takvih koraka unazad od demokratije bio je period makartizma i njegove posledice. Američko društvo je tada, uprkos svom nevelikom znanju o komunizmu bilo jako anti-komunistički raspoloženo. Progonima potencijalnih komunista i hapšenjima samo na osnovu dojave ili sumnje, američkom društvu je pretilo da postane upravo onakvo isto društvo protiv kojeg su se borili. Takva strujanja postoje u američkom društvu i danas; za određene grupe Arapa upotrebljava se izraz islomofašisti i preduzimaju se mere zaštite od njihovog delovanja. Svakako, politički ekstremizam je unapred osuđen na propast i uvek je samo korak od demokratije a nikako korak bliže.

Da se sada usmerimo na pitanje političkih stranaka u demokratiji . Smatram da su stranke kao neizostavan deo demokratije i njen kočničar u velikom broju slučajeva. Bolje rečeno, moć stranke je u relaciji sa jačinom i vrednošću demokratije. Što su stranke jače u svom jezgru i ideologiji demokratija više strada. Kad su u SAD uveli primarne stranačke izbore gde su građani, a ne nikakvi odbori stranaka birali stranačke kandidate -demokratija je izvojevala još jednu pobedu. Godinama su u zapuštenim stranačkim prostorijama, stranački bosovi birali svoje kandidate i uvek je tu bilo mesta za korupciju. Od kraja 19.veka stranke gube moć na američkoj političkoj sceni, ali ovaj proces osim što je konstantan teče jako sporo. Uvođenjem tzv. primaries ili izbora na kojima građani biraju stranačke kandidate definitivno je ukinuta moć partija. Svaka država ima pravo odlučiti o zakonima za ove izbore.  To je primer za jedan korak blize demokratiji.

 A, jedan primer za korak unazad od demokratije je delatnost „ Crnih pantera „

U Kaliforniji su bili osnovani tzv. '' Crni panteri '' - crnačka militantna organizacija; pripadnici te organizacije su šetali ulicama naselja u kožnim jaknama, sa crnim beretkama i puškama u ruci. Zakon nije branio nošenje dugih cevi tako da su Crni panteri mogli nositi svoje puške i patrolirati ulicama štiteći crnce od represije. Naravno, zakon se promenio u Kaliforniji upravo radi Crnih pantera. Danas se čini neverovatnim da su ljudi mogli nositi duge cevi na javnom mestu. Dakle, i taj korak unazad od demokratije SAD su uspešno prevazišle. To vreme, opasno po demokratiju, uspešno je prevaziđeno.

I na kraju, kako to nastade demokratija ? Radi se o tome da su talasi dolazaka puritanaca počeli jenjavati; njihova represija i zakoni naterali su druge da se sele na neka druga mesta, a Amerika je postala demokratska a ne teokratska država.

To je bilo nekad. Danas se sve više čini da je demokratija kidnapovana i koristi se za sve i svašta; no, to ne znači da borba za demokratiju treba da prestane. Demokratija je uvek vredna borbe.

 Amerika je totalno demokratska zemlja? Nije. Nije, ali teži tome, svaki korak bliže je pobeda, svaki korak dalje je poraz demokratije. Mogu li Amerikanci videti da je predsednik Barak Obama, demokrata veoma elokventan i obrazovan ili većina primeti da je crnac? Kad primete crnca u njemu to je poraz demokratije, kad primete čoveka to je korak bliže demokratiji.

Bilo je nemoguće zamisliti katolika da bude predsednik SAD, a postao je i bila je to pobeda demokratije. Demokratija ima svoje pobede i svoje poraze i večito je u procesu stvaranja. Često je čak i protiv interesa onih što vladaju, baš kao što mislim da je protiv interesa američke nomenklature danas. Demoralizacija ljudi da njihov glas ne može da promeni ništa je u interesu onih koji vladaju, onih kojima paše '' Status Quo ''. Demokratija u SAD stvara atmosferu šansi, povoljnost prilika u kojima možeš da plivaš. Voleti Ameriku znači kritikovati je. Američki mit '' Grad na brdu '' je opasan i štetan za američku demokratiju. Ne možeš biti '' Grad na brdu '' jer tako stvaraš mržnju.

Koliko daleko ide demokratija u Americi dokazuje i podatak da u SAD nema službenog, zvaničnog  jezika. To nije engleski jezik već common language; i o tome se malo zna

Demokratija ?

Uvek u procesu stvaranja i uvek vredna borbe, ali ne da se gube životi već da ugrađujemo svoje živote za nju.

 Nije dovoljno doneti demokratske zakone i čekati demokratiju da samo pokuca na vrata. Da li je ipak Sokrat bio u pravu tvrdeći da je demokratija samo mit u koga samo želimo verovati jer ne mogu svi koji glasaju biti visokosvesni? Možda kao dovršen posao i jeste mit, ali mit kome možemo biti bliži i od koga možemo biti dalji. Velika je razlika.