Gloginje, tuđim

ON DECISION-MAKING

C je bio najbolji čovek na svetu. Nije to bilo očigledno baš na prvi pogled - srednje visine, čvrste građe, nabijen mišićima, u telu je izgledao kao terijer spreman da potrči. Gledao je nekako popajevski, čkiljeći na jedno oko ali zahvaljujući jakoj štucovanoj bradi ipak je najviše ličio na Popajevog oca.



Bio je negde iz južne Srbije i nikad nije govorio o kući i porodici. Osećali smo da tu ima nešto ali mi nismo pitali a on nije govorio. Baš nikad. Nije se čak ni zemljački identifikovao sa nekim južnjacima. Poreklo mu je odavalo tek malo zavrtanje u govoru.

C je relativno na vreme završio ozbiljan inženjerski fakultet ali do vremena kad je diplomirao toliko je već bio duboko zaokupljen svojim aktivnostima da je ispalo nekako prirodno da nije razmišljao o stalnom poslu i radnom mestu. Bio je još student kad se jednog dana po nečijoj preporuci pojavio u našem ronilačkom klubu. Već tada je bio iskusni speleolog a njima je ronjenje itekako korisno i potrebno. Uostalom kao što pećinari dođu da nauče ronjenje iz sasvim praktične potrebe pa mnogi nastave da rone i "normalno", tako i dobar deo ronilaca u nekom trenutku shvati da bi im speleološki kurs koristio pa kad ga završe često počnu da se spuštaju i u one jame u kojima nema nikakve vode.

Lako i brzo smo ga zavoleli. Bio je dobar čovek,nesebičan u svemu, bez velikih materijalnih prohteva, nije se trpao da bude glavni ili da po svaku cenu iskaže neko mišljenje, bio je sjajan timski igrač - a bio je i izrazito duhovit, pomalo ciničan, i sa onaj njegov naglasak odlično je pričao viceve. Nekako smo se sa njim najviše zbližili M i ja - dvojica ljudi koji po svim spoljnim pokazateljima teško da su mogli biti različtiji od C-a. Ali zavoleli smo se iskreno i potpuno.

Osim speleologije, C se bavio i alpinizmom i planinarenjem, takođe izrazito ozbiljno. Do 25. se popeo na, mislim, 5 od 10 najviših vrhova Evrope, posebno je bio fasciniran Kavkazom. U nekom međuvremenu završio je i padobranski kurs i imao više skokova na visoke planine. Bio je toliko dobar da je bio jedini alpinista iz bivše Jugoslavije koga su Rusi pozvali da bude u ekspediciji koja će skakati na neku planinu na nekom od zaleđenih vrhova na nekom od ostrva u Severnom ledenom okeanu.

C je živeo vrlo skromno, u podstanarskoj sobici. U svemu je bio nezahtevan i imao minimalne prohteve. Novac mu nije bio bitan i sve što mu je preostajalo nakon zadovoljavanja osnovnih potreba, trošio je na opremu i ekspedicije. Ja sam tada dosta radio kao skiper i jednom mi je trebao kompanjon na nekom dugom transferu neke jedrilice i, kako nisam u tom trenutku imao nikoga od jedriličara, ponudio sam C-u da mi se pridruži. Iako nije ništa znao o moru i jedrenju (znao sam da će brzo naučiti), imao sam puno poverenje u njegovu procenu i osećaj odgovornosti i znao sam da sa njim mogu sigurno da vodim brod u smenama. Svidelo mu se jedrenje i za uzvrat je hteo da me uči alpinizmu. Uživao sam učeći sa njim i imao sam u njega potpuno, neograničeno poverenje. Kad je zaključio da sam savladao neke osnove, otišli smo na tehnički nezahtevno ali atraktivno penjanje po Dolomitima, via ferrata. Kad god bih se na pripremi zapitao hoću li nešto moći neumorno mi je objašnjavao, crtao, pokazivao. I zaista je sa njim sve ispadalo jednostavno. "Popećeš se ti meni na Elbrus", govorio mi je C i sasvim me zarazio.



Jedne godine smo držali ronilački centar na moru i bilo je posla za nekoliko ronilaca ali C nije još uvek imao dovoljno naprednu kategoriju da bi mogao da vodi ronjenje. Pitao je ima li posla za njega i bilo nam je neprijatno što nismo mogli ništa da mu ponudimo. "A treba li vam neko da puni boce i drži centar u redu i čuva ga po noći?". Nije mu smetalo da bude na najnižoj stepenici, radio je, zarađivao neke kakve-takve pare, svakodnevno ronio i sticao iskustvo (a na kraju i novu kategoriju).

Kao i u svemu drugom, C je bio skroman i sa ženama. Većina nas hahara na početku kurseva svake godine predatorski je skenirala novopridošle devojčice i kretala da se namešta, šeta, pokazuje, hvali i maše krilima na sve moguće načine. C se u to nije upuštao. Koliko smo mi znali - nikad nije ništa imao ni sa jednom curom iz kluba. Povremeno bi se spomenula neka devojka, skoro slučajno, ali nikad ni jednu nije doveo u društvo.

Onda se jedne godine pojavila D. Ne sećam se više kako su se našli ali bila je sušta suprotnost svemu što smo mogli da očekujemo. Draga, pre nego lepa, nimalo sportski tip, delovala je kao stidljiva rođaka sa sela. I ona je bila negde sa juga, otkude Niš, iako se nisu po toj liniji ni tražili ni izražavali, studirala je neku višu i izdržavala se radeći šta god je mogla da nađe jer od kuće nisu mogli ništa da joj pošalju. Bila je ćutljiva, pomalo bucka, zift crna i volela je da čita. Od svih je pozajmljivala knjige koje je uredno vraćala kad je rekla, sa osmehom punim zahvalnosti, posebno ako joj se svidela.

C i D ubrzo su postali sasvim nerazdvojni. Preselili su se u jednu od sobica, mislim njenu koja je verovatno bar bila uredna, i ne pomišljajući da troše novac na neki veći prostor. Ona je radila kao konobarica u nekom kafiću a on se motao po alpinističkim, speleološkim i ronilačkim klubovima i radio sve što je bilo vezano za ekspedicije - pa ako mu neko plati... Vrlo retko je radio u struci jer su poslove dobijali neki koji su se trtili i laktali.

Onda se jedne večeri kad je D radila u večernjoj smeni nešto desilo, neki pijani dripac je maltretirao, naleteo je C koji zaista nije bio ni šibadžija ni konfliktna ličnost ali mu je pukao film pa je tipa složio... a odmah zatim i još dvojicu njegovih pajtaša koji su osetili potrebu da se umešaju. Ništa nije govorio i mi smo sasvim slučajno nakon nekog vremena saznali da D nema posao. Organizovali smo se i dogovorili da pomognemo našem drugu V da je zaposli kod sebe, neko dao kompjuter, neko nešto nameštaja, neko našao nešto posla... i D je dobila novi posao.

Jednog dana su nam saopštili da čekaju bebu. Sijali su od sreće, videlo se da se iskreno vole i da im je lepo. I nama je bilo drago i bilo nam je lepo što je njima blo lepo. Svuda su išli zajedno. Zbog njenog posla on tog leta nije išao na more nego je celo leto držao alpinističke kurseve.

Kao i svi mi, C je dobro znao da se bavimo aktivnostima u kojima se od neznanja i nediscipline lako gubi glava. I zato je bio vrlo odgovoran i disciplinovan, poštovao sve procedure, bezbednost mu je bila na prvom mestu. Ako bi se neki klinac pojavio bez penjačke kacige, makar i za najosnovniju učionicu - za njega tog dana nije bilo treninga. C se i sam držao onoga što je tražio od drugih i nikada ništa nije radio ni demonstrirao bez pune propisane opreme.

Jedne večeri krajem tog leta završio je trening početnika penjača na školskoj steni u Topčideru, raspremio se, ispratio klince i seo pored D koja je tokom celog treninga čitala knjigu. Rekla mu je kako se tog dana beba baš jako rita, on je držao ruku na stomaku da je oseti, gledali su kako će uskoro zaći sunce.

Onda je C skočio, nešto mu je sinulo. Bio je negde video ili pročitao nešto o nekoj novoj tehnici absajlinga sa glavom nadole i već neko vreme je to vežbao ali nije bio zadovoljan kako mu je to išlo, govorio je kako još nije sve prirodno, još nije imao perfektan sled pokreta ruku... Otišao je na pripremljeni zid samo da proba neki detalj, kako rukama ovo ili ono... Nije stavio kacigu, samo je hteo da vidi kako funkcioniše ta zamisao. D nije bilo drago što je odjednom skočio i otišao ali nije mu zamerala, shvatila je da mu je to važno. Nije joj bilo drago ni što nije stavio kacigu ali računala je da mu sigurno i ne treba kad je nije stavio. Inače nije volela da ga gleda kad se pentra ali ovog puta je htela baš da vidi šta je to što ga toliko dugo muči i što ne uspeva da razreši.



Sa visine od nepuna 3 metra C je odjednom poleteo glavom nadole. Pao je na glavu, počeo da krvari. D je sve videla, kriknula, užasnuta prišla, govorila je ali on nije ništa razumeo, držala ga je za ruku, držala mu glavu u krilu. Došla je hitna pomoć i odvela ga, došli su ljudi iz kluba, jednog, drugog, trećeg...

Lekari su napravili sve što su mogli ali život mu je visio o koncu sa vrlo nepovoljnim izgledima. D je bila u šoku, i zbog onoga što je videla i zbog onoga čega se pribojavala. U društvu smo imali više lekara različitih struka i čak ni među sobom niko nije uspevao da bude optimističan.

C je umro trećeg dana ne dolazeći svesti. D je insistirala da bude uz njega u bolnici i nije želela da posluša nikakav savet lekara i prijatelja da se zbog bebe ne izlaže dodatnom stresu. Držala ga je za ruku kad je izdahnuo. Do sahrane i na sahrani D se držala čvrsto iako je svima bilo jasno kako se oseća. Još dok je C bio u komi naša drugarica lekarka objasnila joj je kako je jedan šok već doživela i kako medicina ne može da predvidi kakve je to posledice moglo da ostavi na dete koje D nosi i da svaki dodatni šok samo može povećati opasnost i neizvesnost.

O tome je D počela da razmišlja tek posle sahrane. Svi smo bili uz nju i oko nje, mi muški pustili smo devojke u prvi plan račuinajući da će joj tako biti bar malo lakše. Pokazalo se da ni on ni ona nisu mogli da računaju na bilo kakvu rodbinu, bilo da je nije bilo ili da nije razumela. Mi, drugovi njenog pokojnog nevenčanog muža (nisu se venčali jer im nije bila važna forma, računali su da će to obaviti jednog dana kad zatreba) bili smo jedini kojima je mogla da poveri svoje strahove.

Shvatila je da postoji realna opasnost da je sve što je proživela uticalo na plod (radilo se o bašbaš kritičnim nedeljama). Shvatala je i da je to dete koje ona nosi jedino što je na ovom svetu ostalo od C. Očajnički je želela da joj neko od lekara potvrdi da su šanse da šok nije ostavio posledice na dete bar ... XY%. Niko se nije usudio. Uz to, trudnoća je već bila toliko odmakla da je čak i uz najbolju nameru da se napravi opravdani izuzetak od zakonskih rokova i etičkih načela - odluku o eventualnom abortusu trebalo doneti najdalje nekih 7 dana po sahrani.

Svi smo znali da konačnu odluku može i mora donesti samo D. Ali ona je očajnički želela da tu odgovornost sa nekim podeli, da joj neko olakša odluku. Roditi, uz opasnost da dete celog života nosi posledice traume i šoka koje je zajedno sa majkom proživelo ili abortirati i time zauvek poništiti sve što je C bio, ugasiti njegove gene zauvek i nepovratno.

Niko od nas nije imao petlju da joj kaže "uradi tako". Svi smo samo mogli da joj predočimo opcije - koje je D svakako znala - ili da raspredamo o odgovornosti, etici i koječemu.

Ni ja nisam imao petlju da joj kažem šta da uradi. Ne da odlučim u njeno ime nego čak ni da je posavetujem. Ja, koji sam višekratno obučavan, treniran, drilovan da donosim odluke, i to u vrlo određenom vremenu, uz punu svest da je uvek bolja loša odluka na vreme nego dobra odluka prekasno. Nikad ni pre ni posle nisam više bio u situaciji da ne mogu da odlučim dža ili bu, levo ili desno, da ili ne. Ali - nisam mogao, baš kao ni svi drugi.

D je poslednjeg dana roka koji joj je dat odlučila da abortira. Sutradan je šef naše drugarice ginekologa, iskusni profesor koji je znao celu situaciju, obavio abortus. D je otišla u vikendicu jednog prijatelja na nekoliko dana da se koliko-toliko sabere. Molila da je niko ne posećuje. Posle 7-8 dana neko je ipak odlučio da je obiđe i zatekao vikendicu sređenu, sve čisto i oprano - i prazno. D je očigledno tu provela nekoliko dana i otišla. Nismo znali kuda ali smo znali zašto. Godinama nismo uspevali da je pronađemo, bio rat, ljudi se raselili, poženili, stekli nove probleme... Pitali smo se s vremena na vreme ali niko ništa nije znao. Dok nije pre neku godinu jedna drugarica slučajno naletela na nju u Pirotu kako šeta dete od 2 godine. Nije htela da priča samo je rekla "srećna sam što imam dete i porodicu ... ali sam još jako tužna".

Nemam ni jednu sliku C u munjoslovnom obliku. Trebalo bi kopati po kutijama po ostavama, tavanima i podrumima. Ne znam hoću li se baktati. Ne treba mi. Ja ga se još jako dobro sećam.