PUSTA ZEMLJA (Miroslav Stamenković)

ТУГА  15. децембар 2012.

 Понављам блог, да се не заборави.

Коме да искажем печал своју...

А. П. Чехов

Прекидам писање о драми и Христићу да бих написао пар речи о животу, на крају, или на почетку: и Христић је веровао да нам драма говори нешто важно о животу. А о чему, у чије име, проговара живот?
        

           Данас је у Лесковцу сахрањен полицајац Мирослав Стаменковић (27) који је, како се може чути, „страдао у вршењу службене дужности“. Иако тачна, реченица је језива у свом публицистичко-службено-сувопарном стилу. Умро је један човек који је ходао, дисао, волео и био вољен, који је патио и био срећан – радовао се је када је имао повод за радовање, туговао или плакао када је имао разлога за патњу. Нестао је један млади човек. Нестало их је много. За породицу и ближње утехе нема. И, чему онда ово писање, нисам ни сам сигуран, али осећам дужност да напишем... Да бол и горчину пренесем на папир, биће ми ваљда лакше.

       Оно што се неизбежно намеће као питање да ли би већина људи поступила као Мирослав? Да ли је безрезервна борба против зла и неподопштина уверење са којим се једино може достојно живети? Можда јесте, тачније сигуран сам да јесте – али, Мирослав више није међу живима. Колико имамо право да кажемо да нам је Мирослављев чин утеха да у овом суровом свету није све изгубљено?  Изгубљен је Мирослављев живот! Зар је потребно да нешто изгубимо да бисмо могли да се утешимо?

      Министар полиције каже: „Ово није напад на полицајца, ово је напад на државу.“ Не бих да звучим патетично, али ова реченица ме је дотукла. Напад на државу?! Са бирократске стране посматрано, министар је у праву. Међутим, каква је то држава у којој се људи теше нечијом херојском смрћу? Колико Мирослава још треба да погине како би нам било лакше јер знамо да у овој суровој држави није баш све пропало? Мирослав је дао живот за државу! Веровао јој је... Иако звучи крајње морбидно, разумем Мирослава – јер и ја покушавам да јој верујем – свом силином свога бића и духа покушавам да се вазнесем над тренутним и дубоко верујем да мора доћи тренутак када ћу бити поносан на земљу и друштво у којем живим. Само, желео бих да доживим и дочекам тај тренутак – не желим да будем један од оних који су своје животе дали за отаџбину, мртав јој нећу много користи. 

       Мирослав је страдао вршећи пре свега људску дужност, није устукнуо пред злом и неподопштином – не бих устукнуо ни ја, ваљда – или бар желим да верујем да не бих.

     Мирослав је страдао као полицајац јер је часно вршио своју професионалну дужност. Па, господо пекари, лекари, рудари, апотекари, професори, министри, чиновници, студенти, ученици, инжињери, глумци, новинари... нека нам је Мирослав за пример да не треба да устукнемо унутар својих професија, јер је то једини начин да друштво променимо, и да престанемо да говоримо како је све хаос и бесмисао, а да се онда тешимо када један млади човек изгуби живот, јер тек тад схватамо да није све изгубљено. Пробајмо да један дан сви заједно не забушавамо и не хватамо кривине...

      Иза нас ће остати дела наша, можда фраза, али у њу дубоко верујем. А кад спадну дела и титуле, звања и новци остаће само једно – јесмо или нисмо били људи. Јесмо ли ћутали када је требело да се проговори, јесмо ли делали кад је требало да се дела, јесмо ли помогли кад је требало да се помогне... 

Дубока наклоност Мирославу.

Нисам га познавао, а и да јесам – шта бих му рекао?

Чудно је то како знамо шта мртвима да поручимо, али за живе ретко кад лепу реч пронађемо.  

Какво се то корење хвата, какво грање расте
Из овог каменог дармара? Сине човечји,
Не можеш рећи, ни погодити, јер познајеш само
Хрпу разлупаних слика, где сунце удара,
А мртво дрво не пружа заклон, ни цврчак олакшање,
Ни суви камен воде шум.

 Т. Елиот