У поштеном интелектуалном свету плагијат се сматра „грехом над греховима“. Међутим, у духовно запарложеном вилајету плагијатор себи даје за право да се назове још и ствараоцем. Он у неку руку и јесте „стваралац“, компилатор – од свега узме по мало, да се власи не досете, и створи један нови рад, или у горем случају назовиуметничкодело тривијално до бола. Јефтина комика, тралала форе, банализација која под обавезним нагиње ка вулгарном и поједностављеном хумору, јер назовиуметничкодело и нема другу функцију (ако се о смислу и функцији таквих нагваждања може говорити), него да подилази најнижим нагонима конзумената уморних од живота којима је лака забава преко потребна.
Дакле, из сопствене јаловости да створи нешто оргинално и своје, зашта је потребна позамашна култура, читање и образовање, плагијатор посеже за плиткостима које чује у биртији, на пијаци и аФтобусу, јер је то су духовни простори у којима плагијатор може своју интелекуалну инфериорност да преиначи у супериорност. Ту се осећа моћним. Али, нека их ту ди су, ни за ди су нису. Да зло буде веће, плагијатора је све више међу назовинтелекуалцима који за своја нечасна делања потежу факултетске дипломе као својеврсно покриће које ће да замагли бестидност и јаловост самог чина.
Нова мода међу младом Србадијом је копипејст технологија која омогућава да се без помуке саставе домаћи радови, или ураде обавезни писмени задаци. Увек сам био у чуду: како је могуће да не увиђају бесмисленост и узалудност таквог посла – и ко их томе учи? Нажалост, дође човек до одговора кад се најмање нада. У редовима просветних радника налази се Јуда.
Има једна учитељица, име јој је незнанка, јер је заиста небитна, која уместо да саветује децу да читају, раде и мисле, пише радове својим бившим ученицима, јер је јелте она добра учитељица која једино што је имама да да својим ученицима, била је оцена. Учила их је да аминују, а за послушност им је поклањала оцене, уместо да им поклањала своје време и знање. Е, сад када једна учитељица реши да састави тему за писмени рад неком ученику (да не причамо о етици, педагогији и методологији које је вероватно положила преко бубице, или тако што је и њој неко писао радове, или једноставно није „то“ она баш најбоље разумела – шта ће баш све то једној учитељици), нормално је да прво потегне Гугл, јер тамо има свачега, па ће се ваљда наћи нешто и за писмени. На крају, и она сама је користила Гугл док је завршавала факултет. Наравно, бројни су састави на различите теме, довољно је да се укуца, и готово. Елем, није проблем у ученицима, проблем је у тровачима у нашим редовима који контаминирају здраву мисао ученика.
Трагедија се наставља. Тровачица, квазиписац, учитељицалингвиста, како се изволи представљати (звучи бомбастично, да се засени простота) чак успе да убеди ученике да је то за њихово добро, јер ни она забога није све читала и сама писала док је студирала, јер у супротном још увек не би завршила факс. Дакле, она ће да напише, јер мора да буде добра учитељица (све су учитељице по дифолту добре), а ученици ће јој бити захвални до гроба – већ патетична и отужна прича од које многи просветни радници живе. Међутим, проблем настаје када учитељицалингвиста не напише тему, већ је препише – јер оприсана од сваке оргиналне идеје не може да изроди ишта ново, ненавикнута на креацију – учитељица постаје плагијатор увек спреман да ступи у акцију. И наравно, по дифолту, у средњим школама раде омражени наставници, који када уоче плагијат одреагују бурно, не као блага и љупка провинцијално стереотипна учитељица – и ето белаја.
Ко је у ставри добио јединицу: ученик или учитељица? Ово се зове геноцид, интелектуално тровање и интелекуална проституција која не само да није морална, већ је и противзаконита. Тако то бива када нас ненаучени уче. А, та учитељица треба да буде после родитеља прва особа која ће код ученика развијати љубав према књизи, и осећање честитости и поштења.
Колеге, убудуће када дајете оцене, водите рачуна, можда сте оценили неку учитељицу, па дајте бар оцену више због колегијалности.