Žena bugarskog konzula

Ne bih da vas zamaram pričom o tome kako sam pronašao ovaj Borhesov tekst, koji do sada a pročitao sam sve što je kod nas, mislim i na bivšu nam domovinu, objavljeno, ni u jednoj od tih knjiga nisam našao. Imam neverovatna iskustva sa knjigama! Čudni su i misteriozni putevi knjiga i književnih dela. Davno, zaista davno, neko je zaboravio da mi vrati tada za nas kultnu knjigu, Heseovog Stepskog vuka. Ili je prosto ukrao. Bilo je to vreme kad smo razmenjivali knjige i ploče. Prolazile su godine, ja sam često mislio na Stepskog vuka, sve dok dvadesetak godina kasnije odjednom dobih snažan poriv da uđem u (nekadašnju) Knjižaru/antikvarnicu u zgradi SANU, sećate se - ugao Knez Mihailove i Đure Jakšića. Noge su me same odnele do jednog od ogromnih, nazovimo ih stolovima, po kojima su bile poređane tz stare knjige. Ruka, desnica moja, iz gomile knjiga uhvati jednu i izvuče je. Bio je to Stepski vuk!

Do ovog Borhesovog teksta, priče, došao sam na sličan i nesličan način. Moram ukratko ipak. Nisam znao da postoji, dakle nisam je tražio, želeo sam da pronađem Josifa i njegovu braću Tomasa Mana. Bio sam u Novom Sadu, u knižari/antikvarnici pri kraju Zmaj Jovine, s desne strane u podrumu. Priča je pronašla mene! Pogledom sam skenirao knjige naslagane u velike hrpe, piramide i gomile, tražio sam tri toma u tamno plavom povezu kad mi pogled privuče tanjušna, tanja od đačke svaštare, sveščica, koja je virila stisnuta debljim knjigama čiji se naslov i ime pisca lako mogao i izdalje pročitati. Podigoh dvadestak knjiga da bih došao do nje. Na okerastim koricama na francuskom jeziku pisalo je: Femme du consul bulgare, Jorge Luis Borges. Oduševljen i zaintrigiran nenadanim otkrićem, otvorih sveščurak, prva, druga strana je nedostajala, ona na kojoj se nalazi ime izdavača i godina izdanja. Grozničavo prevrnuh stranicu i počeh da čitam. Radnja se odvijala početkom tridesetih godina u Parizu. Momak koji radi u knjižari nije hteo da mi je naplati: Ne mogu da vam uzmem pare za nekoliko listova, nosite je i neka vam je sa srećom, da je neko bio za nju zainteresovan, ne bi bila tu. Izvadio sam dvesta dinara i na silu mu uturio u šaku: Popijte kafu, pivo ili šta već i zbrisao iz knjižare.

Kod kuće sam, još mi je tašta bila živa, jedva sačekao da padne noć, da se uvalim u krevet i ležeći na leđima (od detinjstva tako i nikako drugačije, čitam!) počnem da čitam Ženu bugarskog konzula! Odavno se silom prilika prešaltovah na engleski i mnoge, mnoge reči francuskog jezika pozaboravljah, nemajući ili imajući s mene pa na uštap, priliku da s nekim razgovaram na francuskom jeziku. Ali kako sam odmicao u čitanju, odlično razumevajući kontekst i fabulu, tako su mi se pojavljivala značenja pojedinih zaboravljenih reči.

Kad sam se vratio u Beograd, čvrsto rešen da je bar za svoju dušu prevedem, uz pomoć nekoliko dobrih rečnika i velikim samopouzdanjem, to i učinih. Skoro, pred samu ovu Novu Godinu, pronađoh prevod, pročitah ga i iako bih sada sigurno mnogo više truda uložio da ga uglačam do visokog sjaja, evo vam ga onako kako sam ga preveo pre sedam godina pa prosudite sami:

Žan Antoan Melies je s divljenjem posmatrao Sacré-Cœur, koja svojom labuđom belinom paraše azur Pariskog letnjeg neba. Hoćeš li da se popnemo do nje, upitao ga je Rišar, njegov bliski rođak kod koga je odseo dok se ne snađe za smeštaj Kada su se uz silne stepenice popeli do platoa oko i ispred crkve, pogled na pariske krovove mu je skoro oduzeo dah ! Provincijalac, prvi put van svog rodnog gradića i to gde, u Parizu ! Činilo mu se da je ušao u bajku. Nije znao gde prvo da okrene glavu, šta da pogleda, sve je bilo tako sjajno, lepo, bajno ! Nije osećao ni glad ni žeđ, zaljubljivao se u Pariz. Idemo, rekao je Rišar, vodim te u La Coupole, možda tamo sretneš, budeš video, nekog od slavnih slikara. Radosno je pristao. Za La Coupole je znao iz mutnih, mucavih priča retkih iz njegovog gradića koji su bili makar na kratko u Parizu i iz ne tako čestih napisa i članaka u lokalnom časopisu koji je s vremena na vreme prenosio zanimljivosti iz glavnog grada. Prosto je gutao članke pokušavajući da na izobličenim i zamrljanim novinskim fotografijama stekne neki utisak o tom čarobnom mestu. Ulazeći u La Coupole, činilo mu se da ulazi u Ali Babinu pećinu ! Našli su jedan stočić za dvoje pored stuba na kojem su se nalazile slike, murali, obišao ga je sa svih strana, četiri ženske figure. Kada je garçon došao po porudžbinu on je šapućući zamolio rođaka da ga pita ko je naslikao ove divne žene. Konobar je kao iz topa, kao papagaj koji bezbroj puta ponavlja jedno te isto, odgovorio da ih je 1927 godine naslikao mladi jugoslovenski slikar Shumanovitch. Žan nikada nije čuo to ime tako teško za izgovaranje ali je ponovo ustao i detaljno razgledao stub i ženske figure na njemu. Nije znao ni šta je to jugoslovenski, toga se setio nekoliko meseci kasnije kada je u Marseju ubijen jugoslovenski Kralj Aleksandar I. Tada je potražio i kod bukinista na Seni, pronašao mapu Evrope i na njenom jugu mu se ukazao Balkan i Jugoslavija kao najveća od mnoštva malenih državica čudnih imena.

Iako do tada nije probao alkohol, poželeo je da popije Apsint. Šta bi moglo biti primerenije od toga, pomislio je s osmehom na licu. Garçon ih je pažljivo razgledao i pošto mu nisu izgledali sumnjivo, sagao se i rekao da će mu Apsint doneti u šoljici za kafu. Francuska je još 1915 godine uvela zabranu proizvodnje i prodaje Apsinta ali se on i dalje krišom pravio i prodavao. Žan je bio načuo da ga piju svi veliki slikari, pisci, glumci...ipak, nikada nije saznao šta je o Apsintu napisao Oskar Vajld: Prvi stepen opijanja Apsintom nije ništa posebno, u drugom vam se počinju priviđati čudovišne i okrutne stvari ali ako izdržite, na kraju ćete doći do završnog stepena i tada ćete videti stvari koje želite da vidite, prekrasne, neopisive stvari. Nenaviknut na alkohol a Apsint je bio zaista žestoko piće, Žan  je popio samo jednu šoljicu i odlučio da nikad ne pređe tu granicu.

Vrlo brzo, nije prošlo ni petnaest dana, Rišar mu je pronašao sobicu na jednoj mansardi na Monparnasu, kroz čiji je prozorčić ako bi se nagao do struka mogao da vidi La Coupole. Žan je bi srećan kao dete ! U Pariz je došao s namerom da postane slikar, od kad pamti, uvek je nešto crtkarao ako ne na papiru koji je bio redak i skup a ono zašiljenim štapićem po mekoj a znao je i da je lako ovlaži, zemlji. Svi, i mladi i stari su se divili njegovom talentu ali su stariji govorili da to nije zanimanje za poštenog mladića : Bolje je da izučiš neki zanat i hleb zarađuješ sa svojih deset prstiju, što je sigurno, sigurno je ! Tek što je završio licej, umrli su mu roditelji, jedno za drugim u roku od mesec dana. Iako je žalio za njima, ništa ga više nije vezivalo za rodni gradić, prodao je kućicu u kojoj su živeli i neveliku njivu na obodu grada. Odluka koju je doneo dugo je sazrevala u njemu.Pariz ! Suma kojom je raspolagao, računao je, uz štedljivost i umerenost, trajaće mu bar godinu dana u skupom, to je znao, Parizu. Nije imao želju da upiše Beaux Arts, potajno se nadao da će ga kao učenika primiti u svoj atelje neki od slikara.

Sa Rišarom se viđao sve ređe, jednom nedeljno a kasnije su prolazila po dva, tri meseca da se ne vide. Postao je stalni, redovni gost u La Coupole a znao je da svrati i u La Rotonde. Počeli su da ga prepoznaju što mu je godilo, garçon mu je i ne pitajući ga, donosio šoljicu Apsinta. Držao se svoje odluke da ne popije više od jedne šoljice. Jednom prilikom je video Pikasa ! Sjajni Pakard se zaustavio ispred kafane i iz njega je izašao Pikaso u društvu lepe žene i čoveka za kojeg je, raspitujući se, saznao da je Brasai, Pikasov fotograf i dugogodišnji bliski prijatelj. Osmehujući se, pozdravljao se s poznanicima, klimao glavom svima ostalima. Žan je bio skoro omamljen kada su se njihove oči za trenutak srele ! U La Coupole su se u to vreme sastajali uglavnom Fovisti i Simbolisti, Pikasa je video tada i nikad više ali je taj susret i sećanje na njega, zalivao u sebi kao najlepši cvet.

Žan je bio stidljiv i nenametljiv mladić i nikako nije uspevao da ostvari kontakt s nekim od slikara. Kad god bi skupio hrabrost, ustao od stola držeći pod miškom mapu svojih crteža, vrlo brzo bi ponovo sedao, crven u licu, srce mu je bubnjalo u ušima ! Jedne tople večeri sedeo je uz šoljicu Apsinta, mapa sa crtežima počivala je na ivici mermernog stočića, borio se sa svojm kukavičlukom i neodlučnoću, skupljao je snagu kad začu : Garçon, odnesite piće onom lepom mladiću. Okrenuo se, za stolom nedaleko od njegovog, sedela je žena sa dva muškarca obučena u crna vunena odela ( !) sa papagajski šarenim kravatama. Žan je video da je žena nije mlada ali gust dim od cigareta i cigara, letnja zapara i njegova nesigurnost, učinile su da mu ona izgleda kao vila, lepa, sa najmodernijom frizurom, velikih, duboko dekoltovanih grudi prekrivenih niskama bisera. Kada mu je garçon stavio šoljicu Apsinta na stočić, Žan je stidljivo tiho rekao : Ali ja pijem samo jedan... Popijte mladiću, popijte u moje zdravlje, živeli, doviknula je žena dižući svoju čašu s šampanjcem. Pogledavši njenu čvrstu mišicu, duge manikirane nokte, zglavke sa zlatnim i nekim čudesnim kamenjem posutim narukvicama, Žan diže svoju šoljicu i uz : Živeli, otpi jedan gutljaj. Popio je još nekoliko šoljica i odjednom je počeo da lebdi, video je stolove sa gostima odozgo, kao da je na plafonu, svi detalji su bili jasno ocrtani, nije bilo sitnice koje njegovo oko nije videlo. Pridružite nam se lepotane, ženin glas ga je spustio u stolicu. Žurno, oborivši stolicu, zaboravivši mapu s crtežima, Žan ustade i uputi se ka njihovom stolu. Jedan od muškaraca privuče stolicu od susednog stola i postavi je između žene i sebe. Jean sede, garçon mu donese šoljicu Apsinta i mapu sa crtežima. Vi ste umetnik dragi moj, upita žena, blago ga pomilovavši po licu. Ispunjen Apsintom do grla, Žan odrešito odgovori da nije ali da je to njegova najveća i jedina želja. Dozvoljavate li mi da pogledam vaše radove, upitala ga je maznim glasom. Izvolite, pružio joj mapu. Dva muškarca u crnim vunenim odelima, sedeli su nepomično, pogleda uperenog u prazno, samo bi s vremena na vreme ispijali na iskap svoje piće. Žena je otvorila mapu, pogledala ga u oči i rekla : Možete me zvati Nina a vaše ime je ? Žan je odgovorio. Ah, rekla je žena, Jovan, bar mu je tako zvučalo, jezik na kojem je izgovorila ime, bio mu je nepoznat. Tada, baš tada je osetio stranu notu u njenom izgovoru. Oooo, pa vi ipak jeste umetnik, kako je ovo dobro, lepo, lepo, govorila je obrćući listove sa crtežima. Ali dragi moj, ovo su samo pejsaži, niste crtali aktove ? Jean je osetio kako crveni, obrazi su mu se zažarili, promucao je : Ne, nisam imao prilike...Razumljivo, razumljivo, rekla je Nina sklapajući mapu, imate vremena, mladi ste, jeste li pokazali nekome svoje radove ? Jean je pognute glave gledao u pod. Ne brinite, pokazaću ih ja, Matis je skoro prestao da dolazi ali često navraćaju Vlamenk i Deren, ponekad nas udostoje Roden i Redon, živo me zanima šta će reći, kako će oceniti vaše izvrsne pejsaže.

Muškarci u vunenim odelima ustadoše, nakloniše se i izađoše iz kafane. Ošamućeni Žan nije primetio ionako jedva vidljiv znak obrvama koji im je Nina uputila. Poručila je piće, uhvatila ga obema šakama za ruku, osmehujući se crnim sjajnim očima, tiho rekla: Pričajte mi o sebi. Dok je Žan sricao svoju kratku i znao je, nezanimljivu životnu istoriju, Nina je nežno mu milujući ruku, svojim prodornim pogledom prodirala u njegovu nutrinu, osećao je u glavi, u utrobi...topio se od navale miline i hvatao ga je neobjašnjiv strah.

Iz sećanja mu je bilo izbrisano sve što je prethodilo. Kao nekim čudom, obreo se u velikom luksuznom apartmanu! Sedeo je na žutom svilom presvučenom dvosedu i očarano zverao oko sebe. Iznad figurama ukrašenog kamina, nalazio se veliki pozlaćeni sat, nekoliko sedefom optočenih kutija i kutijica i na jednostavnom postolju, mala zastava, njemu nepoznata. Žan je upitno pogledao Ninu a ona je osmehujući se rekla: To je bugarska zastava, ja sam žena bugarskog konzula. Onda je skinula bundu, Žan je posmatrao, ne znajući da je kao muškarac, gentilhomme, morao da joj pomogne. Prišla je, sela mu u krilo, obgrlila ga rukama, priljubila svoju uz njegovu glavu i šaputala mu: Lepi, lepi moj dečače. Žan je, jedva se usuđujući položio svoj dlan na njenu butinu! Bila je iznenađujuće čvrsta! Neiskusan, nemajući skoro nikakvo iskustvo sa ženama, Jean je nekako instinktivno znao, osećao, da je Nina prevalila šetrdesetu ali to mu nije smetalo. Nina se čvršće pribila uz njega, osetivši vrelinu dlana, poljubila ga u vrat i počela nežno da mu grcka ušnu resicu. Žan je bio na ivici da eksplodira! Pogled mu se zamutio, srce je udaralo kao ludo, osetio je priliv krvi u svoju muškost i to ga je skoro obeznanilo. Mili moj, to je normalno, šaputala je Nina, mladi ste, zdravi. Ustala je i držeći ga za ruku povela ga je ka prostranom krevetu presvučenim skerletnim prekrivačem. Sedite drago dete, rekla je i kad je seo, stojeći pred njim, otkopčala je lepo skrojenu i bogato nabranu suknju, skinula vezenu podsuknju i ostala u svilenim gaćicama breskvine boje. Pojas sa štrufnama koje su držale svilene boje tela, čarape, bio je takođe u boji nežne breskve, sa delikatnim vezom. Stajala je pred njim, podbočivši bokove rukama i tražila njegove oči. Žan je drhtao ne usuđujući se da podigne pogled. Nina se okrenula, izašla iz sobe i uskoro se vratila sa čašom šampanjca i čašom Apsinta. Popijte lepi moj dečače, popijte, hajde da nazdravimo. Žan je prihvatio čašu i posle à votre santé, sasuo je u grlo. Apsint je do neizdržljivosti pojačavao miris njene puti ! Uzela mu je ruku i šaku prislonila uz svoju golu butinu, deo između gaćica i čarapa. Izbezumljen, Žan je klekao, obuhvatio je rukama i besomučno počeo da ljubi podatno, mirišljavo meso ! Nina mu je mrsila kosu, osetio je kako joj telo lagano podrhtava i čuo njene glasne i ubrzane udisaje. Vreme koje je bilo otišlo u nepovrat, prekinuo je Ninin glas : Strpite se mili moj, odvojila se, jedva se iščupala iz njegovog grčevitog zagrljaja, otkačila je štrufne i lagano njišući kukovima, skinula gaćice. Pred Žanovim licem se pojavila, gustim kovrdžavim dlakama obvijena njena ženskost ! Bili su pijani oboje, pijani do ludila ! Žan je zagnjurio lice u dlakavi žbun, šumno udišući do tada nepoznat mu miris. Jedva se držim na nogama, izgleda da smo preterali u piću, leći ću dragi moj dečače, rekla je Nina pomalo zaplićući jezikom. Raskopčajte mi korset. Nespretan, činilo mu se da su prošli vekovi, nekako je uspeo da je oslobodi korseta. Nina je sama skinula prsluče. Pred Žanovim očima su se ukazale velike, raskošne grudi tamnih kolutova i uzdignutih i nabreklih bradavica. Ljubite ih, sisajte, dahtala je Nina. I svucite sve sa sebe, lezite kraj mene. Žureći, Žan se spetljao, jedna cipela mu je ostala u nogavici ali je uspeo nekako da se svuče. Legao je pored Nine mazeći joj stomak i ljubeći joj utonuo pupak. Poljubite me mili, dajte mi svoje usne, dahtala je Nina. Žan je prislonio svoje usne uz njene i gle iznenađenja ! Nina je svojim vrelim jezikom lizala njegove zube pokušavajući da ih otvori ! Kad su im se jezici spleli, Žan se za magnovenje trgao a onda se prepustio novom božanstvenom iskustvu ! U trenutku kada se, činilo mu se, uspeo do sedmog neba, Nina se zagrcnula, zakašljala i počela da povraća ! Iz njenih usta su izbijali mlazevi prekrivajući joj grudi odvratnom smesom koja je zaudarala. Žan je bio zapanjen ! Nije bio u stanju da se pomeri ! Nina je, još se grčeći, pokušavala da se nasmeje : Nije to ništa lepi moj, odmah ću se dovesti u red, pomozite mi da ustanem. Gledao je kako teturajući odlazi u kupatilo. Sedeo je mirno dok mu je u glavi carovao haos ! Onda je naglo ustao, obukao se na vrat, na nos i izleteo iz apartmana.

Rišar ga je našao raščupanog, zamršene kose, polugolog, sa zarozanim čarapama, okolo je vladao nered, nekoliko neopranih tanjira sa ostacima jela, šepurilo se pored kreveta, odeća je bila razbacana po podu... Rišar je prvo otvorio maleni prozor, pokupio tanjire i odeću i seo do njega na krevet sa izgužvanom i prilično prljavom posteljinom. Šta ti se desilo, nešto strašno, vidim da bar nekoliko dana nisi izlazio iz sobe ? Žan je dugo nemo odmahivao glavom a onda su iz njegovih očiju grunule suze. Nepovezano kroz ridaje i jecaje, pokušao je da rođaku ispriča šta mu se dogodilo. Žena bugarskog konzula, nikad nisam čuo za nju, jesi li siguran, zabrinuto ga je pitao Rišar?

Nije vas bilo bar dve nedelje, rekao mu je garçon, stavljajući pred njega šoljicu Apsinta. Žan je promrljao da je bio na putu. Podigao je šoljicu i zagledao se u tamno zelenu tečnost oštrog mirisa. Garçon, pozvao je. Kada mu se ovaj primakao dao mu je znak da se sagne i prošaputao : Da li je skoro svraćala žena bugarskog konzula ? Garçon ga je iznenađeno pogledao, žena bugarskog konzula, ne, nemam čast poznavati gospođu. Ali...Njegovo ali je ostalo da visi u vazduhu jer je garçon otišao pozvan od gosta sa nekog od stolova. Žan je bio, malo je reći zbunjen, pitao se da li je na pragu ludila ! Odgurnuo je šoljicu s Apsintom na drugi kraj stočića i unezvereno počeo da se okreće oko sebe. Ne, govorio je sebi, ne, to nije bio san, prizvao je sve što mu se onomad dogodilo, kristalno jasno je kao na filmu video svaku scenu, sve do najsitnijih i naizgled, najbeznačajnijih detalja ! Iz košmara u kojem se nalazio, trgao ga je glas : Gospodin Deren vas poziva da mu se pridružite. Garçon mu je pridržao stolicu dok je ustajao i poveo ga do stola za kojim je sedeo slavni Deren. Deren ga je ljubazno pozdravio, ponudio da popije i gle čuda, u rukama je držao njegovu mapu s crtežima ! Bravo mladiću, ovi vaši crteži me neodoljivo podsećaju na moje početke. I ja sam dugo, dugo crtao i slikao pejsaže. Žanu su prijale pohvale velikog Majstora ali nije mogao da se uzdrži da ga ne pita : Da li vam je mapu dala gospođa, žena bugarskog konzula ? Molim ? Žena bugarskog konzula, gospodin Deren je izgledao iznenađeno. Nemam čast poznavati dotičnu osobu, vašu mapu mi je dao garçon, sva je prilika da ste je zaboravili na stolu. Gospodin Deren mu je rekao da on ne drži školu, ali da može u svako doba da dođe u njegov atelje i donese nove radove o kojima će diskutovati zajedno. Upoznaću vas, rekao je još, sa Vlamenkom, Matisom, Rodenom... i oni će sigurno imati šta da kažu o vašim crtežima. Ali radite mladi prijatelju, crtajte, slikajte, nemojte da propustite ni jedan dan. Žan se ljubazno i iskreno zahvalio, ponudio da on plati piće, našta je Majstor odmahnuo rukom : Ostavite da to bude moje zadovoljstvo.

Sledećih dana Žan je nastavio da se i kod poznatih i kod nepoznatih raspituje o ženi bugarskog konzula ali bez ikakvog uspeha. Niko je nije poznavao, niko nije čuo za nju ! Iako je dobio priliku da se druži, čak ravnopravno učestvuje u razgovorima o umetnosti sa najvećim Majstorima slikarima toga doba, pomisao i sećanje na ženu bugarskog konzula nije ga napustilo do kraja života !